Šmit odlazi, Švabe ante portas

Kako se bosanska kriza tokom ove godine zaoštravala do usijanja zbog Šmitovih poteza na rubu pameti, a njegova pravosudna hajka na Dodika munjevito napredovala, bilo je prognoza da će se ova dramatična epizoda u savremenoj istoriji BiH okončati lažnim kompromisom – odlaskom obojice s političke scene. Oko Šmita je, istina, bilo dilema da li će otići, pošto je s uslužnim bošnjačkim pravosuđem uspešno obavio prljavi posao, ili će, naprotiv, ostati da bi trijumfalno nastavio i završio ukidanjem Republike Srpske zarad stvaranja jedinstvene građanske, u krajnjoj konsekvenci bošnjačke Bosne. Nije li to praktično povratak na projekat BiH kakav je inaugurisan referendumom u martu 1992. Srpski otpor je doveo do Dejtonskog rešenja, ali ubrzo se ispostavilo: šarena laža da se vlasi ne dosete.

Lažni V. P. pokazao se efikasniji u likvidaciji Republike nego svi regularno postavljeni prethodnici zajedno. I Petrič i Ešdaun, manje i ostali, ponašali su se po sistemu cilj opravdava sva sredstva, ali dok su oni 30 godina strpljivo razvlačili puževim korakom i kuvanjem žabe, on je bio na pragu da sve zbrza u dva poteza uzurpacijom demokratske vlasti i javnog vlasništva. A što se Dodika tiče, „on već godinama gura prst u oko međunarodnoj zajednice”, „opstruiše zajedničke organe”, „bojkotuje državu”, „ismejava OHR”. To je već dve decenije ponavljano u sarajevskim medijima, u izjavama bošnjačkih političara, u polugodišnjim izveštajima V. P. za SB UN. Sistematskom stigmatizacijom stvorena je atmosfera u kojoj je Dodik uzrok svih problema, a njegova eliminacija rešenje za sve. A pošto nije upalilo ništa drugo (podrška opoziciji i medijima, pritisci preko matice, obojena revolucija, personalne sankcije, montirani sudski procesi, poternice), ostalo je da mu se jednostavno raspišu vanredni izbori i zabrani da učestvuje. I koliko god to delovalo nadrealno, postignut je prećutni konsenzus da Dodik mora da ode. Elem, ne odlaze obojica, nego Dodik odlazi, a Šmit ostaje.

A onda je u poslednji čas došlo do spektakularnog preokreta: Šmit odlazi, Dodik ostaje. Detalji dogovora Tramp/Landau – Dodik/Cvijanović nisu poznati, ali suština je u tome da deeskalaciju krize u Bosni preuzimaju Trampove SAD od kolektivnog Zapada (Vašingtonska močvara, Nemačka, Britanija), koji je podržavao Šmitove budalaštine opasne po mir i stabilnost u regionu. Deeskalacije putem uzajamnog poništavanja spornih odluka unazad. Uz konsultaciju Rusije, Dodik je povukao rizičan prvi potez i imenovao zamenika predsednika i Narodna Skupština RS povukla je sve odluke koje je donela utuk na utuk da bi blokirala Šmitove. Tih dana u Sarajevu su slavili, a u Banjaluci zastave na pola koplja: Još jedna američka prevara, Dodik kapitulirao. No, kako je Vašington brzo uzvratio ukidanjem sankcija u dve ture, raspoloženje se tumbe preokrenulo na obe strane entitetske linije.

Šmit se u privatnom kontaktu s političarem iz jedne zemlje u okolini vajkao kako ga je u sve uvalio Majkl Marfi, pa onda otišao. Njegov problem nije toliko što je Marfi otišao, koliko to što ga je Tramp povukao i nije poslao zamenu. Najveći je u tome što je Tramp poručio da se neće mešati, ali će sarađivati sa svim stranama u BiH ravnopravno, a onda tu Šmit nema šta da traži. A kad ga je onomad nakon sednice SB UN, na koju nije bio ni pozvan, ruski ambasador Benzemja „išamarao”, kineski se pridružio, a američka prećutala, iz Vašingtona su mu diskretno sugerisali da se povuče. Besno je javno reagovao: „Ja sam Nemac i može me smeniti samo Nemačka”. I hoće! Kad dobije instrukciju iz Vašingtona, Merc će mu objasniti da V. P. jeste nemački, ali je kancelar američki. Ovom izjavom Šmit je uzgred sam priznao da ga za V. P. nije imenovao SB UN, pa ni PIK, i da je istina da je u BiH ušao s nemačkim pasošem uz bavarsko obezbeđenje, te da je u Sarajevu zaista prijavljen kao nemački turista.

