Ljuba Tadić – vladar scene

Dođeš iz stvarnosti i počneš da se igraš, da kreiraš, govorio je bard srpskog glumišta Ljubomir Ljuba Tadić, koji je glumu oduvek shvatao kao igrariju. Jedva je čekao da se spusti zavesa, da ode u kafanu. Bio je veran Zvezdi i „Maderi”, gde je imao svoj sto, o čemu svedoče njegove reči:

– Ja sam malo drugojačiji. Jedva sam čekao da se spusti zavesa, jer sam voleo da idem u kafanu i vidim društvo. Meni je kafana fantastična stvar posle pozorišta. Kafana je mnogo lepa stvar. Naročito „Madera”.

Da je bio britanski glumac, bio bi, beleže hroničari, ser Ljuba Tadić. I to bi mu dobro i tačno pristajalo. A bio je Srbin po rođenju i osećanju, ali ne po zanimanju. Voleo je pozorište i nije bio lud za filmom, a ipak je upisao blizu 200 filmskih i televizijskih pojava.

Preminuo je u jesen 2005. godine, a povodom dve decenije od njegove smrti Jugoslovenska kinoteka poklonicima Tadićeve magije glume posvetila je proteklih dana poseban ciklus. Odabrala je i prikazala deset filmova u kojima je Ljuba Tadić igrao glavne ili veoma zapažene uloge.

Veliki vladar scene, maestralni Ljuba Tadić rođen je u Uroševcu, 31. maja 1929. godine. Otac mu je bio Čačanin koji je predavao istoriju u gimnaziji na Kosovu, tako da su se on i njegova tri brata rodili tamo. Godine 1933. otac mu je iznenada preminuo, pa ih je u teškim uslovima podizala majka. Prve glumačke korake sticao je kao učenik Prve kragujevačke gimnazije u pozorištu „Joakim Vujić” u Kragujevcu, u kojem je od 1944. do 1949. godine odigrao oko 40 uloga. Prisećao se sa setom kako pukom srećom nije postao žrtva streljanja đaka u Kragujevcu 1941. godine.

– Bio sam u Kragujevcu kad je bilo streljanje đaka, kod majke smo se šćućurili. Ona stoji u dvorištu i drži nas dva brata zagrljene, otvaraju se vrata, ulaze Nemci i prilaze dvojica koja pokušavaju da nas odvoje od nje. Majka nas je stegla i po cenu života nije htela da nas pusti. Tada dolazi jedan u perfektno sređenoj uniformi i prilazi njoj. Gleda je i stavlja ruku u unutrašnji džep, iz džepa vadi jednu fotografiju koju pokazuje mojoj majci. A na fotografiji su njegova žena i dva sina koji su u istoj poziciji kao što mi stojimo uz našu majku. Oči mu zasuze, okrene se ovima i kaže im da nas puste. Tog dana streljano je 300 đaka gimnazije i na desetine dece. Najmlađi među njima je bio Rom, čistač cipela – prisećao se Tadić.

Studije glume završio je na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, u klasi profesora Joze Laurenčića. Bio je prvak Beogradskog dramskog pozorišta, Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Igrao je i u Narodnom pozorištu u Beogradu, Ateljeu 212, u alternativnom pozorištu „Magaza”, koje je zajedno sa suprugom Snežanom Nikšić osnovao 1983. Njemu u čast, velika scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta zove se „Ljuba Tadić”. Jedino u pozorištu „Boško Buha” nije igrao.

– Nisam mogao, ovako glavat, da plašim decu – duhovito je komentarisao Tadić.

U prvoj sezoni Ateljea 212 igrao je Vladimira u predstavi „Čekajući Godoa”, što je ujedno bilo prvo izvođenje ovog komada u istočnoj Evropi. Na istoj sceni igrao je kralja Lira. Među Tadićevim brojnim filmskim ulogama ističu se major Kursula u delu „Marš na Drinu”, Sava Kovačević u filmu „Sutjeska”, Mitke u „Koštani”, sultan Murat u „Boju na Kosovu”… Dobio je „Zlatnu arenu” šest puta, prvi je laureat nagrade „Dobričin prsten”, nosilac priznanja „Pavle Vuisić” za izuzetan doprinos domaćem filmu… Bio je jednako uspešan u tragedijama i komedijama, u pozorištu, na filmu i televiziji. Poklonici scenskih umetnosti i danas pamte s kakvom lakoćom je tumačio dela Dostojevskog, Beketa, Krleže, Sartra, Brehta, ali i Tenesija Vilijamsa i Platona, Harvuda i Šekspira… Tvrdio je da se seća samo uspeha i aplauza, a da sve ostalo potiskuje i prekriva zaboravom.

Radoznalog duha i ogromne energije, Ljuba Tadić je bio glumac po rođenju. Sam talenat, razume se, nije dovoljan da bi se dospelo do najviših vrhova, i Ljuba je to znao. Brusio je talenat, beležili su teatrolozi, ne samo neprekidnim radom, već i neprestanim promišljanjem i traganjem za suštinom glumačke umetnosti. Pozorište je poznavao u svim njegovim detaljima, ali sam nikada nije hteo da režira. Želeo je da bude glumac, ali ne od onih koji čekaju da im se pruži prilika da ostvare željenu ulogu. Svoje uloge birao je vodeći računa o ostvarivanju određene pozorišne poetike ili programa. Nije se zalagao za samo jednu estetiku, nije delio pisce na strane i domaće, čini se da ih je klasifikovao na one koji pišu kako njemu odgovara i one druge.

Od Pavla do Mladena

Ciklus filmova Tadiću u čast otvorila je ratna drama „Veliki i mali” u režiji Vladimira Pogačića. Tadić je dobio Zlatnu arenu za lik Pavla. Zlatnu arenu doneo mu je i „Marš na Drinu”  Živorada Žike Mitrovića, odnosno čuvena uloga majora Kursule. Istu nagradu osvojio je i za naslovni lik u filmu „Doktor Mladen” Midhata Mutapdžića. Na repertoaru je, pored ostalih, bio i film „Miris poljskog cveća”, gde je Tadić tumačio dileme slavnog glumca koji napušta pozorište. Naravno i film „Poseban tretman” Gorana Paskaljevića, koji je s uspehom prikazan na festivalu u Kanu. Ljuba Tadić je tu bio despotski nastrojeni dr Ilić u klinici za lečenje od alkoholizma, a njegove pacijente igrali su Milena Dravić, Bata Stojković, Dušica Žegarac i drugi slavni glumci tog vremena.