Tišina je početak promene

Posle uspelog pesničkog prvenca, zbirke „Svetlost nad dlanom”, dugo se čekalo na novu knjigu pesama Zorice Krstović. Istina, ova poetesa istančanog senzibiliteta, znatno povučenija i kontemplativnija od mnogih ovdašnjih pesničkih zvezda i „zvezda”, sve vreme je bila prisutna i pristupačna čitaocima, objavljujući svoje pesme po novinama, časopisima, periodici i portalima.

Konačno se pred nama našla i nova njena zbirka, „Povratak u nesan”, koju je objavila izdavačka kuća „Gramatik”, uz urednički blagoslov Danila Jokanovića.

Čitaoci su vas ovih dana pitali, što sam i lično imao prilike da čujem, otkud toliki predah između dve zbirke. Devet godina i nije mnogo, a i jeste ili može biti mnogo, ili su pak sve to spontano i blagotvorno raspoređene stanice na putu?

Možda devet godina izgleda kao duga pauza, ali za mene to jesu bile stanice na putu, prirodan proces koji se sporo razvija. Pisanje je u osnovi, u svom osnovnom činu, uvek spontano, jer nosi neplaniranu energiju, ali svaka nova zbirka i svaki novi stih zahtevaju i određenu usmerenu disciplinu i fokus. Ja, u stvari, nikad i nisam bila odsutna. Dešavalo se često da budem skrajnuta, ali to me nije obeshrabrivalo. Možda nisam tražila pažnju i popularnost, ali sam u svakom stihu pronalazila snagu koja me je vodila. Nisu mi bili potrebni aplauzi da bih nastavila s pisanjem. Inicijalna potreba za distanciranjem od javnosti, ako pod tim podrazumevate neobjavljivanje knjiga, u suštini je bila privid. Ovaj trenutni povratak je moj odgovor na unutrašnju potrebu da nešto neizrečeno konačno izađe na svetlost, da se obelodani. Pisanje nije samo stvar ličnog ispunjenja, ono mora da se deli, jer svaka reč i svaki stih imaju potencijal da dotaknu druge.

Kada pročita naslov knjige, „Povratak u nesan”, čitalac prvo pomisli da ste se iz jednog perioda relativnog duševnog blagostanja vratili u vreme zebnje i slutnji. Šta je za vas taj nesan?

San je povlačenje sveta u njegovu tišinu, to je povratak bića sebi, ali nesan, nesan je budno stanje svesti, upornost svesti da ostaneš budan, to je bunt, poziv da se misao ne preda ni noći, ni zaboravu. Nemogućnost da se um i misli smire, nego pretoče u reči, u stih. Sve ovo i još mnogo više potiče iz moje potrebe da radim noću, a najlepše radim noću, kad imam prekopotreban mir. Noć je za mene inspirativna, pred zoru sam rođena, te otuda i moje ime. Zato lepota ne spava, lepota kreacije, a nesan je svedočanstvo da moje pisanje još nije odustalo, niti će odustati.

Kako doživljavate sam akt pisanja? Pisanje se nekad odvija, pa i do kraja odvije u nama, onda samo zabeležimo to što je već oblikovano. Kakvi su to trenuci za vas? Da li ih prizivate ili ih mirno čekate, pa kad dođu, došli?

Iako su mnogi poznati pisci i književnici pokušavali da objasne sam čin pisanja, uvek je nešto nedostajalo. Te definicije nikada nisu dovoljno odrazile dubinu onoga što taj kreativni proces zapravo znači. Za mene je tišina bez koje ne mogu – početak promene i u tome se odvija moje pisanje, ali i molitva da me kreativnost nikada ne napusti. Tu postoji razlika u tumačenju. Ništa ne prizivam, jer priziv je potreba za nečim. Priziv često podrazumeva aktivan napor, nešto što radimo sa željom da izazovemo određeni rezultat. U osnovi priziv je kao kratak „poziv u pomoć”, dok molitva podrazumeva mnogo duže i sadržajnije aspekte u duhovnoj vertikali sa Bogom. Za mene, pisanje nije nešto što mogu da kontrolišem i ja znam da će „stvari da se dogode”, da će se pojaviti prekopotrebna inspiracija, nenadano. To je dar koji mi dolazi bez prisile. Tišina je ta koja mi omogućava da dođem do toga – da kreativnost nađe svoj put do mene, suštastvena potreba onoga ko ima strast za pisanjem, da mora i treba da zabeleži taj roj misli u sebi. Kada se čovek susretne sa istinskom lepotom, u nekom pogledu drugog bića, u nekom osmehu, u stvarima oko nas, u njemu se javlja tišina, poštovanje, gotovo – svetlost. Onda nastaje esej, a eseje takođe pišem, onda nastane stih i kasnije se to već doteruje, nadgrađuje. A upravo to – tehnika i kreativnost – zajedno čine nesputan proces koji pisanje čini magijom.

Dugo ste radili u banci. Koliko su iskustva iz tog života uticala na vas, da li je taj upliv trajan, da li se protiv njega, možda, ponekad i danas borite?

Još od vremena Feničana, kada je novac izmišljen, preko vitezova Templara za koje se veruje da su prvi bankari, svaki ulazak u banku, tu piramidalnu ustanovu, predstavlja za svakog čoveka poseban doživljaj. Radila sam operativne poslove i nisam bila menadžer u klasičnom smislu, jer sam morala da se naviknem na disciplinu, na dril, na ono: što je urađeno danas, trebalo je da se uradi juče... To je za moju romantičnu dušu bilo dobro, povuklo me je i osvestilo koliko je važno imati racionalni deo u sebi, biti precizan, biti tačan. Upoznati galeriju divnih ljudi, ali i polusveta, onih koji osim puno novca ništa drugo nisu imali. U tom smislu raditi u jednoj uređenoj, mirišljavoj „tašna-mašna” sredini bilo je inspirativno, a verovatno i mnogo lepše nego u nekim drugim ambijentima. Ta sredina me je naučila koliko je važno imati ravnotežu između osećaja i razuma. Možda jednog dana napišem roman inspirisan tim svetom – o licima koja su pred svetom izgledala kao jedno, a u stvarnosti bila nešto sasvim drugo.

Čega se više plašite: starosti ili smrti?

Starost je neminovna, stariti je lepo kada nađeš sebe u svom svetu, u svetu knjiga, svetu koji čitav život predstavlja najveći deo tebe. Starost je zlatnožuti jesenji list koji zadržavaš u ruci dok pišeš, dok lutaš po lagumima svoje još uvek mlade duše. A što se smrti tiče, možda se bojim umiranja, da ne bude teška za mene i moju porodicu, moje najdraže biće, moju kćerku. Život mora da bude ne priprema za smrt, nego pobeda nad smrću, za sve nas verujuće, iako je to realno teško dosegnuti.