Čuvar identiteta, vere i baštine

Cr­kva je maj­ka i ko­lev­ka srp­skom na­ro­du, ču­var iden­ti­te­ta, ve­re i ba­šti­ne. Ova mak­si­ma na­ro­či­to se po­tvr­đu­je to­kom ve­li­kih da­tu­ma i pra­zni­ka. Je­dan od njih je­ste obe­le­ža­va­nje ju­bi­le­ja Cr­kve Sve­tog kra­lja Ste­fa­na De­čan­skog u na­se­lju Že­le­znik, ko­je pri­pa­da Grad­skoj op­šti­ni Ču­ka­ri­ca. To­kom ce­log me­se­ca ov­de, u Uli­ci bra­će Lu­ki­ća, or­ga­ni­zo­va­ni su uz bla­go­slov pa­tri­jar­ha Por­fi­ri­ja du­hov­ni pro­gra­mi – od tri­bi­na i knji­žev­nih ve­če­ri do kon­ce­ra­ta. 

Po­seb­no sve­ča­no bi­će su­tra jer cr­kva, či­ji je sta­re­ši­na sve­šte­nik Mi­loš Vi­le­ni­ca, pro­sla­vlja sla­vu i 120 go­di­na po­sto­ja­nja.

To je bio i po­vod da otac Mi­loš ugo­sti na­šu no­vi­nar­sku eki­pu u pa­ro­hij­skom do­mu i is­pri­ča za­ni­mlji­vo­sti iz ži­vo­ta ove sve­ti­nje, či­ja isto­ri­ja po­či­nje 1905. go­di­ne, u ta­da se­lu pri­lič­no uda­lje­nom od pre­sto­ni­ce.

Hram po pro­jek­tu ar­hi­tek­te dr Dra­go­mi­ra Ta­di­ća po­dig­nut je za­hva­lju­ju­ći za­du­žbi­nar­stvu ple­me­ni­te Ka­ta­ri­ne Jo­va­no­vić (1837–1908), ro­dom od fa­mi­li­je Uro­še­vić iz Že­le­zni­ka.

U Le­to­pi­su cr­kve za­ve­de­no je: „Nov­ča­nim pri­lo­gom u hi­lja­du du­ka­ta (12.000 di­na­ra) go­spo­đe Ka­ta­ri­ne M. Jo­va­no­vić­ke iz Be­o­gra­da i po­mo­ću op­šti­ne že­le­znič­ke, na dan 25. ma­ja 1905. go­di­ne osve­ćen je te­melj no­voj cr­kvi že­le­znič­koj, na sred se­la Že­le­zni­ka, pre­ko pu­ta ško­le, gde je bi­lo sta­ro se­o­sko gro­blje. Na nje­mu se pre­sta­lo sa­hra­nji­va­ti od pre 60 go­di­na, a pri­li­kom po­di­za­nja cr­kve, gro­blje je raš­či­šće­no i ka­me­ni kr­sto­vi, spo­me­ni­ci i plo­če upo­tre­blje­ni su za te­melj cr­kve­ni pri nje­nom zi­da­nju.”

Kti­tor­ka je cr­kvu po­sve­ti­la Sve­tom kra­lju Ste­fa­nu De­čan­skom jer je to bi­la nje­na kr­sna sla­va, a u že­lji da sa­ču­va uspo­me­nu na svo­ju ba­ku.

Otac Mi­loš is­ti­če da je iste go­di­ne, ka­da je po­če­ta, cr­kva i za­vr­še­na.

