Renesansa u Budimpešti

FESTIVAL SVIH UMETNOSTI
Dvadeset četiri prozora ukrašene palate „Žerbo“ na Trgu pesnika i dramskog pisca Verešmartija, u srcu prestonice, poput kakvog džinovskog Kalendara događaja, označena su odgovarajućim datumima i uvećanim reprodukcijama savremenih mađarskih slikara. Na terasu drugog sprata izlaze muzičari u renesansnim kostimima, fanfare objavljuju početak programa tog dana: počinje spektakl predstava son et limier, slavna poslastičarnica (upravo slavi 150. godišnjicu postojanja) pretvara se u basnoslovni muzički instrument. Svečana muzika i svetlost plove iznad trga ispunjenog raznovrsnim cvećem, ornamentima, keramikom, dućanima od drveta, nakitom i rukotvorinama... iznad goleme okićene jelke. Čitav prostor je u dimu i mirisima koji se dižu sa mnogobrojnih pećnica, muzika i svetlost se prelivaju preko betlehemske scene rođenja (stručna izvedba filmskog studija Aladin), mešaju se sa glasovima glumaca koji na pozornici pevaju i igraju iste scene... Čitav prizor je fascinantan i sasvim nestvaran.

Već slavan budimpeštanski božićni sajam u ovoj jubilarnoj, desetoj godini (traje više od mesec dana) postaje (uz Proletnji i Jesenji) zavodljiv zimski festival svih umetnosti, podjednako zadovoljavajući duh i telo... Visokog kvaliteta u svakom pogledu, sadrži 150 događaja, računa se da je u njima učestvovalo preko 600.000 ljudi iz raznih krajeva zemaljskog šara.

Telo ne laže

I u 135. godišnjici (sve same godišnjice!) spajanja Bude i Pešte u prestonicu, Budimpešta je jedan od najlepših svetskih glavnih gradova. U januaru, na zaleđenom Dunavu, Matija Hunjadi (Korvin) je od plemića bio pozvan da stupi na presto. Na godišnjicu tog istorijskog čina, važnog za duhovni i svaki drugi, uspon i razvoj Mađarske, odgovorni zvaničnici, svesni značaja umetnosti i kulture za svakodnevni život i nacionalni identitet, odlučili su da 2008. memorijalnu godinu proglase „Renesansnom godinom”, za čije otelotvorenje su dobrodošli svi poklonici zamisli, bez obzira na uzrast, pol, područje života ili nacionalnost. Stotine događaja, različitih izložbi i raznovrsnih poduhvata, pozorišnih predstava i filmova, festivala na otvorenim prostorima, gastronomski i vinski programi, oživljene biblioteke i muzički klubovi u mnogim selima i gradovima. Neka vrsta nacionalnog programa: Ljudi postaju svesni određenog načina mišljenja, „renesansni životni stil” se prihvata širom zemlje. Evropa će biti živa dok je renesansa živa u njenom srcu, i dan kada to bude zaboravljeno biće dan u kome će umreti njena zvezda – parafraziramo jednog uglednika iz oblasti kulture.

Slike sa korica „Programe magazina”, štampanog na engleskom jeziku, stotinama načina su umnožene u pokretnom mozaiku događaja širom Mađarske i nema namernika koji, suočen sa duhovnim postignućima, ne bi poželeo „Godinu renesanse” i u svojoj zemlji.

Dve poklonjene ulaznice za Nacionalni muzej (u časopisu koji pouzdano opisuje bitna mesta i zbivanja vredna pažnje) obavezuju vas da ponovo posetite zdanje bez čijeg unutarnjeg sadržaja nije moguće na pravi način shvatiti bogatstvo života koji ga okružuje napolju.

U umnoženi spektakl Trga i „Godinu renesanse”, na ovaj ili onaj način, ulazi sve što čovek doživljava u prestonici i na raznim stranama lepe zemlje, otkrivajući tako njen duh i energiju.

