Drugo mesto nije opcija

U trenucima kad je delovalo da je Partizan na pravom putu i da može daleko da dogura u borbi na dva fronta, dogodio se debakl u Šapcu gde su „crno-beli” eliminisani od Mačve već na startu Kupa Srbije, a samo nekoliko dana kasnije Čukarički je ubedljivo savladao Parni valjak na Banovom brdu.

Prema rečima Predraga Mijatovića, potpredsednika vicešampiona Srbije za sportska pitanja, bio je to četvrti minus za Srđana Blagojevića i rastanak je bio neizbežan.

Brigu o Partizanu kratko je preuzeo tandem Marko Jovanović – Ćorćije Ćetković i pobedama nad Javorom (3:2), odnosno Novim Pazarom (2:0), omogućio novom šefu stručnog štaba da preuzme „crno-bele” na pol poziciji u elitnom rangu našeg fudbala.

Potraga u Humskoj za novim trenerom nije dugo trajala i na predlog Predraga Mijatovića Upravni odbor Partizana imenovao je Nenada Stojakovića na mestu šefa struke.

Mladi stručnjak u ovom trenutku deluje kao najbolje rešenje, s obzirom na to da veoma dobro poznaje „crno-bele” bisere, a jasno je da finansijska situacija klubu iz Humske ne može da omogući trenera sa mnogo većim iskustvom.

Stojaković je maltene na početku trenerske karijere, ali može da se pohvali da je osvojio titulu sa omladincima Partizana posle više od decenije, a većinu sadašnjih prvotimaca izveo je na pravi put.

Svestan je i Nenad Stojaković da je pred njim najveći izazov u karijeri, međutim, u prvom obraćanju je istakao da se raduje izazovima koji ga očekuju:

– Drago mi je da sam ovde, izuzetna mi je čast i privilegija što sam ispred vas kao prvi trener Partizana. Moja trenutna uloga je takva. Nadam se da ću marljivim radom jednog dana ubediti vas da dođete zbog Nenada Stojakovića! Ciljevi su postavljani kroz generacije, prva generacija 1947. koja je osvojila prvu titulu Jugoslavije, zatim 1953. koja je samlela večitog rivala sa 7:1, od tada se nazivamo Parni valjak. Generacija 1955 – prva utakmica u Kupu šampiona, a 1966. finale sa Real Madridom, prvi srpski klub koji je u novijoj istoriji ušao u Ligu šampiona. Letvica je postavljena na najviši nivo. Negde, mogu da poredim sadašnji Partizan sa jednim mercedesom u garaži, pala je prašina na njega, retko izađe iz nje, ali pokaže performanse koje poseduje. Da pokažemo performans u kontinuitetu, koji će omogućiti mercedesu da kilometar po kilometar dođe do cilja.

Kroz „trenerske šake” Nenada Stojakovića prošli su: Vanja Dragojević, Ognjen Ugrešić, Nemanja Trifunović, Nikola Simić, Dimitrije Janković i Dušan Jovanović, danas prvotimci Partizana koji su uspeli da vrate navijače na stadione i da posle mnogo godina unesu pozitivnu energiju u Humsku.

– Moja filozofija je jasna – kao pedagog da učim decu da budu svoja, to je jedini način da potencijal ispune do samog kraja. Drago mi je da ima velika grupa igrača koja je trenutno u prvom timu. To je fudbal, život, negde na kraju, ja osećam koliko tu prostora ima među decom da budu bolja, moram da ih ubedim da oni to mogu. Ponosan sam, ali to je ogroman prostor koji oni moraju da popune u svakom aspektu. Jako su mladi i praktično ne znaju gde je granica. Imamo sreće da su neki igrači otišli u „A” reprezentaciju i mlađe selekcije, da vide neke utakmice sa nekim ljudima koji su sposobniji, brži i agresivniji. Ono što pokazuju je zadovoljavajuće, ali ima još prostora za napredak.