Za taj po­du­hvat pri­zna­nje se uz kti­tor­ku, ka­ko je za­be­le­že­no u mo­no­gra­fi­ji cr­kve ob­ja­vlje­noj po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce, oda­je i te­ža­ku Ra­do­va­nu Ra­doj­ko­vi­ću, ko­ji je bio na če­lu do­brih se­lja­na. Ne­se­bič­nim tru­dom oni su pri­po­mo­gli da se kti­tor­kin i nji­hov san o grad­nji cr­kve u ko­joj je Ra­do­van do kra­ja ži­vo­ta bio po­slu­ži­telj, ostva­ri. Ta­ko je, ka­že sta­re­ši­na Mi­loš, do hra­mov­ne sla­ve 11/24. no­vem­bra, cr­kva ima­la sve­ti an­ti­mins i sve što je neo­p­hod­no za vr­še­nje bo­go­slu­že­nja – do osve­će­nja. A sve­ča­no osve­će­nje hra­ma oba­vio je 16. apri­la 1906. mi­tro­po­lit Di­mi­tri­je sa na­me­sni­ci­ma i sve­šten­stvom, uz pri­su­stvo kra­lja Pe­tra Pr­vog Ka­ra­đor­đe­vi­ća, za­du­žbi­nar­ke Ka­ta­ri­ne, mno­gih dr­žav­nih pred­stav­ni­ka i ver­ni­ka.

Vest o osve­će­nju cr­kve u Že­le­zni­ku ob­ja­vlje­na je u „Po­li­ti­ci”.

Od ta­da do da­nas hram je sim­bol (Sta­rog) Že­le­zni­ka. Po­kri­ven je cre­pom, ba­zi­lič­nog je sti­la, u ob­li­ku la­đe, bez ku­be­ta i tor­nja, sa po­lu­kru­žnom, spo­lja pe­to­stra­nom ap­si­dom na is­toč­noj i ma­lom pri­pra­tom na za­pad­noj stra­ni. Se­ća­nje na kti­tor­ku je ži­vo i stal­no se ob­na­vlja. Ona je pre­mi­nu­la u 71. go­di­ni, 19. av­gu­sta 1908, a pre to­ga upo­ko­ji­li su se njen su­prug Mi­ha­i­lo, sin Živ­ko, sna­ha Per­si­da i unu­ka Mi­li­ca. U krip­ti se na­la­zi Ka­ta­ri­ni­na po­ro­dič­na grob­ni­ca. Na za­pad­nom zi­du, u na­o­su cr­kve sto­ji mer­mer­na plo­ča sa kti­tor­skim nat­pi­som, gde se mo­že pro­či­ta­ti da je cr­kva za­du­žbi­na Ka­ta­ri­ne (udo­ve) Mi­ha­i­la Jo­va­no­vi­ća, tr­gov­ca iz Be­o­gra­da, po­sve­će­na 11. no­vem­bra 1905. go­di­ne Sve­tom kra­lju Ste­fa­nu De­čan­skom, po­mo­ću op­šti­ne že­le­znič­ke. Po­sto­ji i dru­ga plo­ča, sa nat­pi­som slič­ne sa­dr­ži­ne.

– Kti­tor­ka ni­je ima­la na­sled­ni­ka i ni­je do­če­ka­la ostva­re­nje svo­je po­sled­nje že­lje, a to je da nje­na za­du­žbi­na po­sta­ne pa­ro­hij­ska cr­kva jer je Že­le­znik pa­ro­hij­ski pri­pa­dao Ostru­žni­ci do no­vem­bra 1908. ka­da je za pr­vog sve­šte­ni­ka ovog hra­ma iza­bran To­ma Bur­ko­vić, mla­di te­o­log iz Sko­plja. On je u Mo­skvi za­vr­šio du­hov­nu aka­de­mi­ju, a ka­sni­je je bio pro­fe­sor u Be­o­grad­skoj re­al­noj gim­na­zi­ji. Nje­go­vim za­la­ga­njem 1920. u por­ti je do­bro­volj­nim pri­lo­zi­ma po­dig­nut spo­me­nik za 210 stra­da­lih ži­te­lja Že­le­zni­ka u bal­kan­skim ra­to­vi­ma i Pr­vom svet­skom ra­tu. Nji­ho­va ime­na ukle­sa­na su zlat­nim slo­vi­ma na plo­či, a ta­ko­đe upi­sa­na su kao i ime­na pri­lo­žni­ka u Spo­me­ni­cu ko­ja se ču­va u cr­kve­noj knji­ži­ci, Sva­ke go­di­ne ov­de se slu­ži pa­ra­stos uz pri­su­stvo me­šta­na, op­štin­skih čel­ni­ka i pred­stav­ni­ka voj­ske – ob­ja­šnja­va sta­re­ši­na hra­ma.

