Sremčeva „ljubavna pisma" rodnom zavičaju

Senta – Davno je rečeno da je najbolje da se čovek, kad već jednom ode nekuda, nikad ne vraća, jer nikad neće naći ono što je ostavio, pisao je književnik i akademik Stevan Sremac. Posle odlaska u Beograd srpski pisac epohe realizma nikada nije dolazio u rodnu Sentu, iako je često pričao o njoj, a u nekim književnim radovima potpisivao se i kao Stevan Sremac Senćanin. Trodnevnom manifestacijom obeleženo je 170 godina od njegovog rođenja.

Jedan od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca, rođen je u Senti 11. novembra 1855. godine, u kući koja je sada Srpski kulturni centar i nosi njegovo ime, kao i ulica u kojoj je odrastao. Sećanje na velikog književnika i danas živi u njegovom rodnom mestu, gde se tokom novembra održavaju „Sremčevi dani”.

– Nedavno smo došli do nekih tragova da se vraćao u Vojvodinu, odnosno u Novi Sad, obično na sahrane svojih prijatelja. Međutim, ti dolasci bili su pod nekom maskom i skrivanjem, da bi ispoštovao prijatelje. Ubrzo nakon toga vraćao se u Beograd, Niš ili Pirot, gde je u tom momentu boravio. Plašio se mobilizacije, jer nikako nije hteo da bude deo austrougarske vojske – priča za „Politiku” Miroslav Basarić, upravnik Srpskog kulturnog centra „Stevan Sremac” u Senti.

Sremčev otac zvao se Avram i bio je radnik na jednom imanju porodice Đorđević, u to doba veoma imućne u Senti. Filip Đorđević, koji je bio glava te porodice, bavio se trgovinom. Imao je čak i svoje mesto u lokalnom parlamentu, kada je na prostorima Vojvodine vladala Habzburška monarhija.

– Filipova najmlađa kćerka Ekatarina zaljubila se u Sremčevog oca Avrama. Njihov brak nije naišao na odobravanje, jer je Avram bio siromašan radnik, a Ekatarina iz bogate kuće. Tada prvi put na scenu stupa Ekatarinin brat, čuveni Jovan Đorđević. Pod njegovim uticajem Filip je dozvolio taj brak. Iz tog braka rodio se Stevan Sremac kao najstariji sin, a potom Jovan i Andrija –kaže naš sagovornik.

Tri godine nakon rođenja Stevana Sremca njegova majka Ekatarina je preminula, a kada je napunio 12, umro je i otac Avram. Starateljstvo nad Sremcem i njegovom braćom preuzima ujak Jovan Đorđević, književnik, osnivač Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, direktor Narodnog pozorišta u Beogradu i pisac teksta himne „Bože pravde”.

– Jovan Đorđević je video u Sremcu talenat i želju za učenjem. Preuzeo je starateljstvo nad njim i odveo ga u Beograd gde mu je obezbedio obrazovanje i tako je Sremac postao ono što jeste. Đorđević je bio veoma strog. Braća Stevana Sremca nisu bili zainteresovani za školu i odmah ih je uputio na učenje zanata –dodaje Basarić.

U Srpskom kulturnom centru u Senti nalaze se tri Sremčeva ordena koje je dobio za života – Takovski krst i Orden Svetog Save drugog i trećeg reda. Pisac ih je dobio za životno delo, ali i za nešto što se manje zna. Bio je veliki patriota i učestvovao je u Drugom srpsko-turskom ratu kao dobrovoljac. Profesor u gimnaziji u Pirotu, Nišu i Beogradu voleo je da odlazi u kafane, posmatrao je ljude, slušao i tako dobijao inspiraciju za svoja dela.

– Mane, njegov lik, upravo je rađen tako što je pisac u kafani jednom čuo kako se lovac hvalio da je ulovio ogromnu zver. Tada je osmislio kovanicu „ lovačke priče”, kada neko preteruje u govoru – objašnjava Basarić.

Tokom 51 godine Stevan Sremac napisao je brojne književne radove i neka od danas najvažnijih dela: „Ivkovu slavu”, „Zonu Zamfirovu”, „Pop Ćiru i pop Spiru”…  Međutim, njegov emotivni život bio je obeležen samo jednom velikom, neuzvraćenom ljubavlju. Bila je to Jelena Pančić iz Pirota. Nikada se nije ženio.

Život jednog od najvećih srpskih velikana i pisaca okončan je na bizaran način. Nakon što je primljen u Kraljevsku akademiju nauka i umetnosti, održao je govor u Sokobanji kada se prisetio i Sente.

– Vratio se u svoj konak u Sokobanji i prilikom odlaska u toalet, seo je na zarđali ekser. Dobio je sepsu, ali nije želeo da ode kod lekara. Od toga je, nažalost, preminuo – navodi Basarić.

Bilo je to 12. avgusta 1906. godine, a sahranjen je u Beogradu uz velike počasti. Kuća porodice Sremac u Senti dugo je bila u privatnom vlasništvu, zapuštena. U njoj niko nije živeo 20 godina. Njen autentični izgled pojeo je zub vremena, a ostali su originalni samo prozori i vrata.

– Kuća je data u miraz. Pričalo se da je u njoj vladala velika harmonija, ljubav i sloga dok su Sremčevi u njoj živeli i da su bili srećna porodica. Kada je 2005. godine Autonomna pokrajina Vojvodina zajedno sa opštinom odobrila sredstva da se kuća otkupi, naišli smo na ruševinu. Iz nje je raslo drvo. Imali smo problem kako da vratimo staru slavu ove kuće. Nije se naziralo kako je ranije izgledalo, a slika nije bilo. Sa stručnjacima i kustosima kuću smo rekonstruisali onako kako su kuće u to doba izgledale – kaže Slađana Babin, rukovodilac folklornog ansambla Srpskog kulturnog centra „Stevan Sremac”.

U rodnoj kući Stevana Sremca Senćanina održavaju se književne, muzičke večeri i istorijske tribine, manifestacija ,„Sremčevi dani”, onako kako bi, verovatno, i sam pisac voleo.

Na „Sremčevim danima” ove godine jedno književno veče uveličao je Srđan Orsić, docent na filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a nakon njegove besede nastupila je grupa Iskon u Staroj srpskoj školi, u porti Pravoslavne crkve, koja se nalazi preko puta nekadašnje kuće Sremčevih.

– Pričao sam o „Pop Ćiri i pop Spiri” na jedan drugi način, tako da likove iz naslova romana nisam pominjao. Priču o sveštenicima ispričao sam kroz likove popadija i drugih, koji su možda i značajniji od onih po kojima roman nosi ime. Stevan Sremac je napisao „ljubavno pismo” o svom zavičaju u njemu. U tom romanu nema nijedne teške i loše reči. Komičan zaplet i internacionalni humor je pohvala životu ravnice koji se nije mnogo menjao – rekao je Orsić za „Politiku”.

Velikani u paralelnim ulicama

U blizini tiskog keja u Senti postavljene su biste ujaka i njegovog sestrića, kao najpoznatijih Senćana. Ulice koje nose njihova imena nalaze se paralelno jedna u odnosu na drugu. Tako su se Senćani zauvek odužili ovim velikanima. Đorđević je preminuo 9. aprila 1900. godine u Beogradu. Počiva na Novom groblju u Beogradu, u porodičnoj grobnici, gde je kasnije sahranjen i njegov sestrić Stevan Sremac.