Dogovori koji se ne poštuju

Goran Bradić*

O pregovorima u Briselu o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine poznati su gotovo svi detalji. Dva glavna sporazuma sa brojnim aneksima, puno tema i oblasti, uz čiju pomoć je trebalo rešiti politička, ekonomska, energetska, administrativna i brojna druga pitanja – sve usaglašeno, parafirano, overeno čak i od strane EU, ali se ne primenjuje, tj. implementacija u realnom životu je možda još teža nego što su bili sami pregovori – što najbolje znaju najviši državni funkcioneri Srbije, ali i predstavnici na nižem političkom i tehničkom nivou. Reprezentanti kosovskih Albanaca su se, i ranije i sada, ponašali kao da sede za švedskim stolom, uzimali su samo ono što im se sviđa. Tek poneki gorki kolač, poput formiranja Zajednice srpskih opština, koji je trebalo da „progutaju”, nisu hteli ni da okuse.

Naša strana je, u dobroj veri i nameri, ušla u pregovore, nastojeći prvenstveno da obezbedi elementarne uslove za pristojan život srpskog naroda u južnoj pokrajini, koji je sve samo ne lagodan i normalan. Zbog neprihvatanja obaveza, opstrukcije odredbi sporazuma, progona i šikaniranja srpskog življa, albanska strana nikada nije snosila iole ozbiljnije posledice. Verbalne osude SAD i nekoliko moćnijih članica EU, pozivi na uzdržanost obe strane i slične fraze… bili su više ohrabrenje nego pretnja ili kazna za Prištinu.

U Vašingtonu je septembra 2020. godine organizovano potpisivanja dva dokumenta. Glavni posrednik – tadašnji, ali i aktuelni predsednik SAD Donald Tramp – stavio je svoj potpis na dva, dok su predsednik Aleksandar Vučić i tadašnji predsednik vlade privremenih institucija Prištine Avdulah Hoti potpisali po jedan papir o „ekonomskoj normalizaciji”. Detalji tih dokumenata su takođe poznati javnosti, pri čemu je nesporno da su domaćini za svakog potpisnika pripremili mešavinu prvenstveno ekonomsko-finansijskih, energetskih, ali i drugih „šargarepa”, čiji je fokus bio stavljen na biznis i saobraćaj, približavanje i stvaranje poverenja između dve strane, baziranog na mogućnosti dobijanja povoljnih finansijskih kredita i investicija američkih banaka i kompanija, izgradnji saobraćajne infrastrukture… Poznato je, i u ovom slučaju, da niko nije 100 odsto ispunio elemente sa ukoričenih dokumenata.

Američki predsednik se, uz pomoć svog visoko rangiranog diplomate Ričarda Grenela, potrudio u karakterističnom američkom stilu da sa onom dozom udubljivanja u problem, koliko se čini neophodnim, postigne brz i impresivan rezultat, kako bi se reafirmisao dobro poznat stav da američka diplomatija uvek ima i „štap”, ako ne na stolu, onda svakako ispod stola, da bi poentirala i sprovela svoje ciljeve. Nakon okončanja prvog mandata predsednika Trampa pomenute dokumente je većim delom prekrila administrativna prašina.  

U Ohridu je u februaru 2023. godine na sto stavljen novi sporazum, tzv. francusko-nemački plan, na koji nismo stavili potpis, a za koji međunarodni faktori pokušavaju da nas ubede da je obavezujući, jer smo ga „pročitali i usmeno prihvatili”, iako je predsednik Aleksandar Vučić odmah izrazio rezerve, ili prevedeno sa diplomatskog jezika, odbili smo da priznamo nezavisnost Kosova, niti de facto niti de iure, kao i njihovo članstvo u OUN. Nije, naravno, prvi put da se jedan isti dokument čita i tumači onako kako pojedinim akterima odgovara.

