Srbija se prestrojila u lošije društvo

Fudbal se ubrzano menja, a paralelno sa tim dolaze neke nove reprezentacije koje se grozničavo bore za što bolji status u međunarodnim okvirima. Njihov napredak je očigledan da je samo pitanje dana kada će se između sadašnjih fudbalskih vladara i nadolazećih reprezentacija staviti znak jednakosti. Te nove fudbalske ekipe rešene su da u ovom novom vremenu zauzmu što bolju poziciju pred novo prestrojavanje koje obično počinje nakon završetka jednog ciklusa. Nažalost, Srbija se ponovo prestrojila u ono slabije fudbalsko društvo koje će idućeg leta imati šansu da nešto nauči od boljih. Za „ponavljače” koji nikako da nauče lekciju, ove kvalifikacije su bile previše brze. U proteklih šest meseci fudbaleri Srbije nisu uspeli da održe kontinuitet odlazaka na najveća fudbalska takmičenja. Ponajviše zahvaljujući našoj krivici.

Ko prizna, pola mu se prašta. Odavno se nije dogodilo da jedan trener kao Veljko Paunović, na zatvaranju zavese nakon neuspešnih mundijalskih kvalifikacija, otvoreno prizna da je pogrešio. Selektor je posle pobede nad Letonijom stao pred novinare i rekao da je pogrešio! Ovako nešto nije se moglo čuti, a ni videti u našem fudbalu, gde je malo ko spreman da prizna da nije dobro uradio svoj posao. Uglavnom, krivica se po običaju svaljuje na drugog, jer je tako izgleda najlakše. Ali, svako ko je bar malo radio u ozbiljnom fudbalskom svetu dobro zna kaki su kodeksi ponašanja. Kakve konsekvence slede posle poraza ili grešaka, samo se kod nas još uvek gleda kroz prste...

Nažalost, novi selektor nije uspeo kako je i sam rekao da u „urgentnoj misiji” preokrene situaciju u našu korist. Doduše, da je bilo ko drugi u ove dve poslednje utakmice sa Engleskom i Andorom bio umesto njega na klupi Srbije, verovatno ne bi bolje prošao. Jer, naš avion za mundijal „odleteo” je još u oktobru posle nesrećnog poraza od Albanije. Mnogi se s pravom pitaju kako je moguće da su do baraža stigle reprezentacije, kao takozvana reprezentacija Kosova, koja je do velikog uspeh stigla na gostovanju u Sloveniji. Šta se to dogodilo sa našim fudbalerima pa su odigrali loše na stadionu „Dubočica” koji je i posle bitke sa Letonijom izgledao očajno!

Ipak, ako se Fudbalski savez Srbije bude dogovorio sa Paunovićem, a verujemo da hoće, o daljem nastavku saradnje, to bi značilo potpun zaokret nekim novim fudbalskim vrednostima. Ako je pre deset godina sa omladinskom selekcijom uspeo da napravi prvorazrednu senzaciju na Novom Zelandu, da Srbiji donese zlato, zašto sa novim selektorom, koji je u međuvremenu stekao novo iskustvo radeći u mnogobrojnim klubovima, Srbija ne bi posle mnogo godina uspela da bude selekcija od koje će svi zazirati. Naravno da bi se stiglo do novog prestola potrebno je puno rada, vere u uspeh, ali i ogromnog strpljenja, koje nam uvek nedostaje.

Da li Srbija trenutno ima bolje fudbalere od ovih koje su pozivali Stojković i sada Paunović? Teško, mada, zasigurno uskoro dolazi mlada garnitura fudbalera, koji su trenutno deo mlade reprezentacije. Za nešto više više od dve i po godine Engleska će ugosti najbolje selekcije na „Starom kontinentu”. To će biti prvo veliko takmičenje posle mundijala u SAD, Kanadi i Meksiku i to bi trebalo da bude glavni cilj. Ne samo odlazak, pa da kao u Nemačkoj budemo samo turisti, već da se nešto ozbiljnije uradi.

Novi selektor od marta mora da zavede red, kao što je to Tomas Tuhel sa Realovom zvezdom Džudom Belingemom, koja po nemačkom stručnjaku mora da obuzda eho i stavi ga u svrhu kolektiva. Tuhel se trudi da igračima dokaže da niko nije nezamenljiv. Belingemu se nije svidelo što ga je trener izveo iz igre protiv Albanije, ali, zna se ko se pita i ko odgovara za rezultat. Trener dabome i sve dok trener nema autoritet nad ekipom, nema ni uspeha u sportu.

Ove poslednje utakmice u kvalifikacijama promovisale su Aleksandra Stankovića, igrača milanskog Intera na privremenom radu u belgijskom Brižu, u rešenje na duže staze. Ne samo zbog prelepog gola protiv Letonije već i zbog kompletnog učinka otkada je obukao dres Srbije. Očigledno da mladi Aleksandar ide očevim stopama. Evidentno je da je od oca Dejana Stankovića, usadio sve ono najlepše u ovom sportu. Upornost, znanje, želju za pobedom i ogromnu pripadnost državnom timu. Dakle, Veljko Paunović koji nije krio oduševljenje sjajnom partijom mladog Stankovića rekao je da je to možda i najveći benefit otkako je preuzeo selekciju.

Radonjić igrač modernog kova

Nemanja Radonjić je još u omladinskoj školi Partizana pokazivao vanserijski kvalitet. Posebno se isticao brzinom, a brzina je u današnjem savremenom fudbalu bukvalno sve. Otuda i ne čudi kada veliki klubovi traže igrače uglavnom pitaju da li je brz? Nestašni momak iz Niša vrlo brzo je otišao u fudbalski svet. Posle Partizana još kao dečak obreo se kao junior u redove Vitorula iz Konstance. U rumunskom klubu zadržao se godinu dana da bi nastavio rast i razvoj u Romi, pa u Empoliju koji važi za klub koji u Italiji ima najbolje mlađe selekcije. Iskreno, posle toga promenio je dosta klubova u seniorskom stažu igrajući za francuske, portugalske, italijanske, nemačke ekipe, da bi se prošle godine, nakon neuspešne epizode u Torinu, vratio u Crvenu zvezdu kako bi kako se to kaže „oživio” karijeru.

Poslednje partije u dresu Srbije pokazale su da u ovom momku ima još dosta potencijala. Da je zasigurno najbrži igrač u ligi, ali da je njegovo ponašanje van terena i dalje problematično. Da nije izlazaka i noćnog života ko zna gde bi mu bio kraj. Možda je ovo baš pravi trenutak, s obzirom i na godine (29) da se Nemanja uozbilji i da pokaže zaista koliko vredi kada je najspremniji. Jer kada je raspoložen Radonjić je u stanju da pomera granice u fudbalu. E, baš takav igrač potreban je Crvenoj zvezdi i reprezentaciji.