Bolest uvek dođe bez najave

Aranka Tešić, Udruženje „Donorstvo je herojstvo”

Do četvrtka sam radila u ambulanti. U ponedeljak sam završila u Kliničkom centru Vojvodine. Bez upozorenja, moj svet se okrenuo naglavačke. Urođeno stanje hronične bubrežne bolesti (policistični bubrezi) koje imam iznenada je progresiralo i moji bubrezi su stali. Ciste na bubrezima su pukle, ispustile svoj sadržaj i izazvale septično stanje koje nije prolazilo uprkos svoj terapiji, infuzijama, lekovima. Bolest uvek dođe bez najave.

Dva i po meseca provela sam na intenzivnoj nezi. Tu, među zvucima monitora i mirisom dezinfekcionih sredstava, lekari su me ojačavali i pripremali za ono najteže – uklanjanje oba bubrega. Operacija je bila izuzetno zahtevna zbog mog lošeg predoperativnog stanja i veličine bubrega koji su potiskivali ostale organe. Bubrezi su težili 26 kilograma. Kada sam se probudila, pored mene je bio aparat za hemodijalizu. I taj aparat postao je moj novi saputnik kroz život.

„Ti si medicinska sestra, tebi je lakše, znaš sve to”, govorili su mi. Ali niko zaista ne zna kako je to dok ne oseti na svojoj koži. Ja sam pre svega čovek. I kada ležiš u krevetu, povezan na cevčice i mašinu koja ti čuva život, shvatiš da su sve titule, diplome i zvanja – samo reči.

To je bio težak period. Težak za telo, ali još teži za dušu. Da nije bilo članova porodice i njihovih ruku koje me drže kad klonem, ne bih izdržala.

Ali ono što je došlo posle – to je prava borba.

Moj brat od tetke želeo je da mi donira bubreg. Bila sam presrećna. Bio je spreman da pruži svoje vreme, podnese sve preglede, rizike, da mi omogući život nezavisan od aparata, ali država je rekla: „Ne može.” Zakon dozvoljava donaciju samo do trećeg stepena srodstva. Mi smo, kažu, četvrto koleno. I ta jedna rečenica – ugasila je svu nadu. Zamislite, zakon vam zabranjuje da primite život koji vam neko nudi. Zar se papir vrednuje više od našeg života?

Dijaliza nije lek. To je samo privremeno održavanje u životu, dok čekaš ono pravo: transplantaciju. Sistem mora da se menja. Potrebni su nam edukacija, razumevanje i promena rigidnog zakona. Potrebna je kampanja koja će probuditi svest ljudi da doniranje organa nije gubitak, to je dar života čija vrednost se ne stavlja na papir. Govorim o ovome da bi oni koji tek kreću tim putem znali da nisu sami. Zato što iza svake mašine, aparata na dijalizi stoji čovek koji se bori i ljudi koji ga vole i žele da bude tu i dalje.

Tokom 2024. godine u Srbiji su preminula čak 63 pacijenta koji su čekali na transplantaciju, dok su na listu čekanja dodata 64 nova. Među preminulima bilo ih je 48 koji su čekali transplantaciju bubrega, pet koji su čekali presađivanje jetre i 10 pacijenata koji su čekali novo srce. U istoj godini obavljeno je svega 30 transplantacija, što Srbiju i dalje svrstava među zemlje s najnižom stopom transplantacija u svetu – ispred samo nekoliko država poput Filipina, Bangladeša, Moldavije, Kube, Nigerije, Kenije, Jamajke i Etiopije.

Podaci su objavljeni prošle nedelje, a izveštaj obuhvata 92 zemlje sveta i predstavlja glavni međunarodni pokazatelj stanja u oblasti donacije i transplantacije organa.

Od početka 2025. godine u Srbiji su urađene 102 transplantacije ukupno – od toga 63 kadaverične transplantacije organa i 39 transplantacija rožnjača. Iako to predstavlja napredak u odnosu na prethodne godine, to nije prvi put da Srbija dostiže nešto veći broj presađivanja. Ipak, taj pomak nije rezultat sistemskog pristupa, već pojedinačnih napora stručnjaka i ustanova.

Od početka godine, 20 porodica je dalo saglasnost za doniranje organa, dok je 15 porodica odbilo, što znači da je 57 odsto porodica reklo „da”. Međutim, i pored toga, veliki broj potencijalnih donora nije uveden u proceduru, jer se u mnogim slučajevima ne utvrđuje moždana smrt – ugrubo zbog nedostatka kapaciteta, koordinacije i stvarne podrške države da ovom životno važnom temom rukovodi kao prioritetom javnog zdravlja.

Oko 1.800 pacijenata u Srbiji i dalje čeka organ, iako bi uz funkcionalan sistem, zakonske mehanizme i političku volju broj transplantacija mogao višestruko da se poveća i da se svake godine spasu na stotine života više. Član 23. Zakona o presađivanju ljudskih organa, koji je Ustavni sud proglasio neustavnim pre gotovo pet godina, i dalje nije izmenjen. Iako nadležni predstavnici saslušaju pacijente i stručnjake, njihovi predlozi se ne uvažavaju, niti postoji politička volja da se zakon zaista unapredi. Čak i nesporne odredbe koje bi mogle znatno da poboljšaju sistem – poput ukrštenih (cross) donacija – i dalje se ne primenjuju u praksi. Uprkos činjenici da zakon postoji od 2018. godine, pravilnik o programu promocije dobrovoljnog davalaštva ljudskih organa donet je tek u septembru i još nema informacija o njegovoj primeni ni planu aktivnosti.

Priredila Danijela Davidov Kesar