Šahovske table u Rambujeu i Beču

Borba za Kosovo i Metohiju je (nepravedno) svedena na poslednjih tridesetak godina, tokom kojih su vođeni pregovori između predstavnika vlasti u Beogradu i kosmetskih Albanaca, njihovih političkih lidera ili paravojnih komandanata, tj. šefova terorističke OVK, uz učešće međunarodnih posrednika. Strane diplomate i novinari često su govorili da je „glavni problem Slobodan Milošević”, kako je pitanje demokratije i građanskih sloboda, poštovanja manjinskih prava… ključno za rešavanje problema Kosova i Metohije.

Ko god iole bolje poznaje genezu konflikta na Kosovu i Metohiji – može da izabere polazne tačke nastanka problema. Sukobi na Kosovu i Metohiji između srpske, turske, potom albanske strane protezali su se kroz istoriju, od bitke na Marici 1371. godine, zatim Kosovskog boja 1389, kroz dva balkanska rata, delom u Prvom i Drugom svetskom ratu, potom su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka sevale varnice i tenzije, a pobune, neredi, demonstracije, oružani sukobi između albanskih separatista i jugoslovenskih snaga bezbednosti uglavnom su gurani pod tepih zarad održavanja stabilnosti u državi. Prisetimo se samo „studentske pobune” početkom osamdesetih godina, nakon smrti Josipa Broza Tita, parola na ulicama Prištine „Kosovo – republika”, zahteva za izmenu političkog statusa, kao prelaznu fazu u ostvarenju „jačanja autonomije i ujedinjenja Albanaca”, tj. realizacije projekta „velike Albanije”, koji datira još iz smernica Prizrenske lige 1878. godine. Kulminacija konflikta u novijoj istoriji kreće 1998. godine, da bi se 1999. odigrao novi kosovski boj – umesto vojnika i konjanika otomanske imperije na Gazimestanu, ovog puta nebo iznad Kosova i Metohije zaparali su oblaci „humanitarne intervencije”, kako su stratezi NATO-a nazvali agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Nekoliko meseci pre bombardovanja, u kasnu jesen 1998, konvoj terenskih vozila pod policijskom pratnjom kretao se putem ka Prištini, dok su umorni i dremljivi posmatrači Međunarodne posmatračke misije nezainteresovano posmatrali okolinu i zemlju natopljenu krvlju srpskih plemića, vitezova i vojske. Koliko je njih, posle brzinskih priprema za dolazak „na teren”, znalo zašto i koliko za Srbe, za srpsko biće i naš identitet, znače ti predeli na kojima cveta kosovski božur i na kojima se kroz vekove ukrštaju mačevi interesa stranih sila, uz stradanje i patnje srpskog naroda i sveštenstva? Sigurno im niko nije govorio o strateškim planovima austrougarskih plemića i diplomata koje su na samom početku minulog stoleća kreirali za svoju carevinu. Tri principa glasila su: suzbiti uticaj Rusije na Balkanu u što većoj meri, ne dozvoliti ujedinjenje Srbije i Crne Gore, čak ni po cenu rata, pružiti svu moguću pomoć Arnautima, kako su tada nazivali Albance. Međunarodni posmatrači upisaće u svoje biografije učešće u važnoj misiji, kakav god bio rezultat. Epilog će, kako se kasnije ispostavilo, zbog slučaja „Račak”, koji je isfabrikovao američki diplomata i šef posmatračke misije Vilijam Voker, biti sudbonosan za našu državu.

Nepravedno bi bilo optužiti bivšeg predsednika Miloševića i njegov saradnike, kao i potonje političke lidere i ministre do današnjeg dana, da su im manjkali patriotizam, hrabrost i inteligencija, iako je sigurno bilo nekih grešaka s naše strane. I naravno da svi imamo naknadnu pamet da je nešto moglo ili moralo drugačije da se uradi, da nešto nije smelo da se desi. Odluke se, međutim, donose u datim okolnostima, a one gotovo nikada nisu bile naklonjene srpskoj strani. Slobodan Milošević odavno je napustio političku i životnu scenu, ali kosovski čvor ostaje i dalje zamršen, čvrsto uvezan i upleten s geopolitičkim interesima međunarodnih faktora (Turska, Rusija, Nemačka…). Kosovo je za neke države nezavisno, za još više zemalja nije nezavisno, ili ipak… Da jeste – ne bi nas strane sile i dalje toliko pritiskale, nudile sporazume koje i same ne poštuju. Dakle, borba se nastavlja.