On is­ti­če da je zvo­nik iz­gra­đen 1908. od hra­sto­vih gre­da i da je za­me­njen no­vim od ope­ke ko­ji je osve­ćen 1965. ka­da je iz­nad ula­za u hram ura­đen i mo­za­ik – iko­na sa li­kom Sve­tog kra­lja Ste­fa­na De­čan­skog, rad Živ­ka Sto­ji­sa­vlje­vi­ća, aka­dem­skog sli­ka­ra. Pri­li­kom osve­će­nja zvo­ni­ka 1965. bi­lo je sve­ča­no jer je sa pa­tri­jar­hom Ger­ma­nom do­šao i nje­gov gost – grč­ki mi­tro­po­lit Var­na­va, a ko­li­ko je to za ver­ni­ke bio ve­li­ki do­ga­đaj po­tvr­đu­je či­nje­ni­ca da su se iz svih uli­ca sli­va­le ko­lo­ne lju­di pa je sta­za do ula­za u cr­kvu bi­la za­su­ta cve­ćem.

Cr­kva je do sa­da ima­la 16 sve­šte­ni­ka. Otac Mi­loš Vi­le­ni­ca ov­de slu­ži od 2019, a sta­re­šin­stvo je pre­u­zeo 2023. od pen­zi­o­ni­sa­nog pro­to­je­re­ja sta­vro­fo­ra Dra­ga­na An­đe­li­ća, ko­ji je 1979. go­di­ne stu­pio na sve­šte­nič­ku du­žnost kao naj­mla­đi pro­ta od iz­grad­nje hra­ma.

U ovoj cr­kvi sa sta­re­ši­nom Mi­la­nom sa­da su sve­šte­ni­ci Si­ni­ša Tri­vić i Alek­san­dar Ga­gić. A po­sle 119 go­di­na cr­kva je do­bi­la i đa­ko­na – La­za­ra Si­mi­ća, ve­ro­u­či­te­lja.

Otac Mi­loš is­ti­če da je do­sko­ra­šnji sta­re­ši­na Dra­gan do­sta uči­nio za hram. Ta­ko je za vre­me nje­go­vog sta­re­šin­stva sre­đi­va­nje fre­sko­pi­sa ra­dio pro­fe­sor Vla­di­mir Ka­ra­no­vić, a iko­no­pi­sa­nje iko­no­sta­sa – Radmila Ne­sto­ro­vić.

– Za­la­ga­njem pro­te Dra­ga­na i uz po­dr­šku Cr­kve­nog od­bo­ra, ov­de su sti­gle i če­sti­ce mo­šti­ju Sve­tog kra­lja Ste­fa­na De­čan­skog, Sve­tog ar­hi­đa­ko­na Ste­fa­na, Sve­tog Ni­ko­la­ja ohrid­skog i žič­kog i Sve­tog Ju­sti­na Će­lij­skog, kao i ri­za Sve­te Pet­ke do­ne­ta iz ru­mun­skog me­sta Ja­ši gde se ču­va­ju mo­šti sve­ti­telj­ke. U iz­dvo­je­nom de­lu je i iko­na maj­ke bož­je ko­joj se usrd­no mo­li­mo, a na­ro­či­to joj se obra­ća­ju že­ne – ve­li otac Mi­loš.

On na­gla­ša­va da je sa­da pri­o­ri­tet ure­đe­nje iz­vo­ra Sve­te Pet­ke, ko­ji je me­toh ove cr­kve. Me­šta­ni od dav­ni­na zna­ju za ovo bla­go­dat­no me­sto i le­ko­vi­tost vo­de ko­ju ko­ri­ste i za pi­će.

