Afrika za početnike

Zovem se Abna. Rođena u utorak. Moj život se deli na život pre Afrike i život sada. ‘Sada’ je reč koja ovde ima značenje. ‘Sutra’ je maglovito i mislićemo o njemu kad postane ‘sada’.

Jedno od prvih iznenađenja beše saznanje da većina afričkih jezika zapravo nema buduće vreme. No živeći ovde shvatila sam i zašto. Priroda je oskudna ali opet se da naći sve što je potrebno da se čovek prehrani. Ipak, večito leto skupljenu hranu ne da sačuvati na dugi rok, stoga ona i nema vrednost u budućnosti, nego samo sada, sad kad si gladan, sada kad te glad nagoni da tražiš hranu, sada kad to što nađeš vredi pojesti.

Zato sada razumem savet koji sam dobila pre dolaska – plaćaj ih iz dana u dan, jer jedino tako imaju osećaj da rade za novac, platiš li ih mesečno, ostalilh 29 dana čini im se da rade za džabe...

Afrika je kontinent velikih osmeha. Sunce, palme i veliki osmesi. Ima li nešto lepše na svetu? Afrika je i kontinent velikih ljudskih razaranja, smrti i bolesti. A opet u tim najgore pogođenim zemljama, nailazila sam na najšire osmehe. Videla sam celu sebe u široko otvorenim očima. Mislim da muškarci Belci nemaju isti prijem, doduše oni su uvek posmatrani kao dobar ulov, kao izbavljenje iz bede, kao nada za buduće obroke i plaćena škola za buduću decu. Kao karta za Englesku, Australiju ili kontinentalnu Evropu.

Glavni gradovi Afrike podsećaju na ruralnu Srbiju od pre dvadesetak godina. Zato možda i nisam doživela neki veliki kulturni šok na koji sam bila upozorena. Osim možda da je uriniranje sasvim prirodna stvar, bilo kad i bilo gde. I verovatno najčudnije pitanje koje mi je iko u životu postavio bilo je pitanje mog vozača: “Da li mogu da uriniram?”. Pomislih da nisam dobro čula, ali on je ponovio identično pitanje. U totalnom šoku, promucala sam samo: “Naravno”. I on je prešao preko puta ulice i ostavio svoj doprinos u kanalu kraj puta, naravno okrenut leđima. Bio je to dug put, od nekoliko sati, šta je čovek drugo mogao da uradi, neće valjda da trpi i čeka kao ja?

Beše to na počeku. Sada već takve stvari i ne primećujem, a mislim i da me vozač od tada nije više tako nešto ni pitao. Ono što sada primećujem su razlike u standardu između stranaca i domaćih, razlike u poimanju vremena, odgovornosti i komuniciranja, razlike u odevanju, u hrani... Ponekad pomislim da ako se jednog dana vratim u Kanadu ili Evropu i ako nastavim da pričam kao što sada pričam, mnogi će pomisliti da nešto samnom nije u redu. Ali ponavljanje je jedini način da se ovde nešto uradi. Pitanje – ponovi šta sam te pitala – je nezaobilazno. Nemojte me shvatiti pogrešno, nije to zato što su ovi ljudi glupi, ponekad je jezik prepreka, ne govore svi Engleski. Ponekad je strah prepreka. Ponekad totalno nerazumevanje procesa rada, drugačija kultura. Srela sam ovde i neke veoma elokventne i inteligentne ljude, uglavnom su se školovali na Zapadu i vratili u zemlju da je vode. Nema ih puno.

Hrana i odevanje je ono u čemu potpuno uživam. Žene u Gani su verovatno najlepše obučene, sa najviše stila i osećaja za boje. Nikada nećete videti rasparene boje, ili cipele i tašnu različitih boja. I starije i mlađe nose usko skrojene duge haljine divnih dezena, sa dubokim izrezima koji senzualno pokazuju vrat, grudi i leđa. Ne bih mogla da kažem da su posebno lepe, ali su zaista predivno obučene. Najlepša lica videla sam u Obali Slonovače, doduše nisam sigurna da li su baš te žene reprezentativne za celu zemlju, jer su sve bile kao izvučene iz nekog kataloga: vitke, čokoladne, našminkane i mirišljave. U Najrobiju sam na aerodromu srela Mis Kenije sa sve lentom, krunom i večernjom haljinom negde oko deset ujutru, baš pred odlazak u Johanesburg na izbor za Mis Sveta. I sada se osmehnem na tu sliku...(/slika2)
A hrana... odlična. Čula sam uglavnom od ostalih Belaca da je grozna, ali sam se uverila da su to sve predrasude. Oni koji nisu spremni na iznenađenja verovatno bolje da se drže sendviča koje sami prave. Moje omiljeno jelo je tilapija sa grila i banku, to je neka vrsta kiselog živog testa od kukuruznog brašna koje se prstima kida i jede zajedno s ribom i paradajz sosom.

Jedini problem sa lokalnom hranom je palmino ulje koje je masno i stoga vrlo loše po zdravlje, gotovo ga uvek osetim kako me guši, ali bez koga oni nikada ne bi jeli isto to jelo. U Tanzaniji na primer, htela sam da dam nekom ubogom detetu svoj ručak, špagete sa sosom od pečuraka ali mi rekoše da oni to nikada neće pojesti. Da iz nekog čudnog principa ili navike isključivo jedu jela sa pirinčem i to pirinčem koji raste u tom kraju. Doduše zbog oskudnosti mašina za prečišćavanje, njihov pirinač je pun kamenja, pa je sasvim normalno polomiti zub u toku jela, ali i dalje je to jedini pirinač koji će jesti. To se zove solidarnost...

Afrikanci su nam slični na još jedan način. Svi znaju svoja prava, valjda iz vremena socijalizma i nesvrstanih, ali ne znaju da prvo treba da rade. Nedavno sam čula za slučaj koji je završio na sudu – poslodavac je otpustio radnika koji ga je onda tužio jer mu je navodno poslodavac pretio da će ga ubiti. Za one koji znaju Engleski biće sasvim jasno zašto je “I will fire you” protumačeno kao “I will shoot you”. Kad se jednom nađete na sudu kao stranac cela država je protiv vas, čak i vaš lični advokat...(/slika3)A mi kao stranci uglavnom se nađemo na sudu zbog saobraćajnih prekršaja i udesa. Vozi se suludo brzo, ne daju se nikakvi signali, automobili su u stanju raspada, a što je najgore – pešake zbog boje kože uglavnom ne možete ni da vidite (vidi se samo hodajuća odeća ako je svetlih boja).

Ja sam prva zaposlena bela žena u kompaniji od dve hiljade ljudi. Ima još stotinak muškaraca Belaca, uglavnom Engleza i Južno Afrikanaca, ali do sada nisu smatrali da žena može da živi i uspešno radi rame uz rame sa njima. Nekoliko nedelja po mom dolasku saznala sam da je po firmi kružila opklada koliko dugo ću ostati. Neki su mi davali najduže nedelju dana.

Svi su izgubili, šteta što nisam znala da se kladim na sebe.