Elem, Šmit nije samo lažni, nego i lažov, i postao je sramota i za OHR, i za SB UN, i za Nemačku. Postoji, navodno, već scenario po kojem on neće biti formalno smenjen, nego regularno zamenjen novim V. P. bez bonskih ovlašćenja na ograničen rok, da ugasi svetlo u zgradi OHR-a kod Vrbanja mosta na Miljacki u Sarajevu. Kao taj koji će pritisnuti prekidač pominje se bivši ambasador Nemačke u Sarajevu, koji je u svojstvu savetnika nedavno poslat da smiri Šmita, a to bi već bio peti V. P. od ukupno osam V. P. koji su bili Nemci ili Austrijanci.

I bez njega, njih je natpolovična većina, ili četiri od sedam: Petrič, Švarc-Šiling, Incko, Šmit. Da li je to baš puka slučajnost? Da li su želeli da dođu u zemlju čije su im lepote opisivale deke, koje su kao okupatori boravile u njoj? Da li su im takođe pričali o Hrvatima i muslimanima koji su ih srdačno dočekali i o neprijateljski namrgođenim Srbima? Ili je istorijsko poznavanje terena i mentaliteta preporučivalo diplomate s nemačkog jezičkog područja u odnosu na druge? Najzad, nije li reč o vatikanskoj geostrategiji širenja katoličanstva na Istok i austro-nemačke geopolitike prodora na topla mora, koji se, eto, poklapaju u Bosni? Kalajeva politika koja ih je objedinjavala nije uspela zato što, kako je govorio Andraši, „Bosna ne diše jednom dušom”, ali je bila toliko dobro osmišljeno rešenje za podelu Srba na Drini na Bosance i Srbijance da joj nisu odoleli ni kasniji neokolonizatori zapadnog Balkana. NDH je bila najsvirepija verzija tog koncepta, koji je u benignoj formi oživljen od šezdesetih u SRBiH u otporu paternalizmu i dušebrižništvu Beograda. Da bi je Alija i Bakir nastavili u priči o Srpskoj kao genocidnoj tvorevini, Srbima kao lošim ljudima i Beogradu iz kojeg su u Bosnu uvek dolazile sve nevolje. Protektorat je instrument te iste politike sa Šmitom nameran da zakuca i poslednji ekser u kovčeg Srpske.

Sirotom Šmitu će kao poslednja morati da zakuca i domovina, ali to će biti samo taktički ustupak, jer uporni Nemci strateški neće odustati. Štaviše, oni su Trampovo nemešanje bukvalno shvatili kao šansu da kao vodeća sila raspadajuće EU popune upražnjeni prostor u Bosni, uzdajući se u Hrvate i hrvatsko cveće, dva saveznika iz dva svetska rata protiv Srba.   

Volfgang Petrič je i nakon davnog odlaska iz Sarajeva komentarisao povratak Rusije na Balkan: „Rusi ne mogu ništa, ali mogu da kvare naš mir u Bosni”, a Merc pre neki dan: „Bosna pripada nama!” Nemačka je onomad sklopila ugovor o vojnoj saradnji s Turskom, a ova posle slanja eskadrile dronova na KiM, tamo gradi i fabriku oružja, naseljava Crnu Goru. Srpski arhineprijatelji se udružuju. Zabrinjavajuće istorijske analogije se nameću. A što se tiče odbijanja tužbe Dodikovih advokata prekjuče na Ustavnom sudu BiH, nije čudo jer je bivši ino-sudija Jozef Marko odavno objasnio: „Postojao je prećutni dogovor da sledimo odluke V. P.” No, Ustavni sud je samo nezaobilazna usputna stanica do Evropskog suda u Strazburu, gde ima i ozbiljnih pravnika koji drže do struke i obraza.

U Sarajevu još nisu došli sebi. Kako s ogorčenjem ocenjuje inače umereni Zlatko Dizdarević, novinar i diplomata za TV Fejs: „Dodik je svima pokazao od šake do lakta.” A u reagovanju potpisanom sa Hajrudin: „Čovek, za razliku od vas, zna znanje i umesto što ga psujete zamolite ga da preuzme čitavu Bosnu.” U Banjaluci pak opozicija insinuira: „Krije šta je obećao Amerikancima da bi sebi skinuo sankcije!”

Nije to, naravno, bilo samo Dodikovo rano i dosledno navijanje za Trampa, u kojem je prepoznao čoveka preokreta, no i lobiranje Roda Blagojevića i Đulijanija, i podrška omiljenog Trampovog Evropljanina Orbana, i veza jevrejskih prijatelja i nadasve oslonac na Putina, koji istrajno pregovara s Trampom o Ukrajini, dok im je BiH malo pomoćno igralište na kojem se novi odnosi za sada još uvežbavaju. Trišićka do kraja meseca, Karan posle vanrednih izbora, a dogodine od redovnih Jovo nanovo… No, da bi Tramp smirio EU i održao obećanja Dodiku treba da završi nedovršene poslove s demokratama u SAD.

*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista