Rusija je zemlja gigantskih kontrasta

Đorđe Milošević*

Kada strani turista dođe u Moskvu, boravi u njoj nekoliko dana i kaže kako je upoznao Rusiju, to je ne samo greška nego i duboka zabluda. Jer prava Rusija se po mnogo čemu razlikuje od prestonice kojoj niko ne osporava da je centar državne vlasti, političkog, društvenog, ekonomskog i kulturnog života. Ali prava Rusija – to je njena „glubinka”, njena provincija u kojoj život teče usporeno, na specifičan način i u kojoj su očuvani iskonski narodni duh, tradicija, kultura i druge osobenosti ruskog naroda koji se vekovima neguju. To je teritorija od preko 17 miliona kvadratnih kilometara sa 11 časovnih zona, preko stotinu naroda i mnoštvom kultura, jezika, običaja, religija i drugih specifičnosti. To su takođe „severna prestonica” Sankt Peterburg, pa Povoložje sa Saratovom, Volgogradom, Samarom, Nižnjim Novgorodom, Krasnojarskom i Irkutskom. To su i gradovi u Zapolarju – Murmansk, Vorkuta i Noriljsk, pa Anadir na Čukotki, gde je i Bog rekao laku noć, pa pokrajina Tuva uz Mongoliju, o kojoj mnogi Moskovljani nisu ni čuli.

Kada se na Čukotki na krajnjem istoku rađa dan, u Kalinjingradu na krajnjem zapadu države duboka je noć. Dok na Tajmiru na krajnjem severu odgajivači irvasa gone stada i idu u lov na polarnu divljač, na crnomorskoj obali u toku je sezona kupanja.

To i mnogo šta drugog govori da je Rusija zemlja gigantskih kontrasta u kojoj se prepliću mnoge osobenosti, navike i način života iz daleke prošlosti i duh modernog, savremenog doba. Dok lovci na polarnu divljač i uzgajivači irvasa žive u jurtama i zemunicama od snega i ogrću se životinjskim krznima, mnogi žitelji Moskve i Sankt Peterburga, namirisani najskupocenijim pariskim mirisima posećuju revije svetske mode, koncerte, noćne klubove, teretane i izložbe vrhunskih ruskih i svetskih umetnika i odevaju se poslednjim modelima modnih kuća „Versače” i „Pjer Karden”. Razume se, ima i beskućnika, besposličara, skitnica i drugih besprizornika, ali oni ne daju dominantnu sliku prestonice.

Dok u Moskvi buja život i ulicama tutnje automobili domaćih i najpoznatijih svetskih modela, dok su unutrašnji i spoljni gradski „koljco” (prsten, kružni tok) zagušeni vozilima i dok čuveni moskovski metro dnevno preveze nekoliko miliona putnika, u „glubinki” vlada blaženo spokojstvo. U Vorkuti, u Zapolarnom krugu, snegom zavejane ulice posipaju se ugljenom prašinom da bi vozila i pešaci mogli da se kreću. Do grada nema ni pristupnih puteva jer na 700 kilometara nema naseljenog mesta. Ni Noriljsk, takođe u polarnoj oblasti, nije u mnogo boljoj situaciji. Oba grada su osnovana zbog velikih nalazišta uglja i drugih iskopina, a u ranijem sovjetskom periodu tu su živeli i radili uglavnom politički zatvorenici.

A šta reći i kakve sličnosti ima život u Moskvi i u Jakutiji, u istočnom Sibiru i njenom glavnom gradu Jakutsku, gde su mnogi domovi izgrađeni na šipovima jer normalni temelji ne mogu da se grade na večito zamrznutom zemljištu. Susedno seoce Ojmjakon je najhladnija ljudska naseobina na planeti. Pre više godina tamo je zabeležena rekordno niska temperatura – 71 stepen Celzijusa.

Može da zvuči čudno, ali je činjenica da mnogi žitelji Sibira i Zapolarja ne žale mnogo za savremenim tekovinama. U nekim zaseocima, gde je poslednjih godina stigla elektrika, ni danas se televizija ne gleda. To su, navodno, zabranile mesne vlasti i starešine porodica. Prvi televizor koji je došao u jedno provincijsko seoce poremetio je ustaljen ritam života i navike žitelja. „Sa tim zlom ćemo zauvek raskrstiti”, rekao je domaćin porodice i mlatnuo motkom po televizoru. Od tada televizija se ne gleda i ljudi žive kao ranije.

Posle raspada Sovjetskog Saveza u „glubinki” se živelo veoma teško, kao i u velikim centrima. Poslednjih dvadesetak godina situacija se značajno popravila, ali sve teškoće nisu otklonjene. Danas čak neki građani iz velikih centara traže utočište u provinciji, gde je život mirniji i sa manje stresa.

Verovatno da na kugli zemaljskoj nema tako beživotnog, tako pustog kraja kao što je Evenkija, autonomna oblast u sastavu ogromnog Krasnojarskog kraja, koji preseca istočnosibirska lepotica – reka Jenisej – duga 4.000 kilometara. Na površini od 770.000 kvadratnih kilometara (gotovo kao Francuska i Velika Britanija zajedno) živi manje od 20.000 stanovnika. Ranije ta oblast nazivala se Tunguzija i za nju se u svetu čulo kada je juna 1908. godine tu pao meteorit ili kometa, što do danas nije utvrđeno. U strahovitoj eksploziji sa zemljom je sravljena ogromna površina tajge.

Rukovodstvo oblasti je svojevremeno rešilo da se u oblasti ne gradi pruga jer je to besmislica. Ni rečni saobraćaj nije siguran, pa se sve nade polažu u avijaciju. Planiralo se da se u okolini većih zaseoka naprave piste za sletanje manjih aviona jer drugog načina da se stanovništvu doturaju osnovne potrepštine nema.

Lokalna administracija mora da misli i o spasavanju domorodačkog naroda Keto, kojem preti izumiranje. To je jedan od najmalobrojnijih naroda na planeti – ostalo ih je oko 700 duša. Oni nemaju nameru da se sele sa svojih vekovnih ognjišta.

Evenkija, narod Keto i zaseok Sulomaj takođe su današnja Rusija. To je prava „glubinka” o kojoj žitelji Moskve i drugih velikih centara malo znaju i razmišljaju.

*bivši šef dopisništva Tanjuga u Moskvi