Najavljujući skori sneg, sipi kiša na svetleće jelke ispred luksuznih hotela. Čaše svetlucaju kao ukrasi na jelki, čini se da raznobojne kugle i ptice sviraju. Kiša ne prestaje da pada u čaše s vinom, ali se niko ne udaljava – ljudi ispod kišobrana s nesmanjenim zadovoljstvom prate rađanje betlehemske zvezde u narodskom pozorišnom spektaklu sa pevanjem i igranjem.

Raznovrsnost renesansnih oblika gledanja uvećava i izložba „Telo”, koju je već videlo osam miliona ljudi, od Njujorka i Meksiko Sitija, do Amsterdama i Praga... Prolaznik kroz devet galerija (VAM dizajn centar) uvršćava vas među više od 200.000 znatiželjnika koji su u Budimpešti kružili oko ovog „preneražavajućeg prikaza ljudske anatomije”. Omogućivši im da se na nesvakidašnji način suoče sa „lepotom i složenošću” vlastitog organizma, „izložba menja pogled posetilaca na sebe same i vlastito telo”. Zašto ova izložba, zasnovana na savremenim naučnim spoznajama, potvrđujući pomalo oveštalu istinu da telo ne laže, zašto procesi i tajne ljudskog organizma izazivaju ovoliku radoznalost gledalaca? Odgovor poznatog antropologa je jednostavan: „Telo je jedina stvar koju, ni na čas, čovek ne napušta, od rođenja do konca života.”

U slavu Hrista

Međutim, bar još jedan, žešći razlog, fatalne privlačnosti možda je činjenica da su svih 200 izloženih ljudskih organa (mozak, srce, kosti, koža, lavirint krvotoka i nervnog sistema...) zapravo – stvarni organi, pedantno iseckani i propušteni kroz najmoderniji postupak prepariranja, baš kao što su i ta čitava tela (otvorena tako da u njima, skroz naskroz, vidite sve), zapravo – stvarna ljudska tela.

Da li je „metafizička emocija” koju u posmatraču izaziva ljudsko telo koje je živelo, a sada, na izložbi, baca loptu na koš, u mestu uvežbava fudbalski dribling ili teniskim reketom pogađa nevidljivu lopticu, tek izvesno, davno zaboravljeno „renesansno osećanje”?!

A izložba „U slavu Hrista”, oblikovana oko El Grekove slike „Sveti Jovan Evangelista, iz serije „Apostolados” (Muzej lepih umetnosti platno je za ovu priliku posudio iz madridskog muzeja „Prado”), prirodno se uklapa u trenutak svetkovine koja se širi u mnogo prazničnih dana. Kao središte muzejske mandale, okružen delima iz kolekcije starih majstora koja dosad nisu bila izlagana, pred njegovom „Poslednjom večerom” čoveka ne iznenađuje podatak da je Hrist najčešće oblikovani lik u istoriji slikarstva.

Ponovo na Trgu u svetlosti i zvuku. Ponoćno poklapanje silvesterskih kazaljki na svetskom časovniku označava eksplozija hiljade slavljeničkih usklika praćenih bezbrojnim pucnjevima flaša šampanjca sa obećavajućim zvonima , uz sve što je prethodilo i što sledi, pretvara doček Nove godine pod budimpeštanskim zvezdanim nebom u jedinstven doživljaj.

I kasnije, iz voza u pokretu, vidite kako se, sa Trga kroz budimpeštanske ulice i mađarsku ravnicu, legendarnu pustu, renesansno raspoloženje prenosi na čitavu zemlju. Baš kao u blagotvornom snu zimske noći, dok veje sneg od Budimpešte do Kelebije, sada već i zatvorenih očiju, čujete pesmu s punim naslovom „Jeste li ikad videli Budimpeštu noću?” koju izvodi muzičar na 24 čaše ispunjene vodom.

Čuje se i jedinstveni Szabados-style carillon Silvije Karasi. Istovremeno, približava se nostalgični glas nezaboravljene filmske zvezde Kataline Karadi: Laku noć, Budimpešto.

Sneg veje oko voza i u čaše, ali svirka ne prestaje, pahuljice ne remete muzički sklad.