Arhitekta olimpijac

Herceg Novi – S balkona Gradske kafane u Herceg Novom pogled vuče ka moru, galebovima i barkama koje šaraju tamo-amo, iako su u vidokrugu i druge lepote. I tu lako stiže ona misao Voje Stanića da „opasnost vreba iz sitnica koje mogu da odvuku pažnju”!

Desno od kafane je prostrani park u kojem se nekada nalazio čuveni hotel „Boka”, mesto prestižnih balova, otmenosti i finih manira; levo Morska tvrđava (Forte mare) i Trg Nikole Đurkovića podno Sat kule kroz koju, hteo to neko ili ne, mora makar jednom da se prođe u Gradu od soli; a iza kafane svojom lepotom i stilom izdvaja se kuća koju je projektovao i u njoj nekada živeo Momčilo Tapavica – prvi Srbin i Sloven osvajač olimpijske medalje.

Tapavica je veliko ime ne samo u našoj olimpijskoj tradiciji, već i u arhitekturi, gde su njegovi tragovi posebno vidljivi upravo u Herceg Novom. Priča se da je pre duže od jednog veka planirao da nekakvim mostićem nadvisi Njegoševu ulicu i spoji dva svoja građevinska dela – svoj dom i hotel „Boku”. Međutim, do toga nije došlo, jer je izbio Prvi svetski rat.

Kasnije je nestao hotel, načet u zemljotresu 1979, a zatim i dokrajčen po naredbi tadašnje gradske vlasti. Stručnjaci kažu da je „Boka” mogla da se obnovi, ali su neki moćni „vizionari” uništili nešto neponovljivo da bi na tom mestu podigli nešto prolazno. Srećom, njihova ideja izgradnje hotela-solitera nikada nije sprovedena u delo, pa je makar predivan park – u kojem je rado šetao i Ivo Andrić kad je boravio u ovom gradu – ostao da podseća na neponovljivo vreme u kojem je muzika mogla i da se peva i da se igra.

Ali, ko je zapravo bio Momčilo Tapavica i otkud on u Herceg Novom, tako daleko od bačkog sela Nadalj u kojem je došao na svet 14. oktobra 1872? O njegovom nasleđu u ovom priobalju svedoče mnogi žitelji grada, ali najviše dokumentarni film „Tapavica” (2016) autora Ognjena Rakčevića i Milana Todorovića, uz značajno učešće vrsnog hroničara olimpijskog sporta dugogodišnjeg novinara „Politike” Živka Baljkasa.

Tapavica je bio svestrani sportista, koji je i idejama i stasom odskakao od svog okruženja. Kao građanin Ugarske otišao je na Prve olimpijske igre modernog doba, u Atini 1896, međutim, sve do povratka Igara kući – Atina 2004. godine – nije bilo poznato da je osvojio bronzanu medalju u tenisu. Na svoju prvu i jedinu Olimpijadu otišao je u punoj snazi, u 24. godini, o čemu je u svojim memoarima svedočio njegov prijatelj, Zrenjaninac Ferenc Kemenj, jedan od osnivača Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) i Olimpijskog komiteta Mađarske:

„Ovaj kršni momak, na čijim su prsima pucala dugmad i šavovi gardijske uniforme, pod pritiskom nabujalih mišića, bio je veliki drug, ali i veliki strah za drugove u kasarni. Mogao je da nosi pod miškom dva pitomca i da s njima optrči dva-tri kruga oko poligona za gađanje. Niko mu nije bio ravan u rvanju, a još manje u dizanju tereta i bacanju kamena s ramena. Bavio se raznim granama sporta i bio je umno i fizički iznad svojih vršnjaka. A kao diplomirani arhitekta nadvisio je intelektualno neškolovane u gardi. Zatim je kao najistaknutiji član Saveza za telesno vaspitanje postao pojam u očima vojnika.”

Arhitekturu je završio u Pešti, godinu dana pre izlaska na olimpijsku scenu. Njegovi prijatelji tvrdili su da će u Atini osvojiti više medalja, jer je pored tenisa bio prijavljen i za skok udalj, bacanje kugle, gimnastiku, rvanje i skok s motkom. Međutim, obilo mu se o glavu što je precenio svoje mogućnosti.