Da li smo i kada propustili šansu da rešimo kosovski čvor? Da li je momenat bio tokom devedesetih ili je to moglo da se reši neposredno posle 5. oktobra 2000. godine, kao datuma koji je označio prelazak na demokratski sistem? Ili se trebalo boriti za „teritorijalno razgraničenje”? Događaji su svakako pokazali da problem nije bio navodni nedostatak demokratije u Srbiji. Rezultat i cilj pregovora su davno zacrtani – oteti deo teritorije od Srbije kroz kvazipregovore i sporazume, naterati Beograd da prihvati neprihvatljivo, ono sa čim nijedna suverene država ne može da saglasi, sem uz upotrebu grube sile, što smo takođe iskusili. Verovatno nijedna od država uključenih u pokušaj secesije i komadanja Srbije nije računala da će se naša zemalja i rukovodstvo toliko istrajno, dugo i žilavo boriti – politički, vojno, diplomatski – ali oni koji su prekršili međunarodno pravo i pogazili Povelju OUN nikada neće javno ni priznati svoju grešku. Da je „državnost” Kosova sporna, dokazuje upravo činjenica da pet država EU, nekoliko takođe velikih država (Rusija, Kina, Indonezija, Iran…) i većina članica OUN ne priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost.

Javni, tajni, diskretni pregovori…

Iako je status južne srpske pokrajine, prema želji i intencijama zapadnih faktora, trebalo da bude rešen posle pregovora u Beču (2006–2007) godine, prihvatanjem/nametanjem Ahtisarijevog plana o nadziranoj nezavisnosti, odnosno potonjim jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, to se nije desilo. Na teritoriji vojno neutralne Austrije, ne samo u Beču, u više navrata su organizovani formalni i neformalni bilateralni ili regionalni sastanci (Forum Vahau, Forum Alpbah – nazivi dobijeni po mestu održavanja), na kojima su se susretali najviši funkcioneri iz Beograda i Prištine. Za neke bi se moglo reći da su bili tajni ili maksimalno diskretni, dok su drugi bili pod svetlom reflektora. Međutim, ni veliki trud domaćina, koji su želeli da takvi sastanci dobiju epitet „istorijski”, a ni kulise – poput monumentalnog samostana iz 11. veka u Vahau (Donja Austrija), niti alpska klima u Alpbahu (Tirol) – nisu pomogli da se dođe do značajnijeg pomaka i konkretnih rešenja.

Još jedna, vojno neutralna država, Švajcarska, ponudila je svoje dobre usluge. Obe zemlje su decenijama u prošlosti, tokom hladnog rata, ali i kasnije, kao što je poznato, bile mesta na kojima su povremeno postignuti diplomatski uspesi u rešavanju sporova između različitih država ili se to bar tako prezentovalo. Ženeva je u maju 2021. godine bila domaćin susreta tadašnjeg predsednika SAD Džozefa Bajdena i ruskog predsednika Vladimira Putina, pre nego što je otpočeo oružani konflikt u Ukrajini. I drugi švajcarski gradovi (Konferencija o obnovi Ukrajine u Luganu, Konferencija o razminiranju u Lozani, pa Mirovni samit o Ukrajini u Birgenštoku) bili su tokom poslednje četiri godine centri u kojima su diplomate pokušale da utišaju zveket oružja i okončaju veliki ratni sukob u Evropi.

Ono što je široj javnosti do sada bilo nepoznato jeste i da je Soloturn, slikovita varošica u blizini Berna, poslednjih godina bio domaćin okupljanja različitih predstavnika Beograda i Prištine, te su „radionice” dobile naziv „Soloturnski proces”. Ministarstvo inostranih poslova (MIP) Švajcarske 2–3 puta godišnje poziva po desetak predstavnika vlasti, opozicije, parlamenata, nevladinog sektora i/ili medija iz Beograda i Prištine u Soloturn, gde se bez prisustva medija i pritiska javnosti organizuju vikend-druženja, sa ciljem da se, pored uspostavljanja i negovanja ličnih kontakata, približe stavovi, razmene ideje, definišu teme i zadaci od zajedničkog interesa, kako bi se postigao određen napredak u normalizaciji odnosa. Operativno skupove vode šef i zamenik jednog od važnijih sektora MIP-a Švajcarske, uz povremeno učešće i kolega iz Brisela. Dobra želja domaćina, vrlo prijatan i opušten ambijent, nisu međutim garancija uspeha, kao što se to već pokazalo. Posle svakog konflikta i uspostavljanja mira neophodno je da prođe vreme da se zaleče rane, uspostave stabilnost i poverenje, postigne pravda za žrtve… a takvi procesi su dugotrajni, tako da švajcarske diplomate demonstriraju upornost i istrajnost.

Do supstancijalnog pomaka nije došlo, ali je svakako bolje da se razgovara, pa makar i uz nekad povišene tonove, ostvare lični kontakti, postigne bar delimična tolerancija, uvažavanje i poverenje na različitim nivoima. Sastanci u okviru Soloturnskog procesa održani su par puta i u Turskoj, Italiji… diplomatske aktivnosti se nastavljaju.