– Pro­stor na ko­jem se če­sma na­la­zi ni­je cr­kve­ni, već dr­žav­ni, a oko­lo su pri­vat­na ima­nja ko­ja že­li­mo da ot­ku­pi­mo i da tu sa­gra­di­mo ka­pe­lu. Za pri­ku­plja­nje sred­sta­va na­me­nje­nih ot­ku­pu ze­mlje do­bi­li smo bla­go­slov pa­tri­jar­ha Por­fi­ri­ja. On je u na­šoj cr­kvi, u su­sret ju­bi­le­ju, 24. av­gu­sta slu­žio sve­tu ar­hi­je­rej­sku li­tur­gi­ju pa je i ta­da upo­znat sa svim u ve­zi sa iz­vo­rom Sve­te Pet­ke. Do­bro­tvor­ne ak­ci­je su po­če­le i na­da­mo se da će­mo svo­ju mi­si­ju uz bož­ju po­moć uspe­šno za­vr­ši­ti. Iz­vor je u od­re­đe­noj me­ri sre­đen za­hva­lju­ju­ći za­la­ga­nju sa­da po­čiv­šeg Mi­li­vo­ja Mi­ke Ko­ji­ća, ko­ji je bio pred­sed­nik Cr­kve­nog od­bo­ra. Ka­da otu­pi­mo ze­mlju i po­sta­vi­mo ča­sni krst, bi­će lak­še da se kre­ne da­lje – uve­ra­va otac Mi­loš u na­di da će lju­di do­bre vo­lje pre­po­zna­ti zna­čaj ovog po­du­hva­ta i svo­jim do­bro­volj­nim pri­lo­zi­ma po­mo­ći.

Upra­vo na jed­nom od pro­gra­ma u okvi­ru obe­le­ža­va­nja ju­bi­le­ja hra­ma, Pe­tar Uro­še­vić (kti­tor­ki­ne lo­ze list) pred­sta­vio je knji­gu „Po­e­ma o srp­skom opan­ku” i sav pri­hod od pro­da­tih pri­me­ra­ka da­ro­vao za ot­kup ze­mlje kod iz­vo­ra Sve­te Pet­ke.

Sta­re­ši­na hra­ma po­no­sno is­ti­če i ulo­gu ko­ju po­vo­dom su­tra­šnjeg pra­zni­ka, ali pre sve­ga na li­tur­gi­ja­ma, ima cr­kve­ni hor „Sve­ta Je­le­na De­čan­ska” pod di­ri­gent­skom upra­vom Ti­ja­ne Ni­ko­lić, ko­ji je pri­re­dio i kon­cert du­hov­ne mu­zi­ke na ko­jem je uče­stvo­vao i Ha­dži Ni­ko­la Mi­jo­vić.

Na sa­bor­no oku­plja­nje ov­de do­la­ze ver­ni­ci iz svih de­lo­va Be­o­gra­da i ši­re jer za tr­pe­zom lju­ba­vi, ka­ko ka­že sta­re­ši­na Mi­loš Vi­le­ni­ca, uvek ima me­sta za sve one ko­ji  že­le da se okre­pe i ču­ju bo­go­u­god­ne po­u­ke. To je pri­li­ka da se ču­ju pri­če iz dav­ni­na, a one se ti­ču i cr­kve­nog ži­vo­ta. Jed­na od njih ka­že da je ov­de po­sto­jao ma­na­stir po­sve­ćen Sve­toj Tro­ji­ci, ko­ji su Tur­ci uni­šti­li, ali je osta­lo da kroz Že­le­znik na taj pra­znik od cr­kve do iz­vo­ra Sve­te Pet­ke ide li­ti­ja. Pam­ti se i mno­go to­ga što je cr­kva pre­tr­pe­la sa svo­jim pa­sti­ri­ma to­kom bur­nih rat­nih i po­rat­nih vre­me­na. Ta­ko se zna da je u ju­lu 1975. ovo na­se­lje za­de­si­lo ne­vre­me. U po­pla­vi ni­je bi­lo ljud­skih žr­ta­va, ali je vo­da sve od­ne­la. Po­sle ta­kvih do­ga­đa­ja lju­di su se po­no­vo okre­ta­li svo­joj cr­kvi, ima­ju­ći na umu da bez ne­vo­lje ne­ma ni ja­ke ve­re.