Harold Pinter i Adrijan Mičel ili o dostojanstvu

INTELEKTUALAC U TRANZICIJI
U Londonu su potkraj prošle godine svet napustili, gotovo vršnjaci, pesnik Adrijan Mičel i dramski pisac Harold Pinter; u umetnosti vrsni, a kao angažovani intelektualci nadaleko i zadugo uzorni. Osim što su se bavili istim, književnim pozivom – Pinter je pisao i pesme, Mičel i drame, uz to, za obojicom su ostale i knjige proze i scenariji – delili su istu vrstu nepoverenja prema teoriji i jedanak vid prezira prema političarima.

U hamburškom govoru iz 1990, prilikom primanja Nemačke Šekspirove nagrade, Pinter je rekao: „Gotovo i ne primećujući, čovek uvek sklizne u teoretisanje, a ja u teoriju nemam poverenja.“ A Mičel, u intervjuu za magazin The Argotist, u februaru 1996, govoreći o jeziku svoje poezije, u jednom trenutku uzvikuje: „Ne volim da pišem eseje ili teorijske tekstove!“ Nešto kasnije u istom razgovoru, dodaje: „Pišem jezikom kojim govorim sa prijateljima. Oni mi ne bi verovali kada bih pisao visokoparnim književnim jezikom, a ja hoću da mi oni veruju.“

Na bazi ove potrebe za kristalnom jasnoćom uobičajenog jezičkog izraza, Mičel i Pinter su stvorili originalan lirski, odnosno dramski opus, i dokazali da se prodorno može angažovano misliti i bez filozofske terminologije – da nije, naime, potrebno pisati kao Hjum i biti kao Kant da bi se budilo i probudilo iz dogmatskog dremeža.

Kada Pinter u govoru za ceremoniju dodele Nobelove nagrade 2005. kaže: „Kao građanin, moram da postavim pitanje: Šta je istina? Šta je laž?“, onda on misli na istinu o činjenicama konkretnog događanja u svetu – na to ko i zašto stoji u senci iza ratova, iza marionetskih diktatorskih vlada, iza gladi i nemara – a ne na istinu kao na krucijalno pitanje gnoseologije. Isto to pitanje o istini u nasušnoj svakodnevici tiče se i Mičelovog angažmana. Prvi stih njegove, verovatno najpoznatije, pesme „Onom koga se tiče“ (poznate i pod naslovom „Pričaj mi laži o Vijetnamu“), koju je recitovao 1964, demonstrirajući na Trafalgar skveru, glasi: „Gde si bio u vreme zločina?“

POLITIKA – Pinter i Mičel političare uglavnom smatraju lažovima. Skoro uvek, političari su ljudi „nahvao“, a ne „nazbilj“, kako bi rekao Držić, a politika: volja za moć (volja za vlast) – na to ukazuje zajednički uvid Pintera i Mičela. Kao intelektualac intervenisati u tom zamagljenom i krvavom polju – to, i za jednog i za drugog znači razotkrivati interese moćnih i ukazivati na oblike ostvarenog i mogućeg zločina nad nemoćnima. Oba pisca bespoštedno su kritikovala arogantnu politiku SAD i trabantsku politiku Velike Britanije koju istaknuti dramatičar naziva američkom pudlicom.

Protestujući protiv rata u Persijskom zalivu, Adrijan Mičel, u pesmi „Krv i nafta“, peva ovako: „I opet političari ti / Bez premca talentovani za laž / Šalju te tamo gde strahuju biti / Da ubijaš i gineš za njihov staž“ (prim. svi prevodi moji). Harold Pinter, u govoru snimljenom za ceremoniju dodele Nobelove nagrade, tvrdi da većinu političara „istina ne interesuje“. Taj govor, koji je i poetička kvintesenca Pinterove dramaturgije i esencija Pinterovog angažmana (ili, taj govor čija je esencija celokupni Pinterov angažman, kako bi rekao Jung), završava se znamenitim rečima: „dostojanstvo čoveka“. Ta sintagma, čovekovo dostojanstvo, koja, u tom obliku, nad Evropom (kao anđeo, a ne kao bauk) kruži još od vremena Pika dela Mirandole pa sve do dana današnjeg, do Harolda Pintera i Adrijana Mičela, i dalje najjasnije izriče smisao angažovane intelektualnosti.

