Do sledeće ledene kiše

Hiljade ljudi je ovih danadobilo bele gipsane rukavice ili čizmice. Sve zbog ledene kiše. Ubediše nas da s neba pada, baš tako, ledena kiša. Bio bi to meteorološki novitet. Inače, pada obična kiša koja se ledi kad padne. I na toj poledici građani Srbije padaju, lome ruke, noge, noseve, kukove...

Na nekim vestima dežurni lekar iz unutrašnjosti kaže da ne „postizavaju” da zagipsuju sve prelome. A ponestaje im i gipsa. Ionako već polomljena i ugruvana, nacija plaća danak sopstvenog javašluka. Ekonomskim rečnikom, to su stotine hiljada izgubljenih radnih sati, bolovanja,plus troškovi lečenja, rehabilitacije… Da ne računamo prave lične drame kad se zdrav čovek odjednom nađe u bolničkom krevetu, nemoćan. S propalim planovima, vezan za krevet. A ne mora tako kad bismo se uzeli u pamet.

Znam ženu koja je gastarbajtujući, pala na poledici, tamo u Nemačkoj. Posle lečenja je dobila apanažu od domaćina ispred čije kuće na trotoaru je pala i slomila nogu. Nemački sud je ekspresno presudio, po zakonu, da joj dotični plaća do kraja života mesečno nekoliko stotina evra za umanjenu radnu sposobnost. Jer, nije reagovao, očistio led i posuo so na delu trotoara za koji je obavezan da brine. Svake jeseni u istoj toj Nemačkoj vrećice soli preplave samousluge. I to na vidnim mestima, po simboličnoj ceni. Lopate i metle su isto na popustu, bez PDV-a. Da se nacija snabde i dočeka zimu i sneg kako valja.

Kod nas kad neko padne i slupa se, em se ljudi smeju do suza i prekorevaju ga „Što nisi gledao kuda ideš”, em nikom ništa! Postoje neke opštinske uredbe da svako čisti sneg i led ispred svoje kuće ili firme, ali to je mrtvo slovo na papiru. Neke simbolične novčane kazne su propisane,ali su takve da niko ne haje da čisti. Ni komunalni inspektori ne „postizavaju” da kažnjavaju one koji to ne urade, jer malo ko to uradi. Nije u pitanju ni nedostatak lopata, jer u Srbiji, ako nečega ima – ima lopata. Ima i soli. Ako nema soli, ima pepela, šljake, peska… Vic je u tome što valjda ne postoji „kultura prevencije”. Što je naše „lako ćemo” u srži svih problema. Što „valjda neće meni da se desi” predstavlja način razmišljanja. A kad se desi, kuku i lele. Lelečemo, a ostali se smeju. Čak se i ne zna, nema statistike koliko je ljudi nastradalo od ledene kiše. A ništa jednostavnije nego da svaki dom zdravlja prosledi podatke u neki centar.

Dokle se ide u tome, vidi se po savetima koje daju direktori preduzeća zaduženih za čišćenje i lekari domova zdravlja. Uporno, i to godinama, ponavljaju da građani budu oprezni. I to je to. Prevedeno, ako padneš, sam si kriv, jer nisi bio oprezan. Ne padne im na pamet da javno pitaju i traže – so! Da je ima svuda, da se posipa. A ko ne posipa da bude rigorozno kažnjavan.