Umetnost nas uči da svuda budemo kod kuće

Oronuli banatski salaš u komadu Uglješe Šajtinca „Ogigijanke” zrači toplinom i uspomenama. To je duhovni prostor usamljene žene, njena lična istorija. Prostor, koji se odupire vremenu i poplavama, predstavlja stanje duha i večnu samoću. To je, poput Markesovog Makonda, ideja mesta u kome se nalaze svi duhovi koje čovek skuplja kroz život. Tragovi prošlosti vide se u starim porodičnim fotografijama, predmetima svakodnevice, u snu kojim komad počinje, u odsutnim karakterima koji se javljaju kao senke. U predstavi je zato bilo važno razviti neverbalni scenski jezik: svetlo, kostim, muziku, projekcije, kako bismo istovremeno označili i konkretno mesto i refleksije unutrašnjih svetova likova.

Reditelj snažnog, upečatljivog rukopisa, odmereni Željko Đukić osvežio je proteklih dana srpsku teatarsku scenu svojom novom predstavom, o kojoj je ovako govorio za „Politiku”. Poetsku dramu „Ogigijanke” Uglješe Šajtinca postavio je na sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” u Zrenjaninu.

Junake Uglješe Šajtinca tumače: Biljana Keskenović, Sanja Radišić, Jana Bjelica, Jovan Torački, Sara Simović, Miloš Lazić, Stevan Smiljanić i Mirko Pantelić.

Kako ste koristili simboliku poplave i kuće kao mesta radnje?

Iako ih životno ugrožava, poplava, koja nastaje izlivanjem Tamiša za

lokalne stanovnike ne predstavlja najveću pretnju: „Voda dođe, voda ode”, kaže Lepa u komadu. Uvek ima gore. Učestalost ličnih, prirodnih i istorijskih katastrofa dovela je likove do apsurdne situacije: navikli su. Poplava je i strateški element drame, okolnost koja likove primorava da se suoče sami sa sobom i jedni sa drugima. Salaš postaje ostrvo, odsečeno od sveta. Ova izolacija stvara intimnost u kojoj se odvija vrsta ženske agore. Četiri žene zastupaju različita mišljenja o tradiciji, o odnosu prema muškarcima i ulozi žene u društvu. U raspravi, nijedna žena ne odustaje od svog stava, ali dolazi do emocionalnog razumevanja, do empatije koja omogućava da se pomire posvađane snaja i svekrva i da se dogodi predaja nasleđa sa starije na mlađu generaciju.

Na koji način ste želeli da prikažete međugeneracijske odnose i njihove unutrašnje dileme?

Tema sukoba i solidarnosti među generacijama prikazana je kroz

sudbine četiri žene: bake Lepe, majke i snahe Olge, i najmlađe kćerke i unuke Line. Tu je i Ljuba, Linina vršnjakinja, koja živi sa ocem na imanju u komšiluku. Generacijska matrica ukrštena je sa muško-ženskom perspektivom, tako da se istorija sagledava kroz porodičnu hroniku u kojoj žene povezuju generacije, obnavljaju život posle ratova i katastrofa, dok Odiseji, kao voda, dođu i prođu.

Muški likovi su oličenje svojih trauma: Milenko, Ljubin otac je izbeglica iz Krajine koji sanja povratak. Gojko, koji ne govori, „dijete

Kozare”, godinama živi na Lepinom imanju, Tolja je Lepin prvi muž, beli Rus, odavno mrtav, koji joj se javlja u snu. Miloš je policajac iz

Sektora za vanredne situacije. On dolazi da evakuiše stanovnike od poplave, ali ga niko ne uzima ozbiljno. Dok su muškarci zaglavljeni u svoje traume, žene su te koje sprovode promene.

Šta ste posebno želeli da naglasite u predstavi?

