Nepravedno optuženi za monopol

Ne ulazeći u motive „Politike” da objavljuje članak o rešenju Komisije za zaštitu konkurencije s bombastičnim naslovom, smatramo nekorektnim pokazano nestrpljenje da se čuje i druga strana, koja u datom trenutku nije bila upoznata sa sadržinom rešenja. Nećemo postavljati pitanje da li je tendenciozno što se od „prozvanih” proizvođača pominju samo „Galenika” i „Hemofarm”. U članku je iznet niz netačnosti, od broja veledrogerija sa kojima je sklopljen ugovor, koji, inače, nijednim stavom ne zabranjuje dalju distribuciju lekova, već se za replasman traži saglasnost proizvođača. Ne možete biti odgovorni za kvalitet leka i dozvoljavati da ga neko lageruje u šupi.

Advokatska komora utvrđuje minimalne cene usluga. Niko je nije optužio da pravi kartel i sprečava konkurenciju? Politiku cena lekova u Srbiji donosi i sprovodi vlada, a ne proizvođači, nepravedno optuženi i za monopol cena, a mi samo tražimo da se regulišu uzajamni odnosi kako se ne bi urušavala ionako niska cena leka.

A evo i traženog komentara rešenja Komisije za zaštitu konkurencije na koje ćemo uložiti žalbu Vrhovnom sudu.

Neobično je da se vest o rešenju Komisije pojavila u medijima, a da akterima nije prosleđeno rešenje. Nismo upotrebili reč tendenciozno. Neobično je da novinar brže-bolje plasira vest, ne upuštajući se dovoljno u suštinu, a bez stava druge strane. Nismo upotrebili reč tendenciozno.

Predsednica Komisije za zaštitu konkurencije je pre tri i po godine objavila rad „Zakonodavna Scila i Haribda: sloboda trgovine i nužnost njenog ograničenja”. Tada, doduše, nije bila predsednica Komisije, ali je bila svesna potrebe ograničenja trgovine koja se na ovim prostorima u velikoj meri svela na trange-frange metod, što se može podnositi kada je reč o čarapama, ukosnicama i sličnom, ali ni u kom slučaju ne sme biti primenljivo kada su u pitanju lekovi. Da nije postala predsednica Komisije verovatno bi se pitala koji su interesi i gde je logika da lekove proizvodi manje od dvadeset firmi, a distribucijom se bavi čak 400. Verovatno bi i sama bila zagovornik uređenja tržišta i sprečavanja raznih marifetluka i šverca lekovima, jer, uvek ističemo i u praksi pokazujemo, lek nije obična roba, lek je dragocena roba od koje zavise zdravlje i život ljudi.

Postavlja se pitanje čije interese brani Komisija za zaštitu konkurencije. Jedini logičan odgovor je–uvoznika lekova. Naime, Komisija je optužila sve proizvođače lekova da su radili na sprečavanju konkurentnosti. Ako su svi u istom košu, ko je konkurencija: uvoznici lekova. Komisija štiti krajnje korisnike, kaže u svom saopštenju. Može li neko u to da poveruje kada se zna da u ovoj zemlji cene lekova diktira vlada.

Kako lek, čiju proizvođačku cenu određuje vlada, može da bude jeftiniji ako treba da se preprodaje preko nekoliko kanala? Nikako. Naprotiv. Ali u takvim okolnostima može lako da se dogodi da lek dok stigne do pacijenta bude neispravan, zbog loših uslova skladištenja, ili sa isteklim rokom upotrebe.

I upravo je to razlog što su proizvođači želeli da zaštite i sebe i pacijente. Jer, proizvođač leka, shodno Zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima i Pravilniku o uslovima za proizvodnju lekova (Sl. glasnik RS 27/08) odgovoran je za kvalitet, bezbednost i efikasnost leka bez obzira na to što je lek isporučen veledrogeriji, zdravstvenoj ustanovi, privatnoj praksi do krajnjeg korisnika. Znači, ako se lek, mimo standarda za skladištenje lekova, koji je poznat kao Dobra skladišna praksa, lageruje neuslovno, može doći do promene svojstva leka, ako nije uskladišten u uslovima koji podrazumevaju i određenu temperaturu i vlažnost vazduha. Lek može postati neefikasan ili čak imati i negativne nuspojave. Ko je odgovoran? Proizvođač, kažu naši propisi. Ko snosi štetu, materijalnu i nematerijalnu? Proizvođač. Ko nije imao nikakve sankcije? Distributeri, od kojih većina nema adekvatne uslove za skladištenje lekova.

U slučaju da dođe do reklamacije, proizvođač je dužan da povuče svu količinu spornog leka sa tržišta. Da bi to mogao efikasno da uradi potrebno je da tačno zna put svog leka, odnosno da put leka od pogona do apoteke bude ispraćen kroz savremeni informacioni sistem. Ima li onaj distributer, koji nema ni adekvatno skladište (ili ga uopšte nema), savremen softverski program koji prati put leka? Nema. Može li se lek brzo povući sa tržišta. Ne može. Ko je odgovoran? Opet proizvođač. Distributer je, možda, jer je i takvih slučajeva bilo, kompenzovao lekove za građevinski materijal. I tada je teško ući u trag tom leku.

Stoga je i usledio odbir veledrogerija koje imaju uslove za čuvanje i distribuciju lekova; informacioni sistem koji prati put leka, urednost plaćanja i prethodno iskustvo iz poslovanja sa veledrogerijama u kome je bitan faktor poverenje. Restriktivne klauzule ugovora proizvođača sa svim veledrogerijama su dozvoljene klauzule po pravu EU i prokonkurentskog su karaktera, jer su iz domena specifične industrije, zasnovane su na sledivosti proizvoda.Radi se o klasičnoj selektivnoj distribuciji, na šta se ima pravo.

Vratimo se opet stavu Komisije. Na klizavom terenu je pokušavala da pronađe razloge za podnošenje prijave. Uz sve uvažavanje napora Komisije da stekne autoritet, moramo da podsetimo da je teško govoriti o konkurenciji u uslovima dirigovanih cena. Željna afirmacije i konkretnih rezultata, što možemo da razumemo, Komisija je optužila skoro sve proizvođače lekova i nekoliko veledrogerija za „sprečavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije” gubeći iz vida član 85 Rimskog ugovora koji kaže da među proizvođačima „treba da postoji konkurencija u pogledu značajnog dela robe”.

Gde je ovde konkurencija? U nevidljivom uvozničkom lobiju. Ovu tvrdnju potkrepljuje činjenica da smo izneli stav spremnosti da pojedine klauzule prilagodimo Zakonu o zaštiti konkurencije, ukoliko Komisija smatra potrebnim. Nije bilo odgovora.