Pored borbe za očuvanje diplomatskog prestiža i jačanje pozicija „dobrog domaćina” ili „mostograditelja” – kako austrijske i švajcarske kolege prezentuju svoje zemlje kao najbolju kulisu za pregovore o vojnim, političkim i drugim temama između sukobljenih strana – postoji još par važnih elemenata. Austrija je u našem regionu kroz istoriju bila i ostala ekonomski, ranije politički i vojno, vrlo prisutna. Jedan je od vodećih investitora, „advokat” i država EU koja zagovara i podržava pristup zemalja jugoistočne Evrope u uniju. Švajcarska nije članica EU, a iz geografskih i nekih drugih razloga zvanični Bern u svom spoljnopolitičkom i ekonomskom fokusu manje je orijentisan na zapadni Balkan nego Beč. Ali za obe zemlje je karakteristična jedna stvar – prisustvo velikog broja pripadnika etničkih zajednica sa prostora bivše Jugoslavije. Srbi su u Austriji jedna od najdominantnijih stranih zajednica, dok u Švajcarskoj Albanci sa Kosova i Metohije predstavljaju značajan etnički korpus u odnosu na druge grupe sa prostora bivše SFRJ. Obe države imaju svoje vojnike u okviru Kfora u našoj južnoj pokrajini. To je dodatni razlog što su i Švajcarska i Austrija zainteresovane za uspostavljanje i očuvanje stabilnosti, jačanje međusobne saradnje na zapadnom Balkanu, izbegavanje tenzija… kako se negativna situacija, ako do nje dođe, ne bi prenosila i remetila mirnu atmosferu i stabilnost „alpskih republika”, kako mediji ponekad krste postojbinu „Mocart-kugli” i „zemlju sireva i čokolade”.

Kako rešiti rebus?

Iako su razmatrane, bar formalno, različite opcije i modeli za rešavanje statusa Kosova (Južni Tirol, Olandska ostrva, Hong Kong…), velike sile, pri čemu se to u ovom slučaju odnosi na zapadne faktore moći, odlučile su se za lakšu, ali rizičniju varijantu – napravile su vrlo opasan presedan, umesto kreativnosti i stvaranja nekog novog modela, koji bi u značajnoj meri uvažio legitimne interese Srbije i time sprečio da otvaranje Pandorine kutije izazove haos. Za kreatore „nezavisnog Kosova” - to je „poseban slučaj” (sui generis), a koliko su pogrešili – vidimo upravo na selektivnom korišćenju i pozivanju na princip potpunog poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta (slučaj Ukrajine).  

Svaki sukob ima svoju genezu, okolnosti i aktere, te nema identičnih slučajeva. Bio to podeljeni Kipar, secesije delova država na afričkom kontinentu, nerešena teritorijalna pitanja na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza… Ali upravo sva ta iskustva drugih država mogu biti i jesu dragocen pokazatelj i za nas. Azerbejdžan je nakon par decenija iskoristio priliku da uspostavi suverenitet nad celom teritorijom, iako još nisu rešeni svi detalji oko Nagorno Karabaha. Izrael, koji sa malom populacijom u odnosu na susede, ali snažnom ekonomijom, a pre svega moćnom i dobro obučenom vojskom, te izuzetno jakim savezništvom sa SAD, dosledno i efikasno brani svoje interese. Kina ne prihvata nezavisnost Tajvana, koji je kao ostrvo čak i fizički odvojeno, ali ima snažne ekonomske veze sa maticom... 

Koje su lekcije iz borbe za očuvanje Kosova i Metohije? Svakako su na našem primeru pouke izvukle Rusija i Kina, kao i neke druge države. Diplomatska služba Jugoslavije i Srbije imala je svoje uspone i padove, imamo dugu istoriju i tradiciju, a u budućnosti moramo još više da iskoristimo postojeće i stvorimo nove resurse, nastavimo sa jačanjem ekonomije, vojske i demografije, pravovremeno pribavljamo validne informacije, kreiramo dobre analize, predvidimo sled dešavanja i, svakako, da za naše interese pridobijemo snažne saveznike, na čemu se intenzivno i radi. Sa ciljem, kada se ukaže prilika, da se definitivno reši naše pitanje svih pitanja i uslov svih uslova.

*koordinator u MSP, prethodni

 ambasador Republike Srbije u Švajcarskoj