„Crno-beli” su eliminisani iz kvalifikacija za evropska takmičenja, kao i iz Kupa Srbije. Međutim, Parni valjak se i dalje dobro kotira u prvenstvu, trenutno se nalazi na prvoj poziciji sa dva boda više od Crvene zvezde, doduše i uz utakmicu više. Partizan nije osvojio titulu od sezone 2016/17. i pred početak tekuće mnogi su otpisali „crno-bele”, ali u Humskoj sve češće ističu da klub takvog renomea i tradicije ne može da se zadovoljava drugim mestom.

– Mislim da sam bio jasan, ovaj klub kao gromada, uspavani div, ne smemo da razmišljamo o drugom mestu. Trudiću se tim malim pobedama na dnevnom nivou da napravimo takmičenje koje će doneti te pobede, koje će kao posledicu imati neke rezultate. Opcija za Partizan nikada nije drugo mesto.

Predrag Mijatović, potpredsednik Partizana za sportska pitanja, u razgovoru za Žurnal je rekao da bi Nenad Stojaković mogao da postane novi Ljubiša Tumbaković i pitanje je da li je novi šef stručnog štaba vicešampiona Srbije mogao da dobije veći kompliment.

– Meni je čast i zadovoljstvo, ali taj razvojni put jeste sličan, ima dosta zanimljivosti. Te 1992. godine bio sam igrač petlića kome je trener bio Ljubiša Tumbaković, gde je kapiten bio Predrag Mijatović. Početak razvojnog puta je bio sličan. Čast mi je da je neko spomenuo moje ime uz Ljubišu Tumbakovića.

Stojaković je upitan koliko će mu biti teško da nasledi Srđana Blagojevića:

– Ja sam od 1989. u klubu, sa manjim prekidima i negde sam početkom leta osetio sinergiju između igrača i navijača, zaista sam se radovao svakoj utakmici. Ono što je tužno, da ako, na primer uporedimo sa nadgrobnim spomenikom, datum rođenja je 14. novembar, postoji ta crtica, ali onaj drugi datum dođe, ranije ili kasnije. Da li je neko u pravu ili nije, ja ne mogu da odgovorim. Imam zadovoljstvo da nastavim rad gde je započeo Blagojević, postoji kontinuitet zahteva i principa koji će nam pomoći da budemo bolji.

Novi šef stručnog štaba Partizana imao je priliku da se upozna sa igračima.

– Jesam, prvi trening sam uradio, bilo je 12 igrača, jer na svu sreću imamo veliki broj reprezentativaca. Bio je jedan jako lep trening, dosta pozitivne energije i osmeha.

Nenad je kratko odgovorio na pitanje kakav Partizan navijači mogu da očekuju u nastavku sezone:

– Plan je jednostavan – Napadaj, napadaj, Partizane, napadaj.

Stojaković se pokazao kao trener koji zna da radi sa mladim igračima, a Parni valjak se u ovoj sezoni okrenuo biserima.

– Kao što sam pričao za mercedes, jako je važan kontinuitet. Dečaci imaju kvalitet, ali ne u kontinuitetu, to je prvi i poslednji minut, moraš da se dokazuješ i da budeš prav. Čim staneš, neko te pretekne. Moja poruka – kvalitet postoji, svakodnevnim radom i dokazivanjem mogu da ostvare svoj potencijal.

Pritisak ne postoji

Klupa Parnog valjka je uvek žarena i samo po sebi nosi veliki pritisak i odgovornost.

– Kad je reč o pritisku – ne razmišljam, mogu anegdotu da ispričam o Šakilu O’Nilu i njegovom ocu. Bilo je pola 12 i Šakil je izgubio utakmicu, zove oca: „Kako si to igrao?”, on mu kaže: „Pritisak, ćale, ne mogu da se nosim sa njim.” On se ujutru vraćao nazad u Vašington, rekao mu je da ga čeka kod kuće. On poštuje oca, dolazi ispred kuće, on kaže uđi, sedi, dolaze do mesta, parkiraju se i gase svetla. Posle nekih 20 minuta izlazi čovek iz šatora i žena sa dvoje dece, on mu kaže: „Pritisak – ovo je pritisak, kad ne možeš deci da obezbediš ono što moraš da obezbediš.” Pritisak imaju ljudi koji ne veruju u sebe, koji imaju strah od budućnosti. Živim na jednodnevne rate, živim od danas za sutra na ovom poslu. Pritisak apsolutno ne postoji.