„Tapavica je imao samo jednu manu. Precenio je svoju snagu i to mu se osvetilo na Olimpijskim igrama u Atini. Sve je želeo da reši na brzinu, pa je jednom rukom želeo da digne teg namenjen za dizanje sa dve ruke. U trenutku izbačaja pukao mu je mišić u ramenu. Popodne je trebalo da diže teg sa dve ruke. Svi su ga nagovarali da ne izađe na megdan s teškom povredom. Stao je u stroj dizača i osvojio peto mesto koristeći praktično samo desnu ruku, podigavši 80 kilograma. Dva dana kasnije stao je na strunjaču, sa čvrsto zamotanim desnim ramenom, i u rvanju se plasirao na četvrto mesto. Da se nije igrao svojom snagom Tapavica bi sigurno doneo bar dve zlatne medalje Mađarskoj”, zapisao je Kemenj u svojim memoarima.

Baljkas u filmu „Tapavica” objašnjava da je Tapavici „administrativnom greškom izmakla još jedna medalja”, navodeći podatke iz knjige Dejvida Valečinskog („Najkompletnija knjiga o Olimpijskim igrama”) napisanoj na osnovu zvaničnih izvora u kojima stoji da je Tapavica podigao 90 kg i da je u toj disciplini bio na deobi trećeg mesta. Međutim, Međunarodni olimpijski komitet (MOK) tu preporuku do danas nije usvojio.

Po povratku iz Atine Tapavica je nastavio rekreativno da se bavi sportom, postavivši arhitekturu u centar svog razmišljanja. Njegovo prvo veliko delo bila je današnja zgrada Matice srpske u Novom Sadu (projekat iz 1908, izgradnja 1910-12) građena novcem dobrotvorke Marije Trandafil. Taj objekat bio je zamišljen kao Sirotište za srpsku pravoslavnu decu, međutim, rat je tu doveo prvo vojsku, pa posle rata sirotište.

Kao mlad i ugledan liberal došao je u sukob sa radikalima Jaše Tomića, što se odrazilo na njegove poslove. Zato je odlučio da se 1908. godine, neposredno posle svog venčanja, odazove pozivu crnogorskog knjaza (od 1910. kralja) Nikole I. Na Cetinju, gde je radio kao dvorski savetnik, projektovao je, pored ostalog, zgradu nemačke ambasade i Državnu banku Crne Gore. Posle godinu dana preselio se u Herceg Novi, gde su ga – po njegovom priznanju – najtoplije primili. U ovom gradu je, kako objašnjava doktor građevine Olivere Doklesić, promenio arhitekturu i doneo „Tapavičin stil” iz čega je nastalo 18 ili 19 objekata. Među njima su najpoznatiji hotel „Boka”, zgrada „Jadranske straže” u Bijeloj (danas dom za nezbrinutu decu) i njegov lični dom kod Gradske kafane, na kojem danas stoji spomen obeležje iz 1996. godine s olimpijskim krugovima i tekstom:

„Momčilo Tapavica, jedini Južni Sloven-Srbin učesnik Prvih olimpijskih igara 1896. godine u Atini, naš sugrađanin, arhitekta i projektant ove kuće, starog hotela „Boka” i mnogih drugih zdanja.”

Kada je izbio Prvi svetski rat, kao podanik Austrougarske nije želeo da joj služi. Ratno vreme proveo je u Italiji, Francuskoj i Maroku. Posle rata vratio se u zavičaj. Imao je svoj arhitektonski biro u Novom Sadu, jedno vreme živeo je i u Beogradu. Posle Drugog svetskog rata odselio se u Poreč. Preminuo je u Puli, u 77. godini.

Sve do 2008. godine, Tapavica je bio jedini srpski teniser sa olimpijskom medaljom, a onda je Novak Đoković u Pekingu ponovio njegov uspeh iz Atine 1896, osvojivši bronzu.

Grad olimpijaca

U Herceg Novom, kao ni u jednom drugom gradu na svetu, može svakodnevno da se naiđe na nekog olimpijca. Jer ovo je zaista „grad olimpijaca”, koji u odnosu na svoju veličinu (oko 30.000 žitelja), verovatno daje više olimpijskom pokretu no ijedan drugi grad na svetu.

Tu je rođeno više od 30 učesnika najveće smotre sporta, a ako računamo i one koji su se u nekom trenutku karijere bavili ovde sportom, ima ih više od 50. Sve je počelo od jedriličara Karla Baumana (OI 1936), preko prvih medalja – Božidar Vuksanović (vaterpolo, 1952, srebro), prve olimpijske titule – Dejan Dabović (vaterpolo, 1968), sve do danas, kada Andrija Prlainović (vaterpolo) ima na svom kontu četiri olimpijska odličja: po dva zlatna i bronzana.

Ovaj grad dao je olimpijce u šest sportova, najviše u vaterpolu, zatim u plivanju, pa košarci (sestre Dabović Milica i Ana), rukometu (Branko Štrbac), jedrenju (Milivoj Dukić) i tenisu (Danka Kovinić).