Želeo sam da naglasim generacijsko višeglasje, kontrapunkt, a ne konflikt. Jer težište je na tome da različite generacije, pored saosećajnosti, imaju i odgovornost jedna prema drugoj. Šajtinac piše o tome u celom svom opusu. Njegovi narativi nisu linearni, već se sastoje od više paralelnih glasova. Javljaju se simultane priče, gde različiti glasovi i perspektive koegzistiraju i nastoje da se nekako povežu. Na početku „Ogigijanki”, Lepa od Miloša traži penkalo i on joj daje. Tog trenutka kreće lančano, gotovo ritualno davanje poklona… U suštini, pratimo dva kontradiktorna impulsa: jedan je instinkt preživljavanja, koji nastaje iz potrebe za sigurnošću i opstankom, a drugi je instinkt darivanja koji nema nikakve veze sa ličnom sigurnošću. Kada sam prvi put pročitao komad, osetio sam da je napisan kao poklon. I to osećanje: da nekome nešto daš, a da ne tražiš ništa zauzvrat, inspirisalo me je i vodilo kroz probe. U vremenu u kojem sve ima cenu, u kojem sve mora da se isplati, ideja bezuslovnog dara deluje gotovo subverzivno. I to je, mislim, ono što pozorište može, da nas podseti na nešto što znamo, ali smo zaboravili.

Kakva je uloga, sudbina žena i njihove složenosti u ovom specifičnom kontekstu i prostoru?

Žene u „Ogigijankama” su kompleksne, višedimenzionalne ličnosti, aktivne, mudre, otporne. Svaka od njih predstavlja različiti odnos prema tradiciji i sadašnjosti. Lepa, na primer, nije samo ona koja čuva tradiciju. Ona je žena koja je preživela ratove, migracije, dva nesrećna braka, gubitak sina i njena „tradicionalnost” je zapravo strategija preživljavanja. Verujem da su modeli za ove likove žene bliske piscu, da su preuzete iz porodičnog okruženja. Šajtinac im daje toliko prostora i slobode da se u jednom trenutku jedna od njih, kao kod Pirandela, pobuni protiv samog pisca. Lina, Lepina unuka i feministkinja, navodeći stradanja koja se mogu dogoditi ženi ako zavisi od muškarca, kao najgoru moguću varijantu kazuje sledeće: „Najgore je da jedini trag tvog postojanja bude nekakav zli i čudovišni opis tebe same, pisan rukom i mozgom nekog muškarca!”

Koliko je delikatno režirati scene koje nastoje da izazovu emocije nostalgije ili tuge kod publike?

Nisam želeo da se bavim osećanjima, već da otvorim prostor u kojem gledalac može da prepozna svoju babu, majku, kćerku, svoj

zavičaj. Iako sam krenuo od ideje poklona, predstava nije građena iz pozicije publike, već iznutra: iz logike likova i njihovih odnosa. Tražio sam čvrste i složene unutrašnje veze stalno podsećajući gledaoca da je u pozorištu. Mislim da ne treba štedeti gledaoca. Naročito ga ne treba zabavljati, već prikazivati složene misli i situacije, sa svim protivrečnostima, u skladu sa vremenom u kojem živimo.

Godinama unazad ste živeli i radili u Americi. Kakvo vam je to umetničko iskustvo?

U Americi sam živeo gotovo 30 godina. U Čikagu sam vodio pozorište u kojem sam sazrevao kao reditelj. To je sredina koja me donekle u pozorišnom smislu odredila, kao što me odredila i ova ovde gde sam primio prva saznanja o životu i pozorištu. Ne vidim da su ta iskustva nekompatibilna, naprotiv, dopunjuju se. Umetnost nas uči da svuda budemo kod kuće. Teško je sada govoriti o planovima. Mislim da je danas luksuz imati plan u smislu da znate šta vam je sledeći projekat. Bavim se pedagogijom, radim sa studentima i pokušavam zajedno sa njima da odgovorim na zahteve vremena koji su ogromni i surovi. To je realnost koja zahteva maksimalnu kreativnost, odgovornost, promišljanje i solidarnost.