Partija u francuskom dvorcu s par savetnika i bez saveznika

Posle secesionističkih ratova i otcepljenja Slovenije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, kao i perioda teških ekonomskih sankcija, poslednja stvar koja je Srbiji bila potrebna jesu tenzije i sukobi na Kosovu i Metohiji. Međutim, upravo se to dešava. Uz podršku stranog faktora, aktivne i agresivne dijaspore, kosovski Albanci tokom 1998. godine izazivaju sukobe s policijom i vojskom. Čak i kad bismo uspeli da dođemo do nekog rešenja, kao što je svojevremeno bilo usaglašeno da se organizuje nastava i škole i fakulteti „podele” na srpske i albanske, neka nevidljiva ruka omela bi dogovor. Ni tada, ni kasnije, dogovor o Balkanu nije prepušten Balkancima.

Posle serije sukoba, u februaru 1999. godine usledila je Konferencija u Rambujeu. Papiri koji su ponuđeni bili su neprihvatljivi za srpsku stranu, dokument je delom podsećao na austrougarski ultimatum iz 1918. godine, kada se na stolu nađe bar jedna tačka koju ne možete da prihvatite. Taj stav će, naravno, osporiti i neki domaći i strani političari, poput austrijskog diplomate Volfganga Petriča, koji je tvrdio kako je Beograd trebalo da prihvati dokument skrojen u francuskom dvorcu. Trebalo je, mogli smo, nije smelo, morali smo eventualno da pokušamo… Suštinski je za Albance bilo prihvatljivo sve što mi odbijemo.

Šta je srpska diplomatija realno mogla da dobije u Rambujeu? Albanci su imali snažnu podršku vrlo uticajne tadašnje američke državne sekretarke Madlen Olbrajt, kao i savetnike u senci. Za razliku od nekih drugih istorijskih međunarodnih konferencija i kongresa, kada su velike sile rešavale našu sudbinu, određivale teritorije i međe, tada na našoj strani nismo imali nekog moćnog predsednika ili vladara. Na šahovskoj tabli igrali smo slabijim figurama, nismo imali šaptača ili sekundanta iza zavese, tek po kojeg stranog stručnjaka za međunarodno pravo. Da se bar našao jedan Nikola Pašić ili Mihailo Pupin…    

Usledila je 24. marta 1999. agresija NATO-a protiv SR Jugoslavije, o čemu je napisano bezbroj tekstova, kao i desetine knjiga. Upravo angažovanje vojne alijanse protiv jedne suverene države, koja nije napala ni susednu niti neku udaljenu zemlju, već se borila protiv pokušaja oružane secesije, omelo je i proslavu 50. rođendana NATO-a u Briselu, ali je to benigno u odnosu na činjenicu da je stvoren opasan presedan. Tadašnji američki predsednik Bil Klinton, uz podršku jastrebova u nekoliko evropskih zemalja, odlučio je da vojnu alijansu, stvorenu kao odbrambeni blok, iskoristi u nove svrhe – za „humanitarnu intervenciju”, koja je u suštini bila žestoka vojna operacija protiv suverene zemlje, bez mandata Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Prekršeni su međunarodno pravo, Povelja UN, Završni akti iz Helsinkija… i kako god to na kolektivnom Zapadu pokušali da objasne, obrazlože i naknadno opravdaju – to su činjenice. Da su bombe i rakete pogađale ne samo vojne ciljeve u Srbiji, nego i civilnu infrastrukturu (uključujući ambasadu Kine u Beogradu) nesporno je. Da su projektili ubijali i srpske civile, kao i izbegličke kolone Albanaca, i to je nesporno, samo što se to nazivalo „kolateralnom štetom”, a za te zločine nijedan sud nije bio nadležan.

Otvorena je, dakle, Pandorina kutija prava sile i prava jačega. Rusija je, kao što je poznato, godinama kasnije svoje operacije na Krimu, a potom i rat protiv Ukrajine, pravdala upravo rečnikom međunarodne zajednice, kojim je obrazloženo bombardovanje SR Jugoslavije. Možda će tokom vremena i neka druga država, na nekoj drugoj tački zemljine kugle, odlučiti da iskoristi kosovski presedan.