Pinter je odbio da služi vojsku i zbog toga mu je suđeno. Nekoliko decenija potom, odbio je plemićku titulu sera i blagoslov kraljice. Bio je nepokolebljivi protivnik politike Regana i Margaret Tačer (o čijem osmejku nalik na laser i ledenom srcu uvek gotovom da engleske mladiće pošalje da ubijaju Irce i Argentince, peva „rođeni pacifista“ Mičel). Bio je, jasno i glasno, protiv američkog intervencionizma; Buša i Blera je smatrao ubicama, a kad je NATO 1999, tokom bombardovanja Srbije, srušio zgradu državne televizije i u njoj usmrtio radnike, Pinter je izjavio da ga je stid, jer je Britanac. Umro je poslednjeg 24. decembra i kao najveći dramski pisac među savremenicima i kao savest evroatlantskog, a svest drugog i trećeg sveta.

UMETNOST – U predgovoru svoje prve knjige sabranih pesama iz 1964, Adrijan Mičel piše: „Većina ljudi ignoriše većinu poezije, jer većina poezije ignoriše većinu ljudi.“ Ova misao, koja je duže od pola veka najcitiranija u poetičkim raspravama u Britaniji, suštinski određuje poetiku pesnika koga je Kenet Tajnan, ne bez razloga, nazvao britanskim Majakovskim. Mičelova poezija, dakle, poezija je one većine, ignorisane od većine poezije. Popularna toliko da je na protestnim marševima, protiv nuklearnog oružja ili protiv nekog rata koji podržava Britanija, pevaju demonstranti – Mičelova poezija nije populistička. Lako razumljive, ali sofisticirane u svojoj jednostavnosti i direktnosti, slobodnog stiha ili u strogim metrima, za decu ili za odrasle, o ratovima i miru, o nuklearnoj pretnji, o zatvorima, rasizmu ili, pak, o porodici, ljubavi i o životinjama („Životinje / naše nevine sestre i braća“), karnevalizovane ili asketske, njegove su brojne pesme, u desetinama i desetinama zbirki, uvek do dna duše ultimativno zainteresovane za stvari svakodnevnog života. Ta zainteresovanost za sveprisutni život, uslov je Mičelovog političkog angažmana, a ne obrnuto, jer tek posredstvom tog i takvog interesovanja čovek uspeva da uoči nečiju patnju zbog neke nepravde i da shvati da nepravda nije bogomdana, nego da je od ovoga sveta.

U skladu s takvim osećanjem sveta, Mičel stvara poeziju uvek, pri svakom dodiru sa konkretnim nečim. Stoga je i bio strastveni recitator. U javnom izvođenju, nalazio je zapravo uzrok poezije. Recitovanje pred slušaocima neuporedivo je provokativnije od čitanja u osami, jer „podrazumeva reči, ali i zvuke, pokrete, ekspresiju i razmenu emocija između pesnika i publike“.

Harold Pinter svoje „istraživanje stvarnosti putem umetnosti“, kako sam kaže, bazira takođe na lirskom postupku. Kao i pesnik (a i sam je pisao poeziju), on dramu stvara iz konkretnog zvuka, reči ili upečatljive slike. Tek potom dolazi do razvoja situacije. On, dakle, svet drame stvara indukcijom elemenata ljudskog postojanja, a ne, kako je to uobičajeno u dramaturgiji, dedukcijom date situacije ili postavljene ideje. Stoga njegovi pozorišni komadi, uprkos svojim začudnim događajima, poseduju neprobojnu čvrstinu stvarnosti i nikada ne predstavljaju ni tezu ni ideju nego jesu ljudi od krvi i mesa u živom problemu. Ko ni jedna druga, Pinterova dramaturgija je poput kosmogonije.