Vojnikova breskva

Na obroncima Cera, gde su se pre više od jednog veka ukrštali život i smrt, legende još rastu. Jedna od njih govori o breskvi što je iz rovova nikla – „vojnikovoj breskvi”. Istoričar Zoran Tošić iz Loznice zabeležio je kazivanje saborca koji pamti lice mladog Koste i trenutak u kojem je mladost zastala između zalogaja i juriša.

„Zaleži u rov, sunce li ti balavo… kuda ćeš, oćeš glavu da izgubiš… čestito se nisi ni ispilio…” – tako počinje sećanje čoveka koji ga je „dofatio za tur i svukao u rov”. Pa ipak, u istom dahu dodaje: „Izgrdio sam ga, ali mi opet nekako drago, kao da je moja krv…”

Leto 1914. na Ceru bilo je izukrštano munjama artiljerije i ljudskim glasovima. „Noćas ih poterasmo sa Trojana, razbismo njihovu 21. diviziju, ali jutros se pribrali pa sad oni jurišaju…” Na položajima, ispod Lipovih voda, rovovi su „dobri, duboki, sa velikim grudobranima”, sečeni seljačkim rukama. Ispred čistina i šuma na stotinak metara, tu će ih sačekati mitraljesci i pešadija.

U redovima se broje odsutni. „Nema nam više Jovana… ni Stanoja…” A najviše nedostaje Radosav iz Lelića. „Kad zasvira u dvojnice da tugu odagna, da te očas vrati u rodni kraj…” Poginuo je na Bregalnici. „Umro mi je na rukama, Radosav iz Lelića…”

Kad na frontu na trenutak utihne, vojnički san padne kao kamen. „Spustiš glavu na ruke… prigrliš pušku… odmah se spava kao u najtvrđem snu.” Ali budnost pristiže na šapat. „Najopasniji su njihovi izviđači i forverci… upadaju u rovove i onda radi samo nož.” Naši četnici, pak, „skoro svaku noć pred zoru” puze do neprijateljskih rovova, „ubacuju bombe, vade noževe pa nastaje klanica”.

Uoči zore, dvojica vojnika iz susednog rova donela su „breskve šantelije, još zelene ali mirišljave”. Jedna je ostala u Kostinoj šaci. Saborac ga budi i grdi, kao stariji brat. „Slušaj ti, Kosta… nemoj danas da skačeš na svaku… kad padne komanda ’Za mnom’, neću da te vidim ispred mene…” Kosta klimne glavom i zagrize breskvu.

Tren kasnije, u tmini šumarka prolamaju se pištaljke i rafali. „Iz one šumice ispred nas istrčaše plave uniforme… Austromađari, kidišu kao sumanuti. Naš kapetan se uspravi, izvuče sablju: ’Za mnom, junaci!’” Kosta je već na ivici rova, korak ispred svih. „Uspravio se na vrh rova, a onda zastade u mestu i pade…”

„Džaba što sam mu pričao i učio ga…” Juriš se ne zaustavlja, gone neprijatelja do Drine. Ali lice mladog vojnika ostaje kao usek u pamćenju. „Često sam se prisećao mladog Koste… naročito kad sam prolazio kroz kakav voćnjak sa šantelijama.”

Posle rata, meštani su govorili da je na mestu gde je Kosta pao iz zemlje iznikla breskva. „Iznikla iz koštice, pravo iz grla srpskog vojnika koji ju je stavio u usta pred sami juriš i u njemu zastala.” Nazvali su je Vojnikova breskva. Dolazili su godinama da je obiđu, ostave grančicu, kamenčić, sećanje.

„Ako, neka je nešto ostalo od njegove mladosti”, zapisano je u tom kazivanju koje je zabeležio Tošić. I danas, kažu, svakog avgusta nikne poneka nova sadnica. Kao da zemlja, pamteći svoje mlade, ne pristaje na ćutanje.