Bečke palate i zamak u Badenu kao pozorišna predstava sa spremljenim epilogom

Naša diplomatija uspela je, posle agresije NATO-a, da se izbori za Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244, koja je našoj strani obezbedila nekoliko važnih elemenata („...ponovo potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i aneksu 2, ponovo potvrđujući apel iz prethodnih rezolucija za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo…”, pravo na povratak svih izbeglica, …povratak više stotina (ne hiljada) policajaca i vojnika). Poštovanje Rezolucije u praksi je, kao što znamo, bilo selektivno.

Međunarodne trupe (Kfor), posle raspoređivanja na Kosovu i Metohiji, uspele su da očuvaju krhku stabilnost, ali ne i bezbednost Srba i nealbanaca. Proterivanje i ubistva, paljenje srpskih kuća i manastira, martovski pogrom 2004. i brojni drugi zločini albanskih ekstremista bez kazne ostaju duboko urezani u našem sećanju, a inertnost međunarodnog faktora, neispunjavanje datih obećanja i obaveza, predstavlja gorko i teško iskustvo za naš narod i državu.

Novi pregovori o statusu Kosova i Metohije organizovani su u Beču 2006. i 2007. godine. U raskošnim bečkim palatama, koje su odisale istorijom i izbledelom moći nekadašnje carske monarhije, kao i hotelu-zamku „Vajkerzdorf” u čuvenoj banji Baden, organizovano je oko 30 pregovaračkih rundi, uključujući i tri tzv. slonovske runde, kada su sa naše strane u austrijsku prestonicu na razgovore dolazili tadašnji predsednik države, predsednik vlade i ministar spoljnih poslova, kao i brojni savetnici i eksperti.

Za pregovore su bili zaduženi šef UNOSEK-a (Kancelarija specijalnog izaslanika UN za Kosovo) Marti Ahtisari, iskusni finski političar, i njegov zamenik Albert Roan, penzionisani austrijski diplomata. Austrija i Finska bile su u to vreme neutralne države (Finska je 2023. pristupila NATO-u). Tako se bar činilo. Jugoslavija je s Ahtisarijem imala kontakte i iskustva još tokom 1999. godine. Roan je bio ambasador Austrije u inostranstvu u više navrata, generalni sekretar njihovog Ministarstva spoljnih poslova. Prema nekim našim informacijama, Roan je bio dalji potomak poslednjeg kralja Albanije Zogua. Slučajnost?

Pregovaračke runde po pravilu su završavane izlizanom frazom „složili smo se da se ne slažemo” (we agree that we disagree), suštinskih dogovora nije bilo. Delegacija kosovskih Albanaca odbijala je naše predloge bez obrazloženja ili su ona bila nesuvisla. Uz njih, u sali ili sa distance, iz nekog od obližnjih hotela, bili su strani savetnici, naravno i mentori iz senke. Epilog pregovora krajem novembra 2007. godine pripremio je nemački diplomata Volfgang Išinger ocenom: „Prevrnuli smo svaki kamen da dođemo do rešenja, ali delegacije nisu uspele da postignu kompromis.” Kraj! Pa nije baš bilo prevrtanja kamenja. Albanci su čekali da iscuri peščanik, da prođe vreme. Fingirana predstava „na neutralnom terenu” o pregovorima… usledio je tzv. Ahtisarijev plan o nadziranoj nezavisnosti Kosova, koji naša strana nije mogla u celini da prihvati, jer je njime dat kvazilegitimitet za secesiju naše južne pokrajine. Iako je u pomenutom planu bilo i nekih dobrih elemenata za srpsku stranu, suštinski je uklonjeno platno sa davno obećane skulpture – „nezavisno Kosovo”.

Šahovska tabla u Beču bila je malo drugačija nego u Rambujeu, ali ni ovog puta nije bilo moćnih saveznika da stanu iza nas i naših interesa. U februaru 2008. Kosovo je proglasilo nezavisnost, usledio je talas priznavanja, ali i naša diplomatska borba da to sprečimo i usporimo. Tek tokom poslednjih osam–devet godina obezbedili smo 29 povlačenja priznanja (Priština je izlobirala za četiri nova priznanja „državnosti”). Uzimajući u obzir naše realne ekonomske, finansijske, kadrovske i sve druge resurse, a posebno geopolitičke okolnosti, može se konstatovati da smo ostvarili dobar rezultat u produžetku neravnopravne utakmice. Borba se nastavlja.