Nema savršeno nevinih ni apsolutnih krivaca

Plan dela studentskog pokreta je da se nova vlast u Srbiji ne bavi spoljnom politikom dok se ne uspostavi vladavina prava i uredi sistem, o čemu je ovde već bilo reči. „Repetitio est mater studiorum”, stupidorum – rekli bi cinici. U globalizovanom svetu, a pogotovu u delu Evrope sa nekoliko manjih država u kojem je regionalna saradnja nužda, a i uslov za članstvo u Evropskoj uniji, to je skoro neizvodljivo i kontraproduktivno.

Ne postoji spoljnopolitički „escrow account”, račun koji otvori treća strana i na njemu drži spoljnopolitičke obaveze i potrebe države u studentskoj verziji izolacionizma dok „do it yourself” opravljaju srpske institucije. Srbija nema izlaz na more niti je energetski samoodrživa, s čim se ovih dana opet dramatično suočavamo.

Mehanizmi pridruživanja EU i te kako pomažu „željama i pozdravima” pomenute grupe studenata, o čemu svedoče iskustva i realnost velike većine zemalja članica iz Istočne Evrope, pa zašto ih maksimalno ne iskoristiti. I sami zvaničnici EU tvrde da ona od Srbije očekuje isto što i studenti. Koja frakcija tačno, manje je jasno.

Interesantno je da i pored ideje zamrzavanja spoljne politike ne prezaju od komunikacija s institucijama poput Evropskog parlamenta niti od saradnje s kolegama iz okruženja. Treba biti dobro spoljnopolitički umrežen i etabliran da se dođe na brod na kojem je, za mnoge od nas patetična i prevaziđena doduše, Greta Tunberg.

Ne postoje samostalne i pravedne političke tranzicije. Postoje samo kratke, bolne i nepravedne, a možda i nasilne, ili bolne, skuplje. Sadašnje vlasti u Srbiji, kojima je članstvo u Evropskoj uniji strateška orijentacija i koje nikako ne beže od sredstava iz različitih pretpristupnih finansijskih inicijativa EU i zagovaraju strateški dijalog sa SAD, baštine korist od saradnje prethodnih administracija s Hagom bez obzira na to šta pričaju, na primer.

Pokojni premijer Đinđić platio je ultimativnu cenu da bi se pokrenuo zamajac reintegracije Srbije u svet. Zašto stajati? Može se odlagati, zabijati glava u pesak, ali sve tanja razlika između unutrašnje i spoljne politike ne može se promeniti.

Kako je u Pjongjangu, javiću ako mi tamo bude sledeći mandat.

Američka strana već skoro godinu dana signalizira šta podrazumeva vlasnička transformacija NIS-a. Verujem da je od tada iza scene bilo mnogo konsultacija, lobiranja i drugih aktivnosti vlasti da bi se situacija rešila na što bezbolniji način za sve zainteresovane. Možda je deo rešenja i već spomenuti „escrow account”, jer su argumenti naših zvaničnika protiv nenadoknade Rusima za njihov udeo u vlasništvu sasvim valjani. Evropska unija se ovih dana i te kako trudi da uveri Belgijance da neće imati posledice ako se zamrznuta ruska sredstva koja se drže u Briselu upotrebe za vojnu pomoć Ukrajini. Iako okolnosti nisu iste, princip bojazni jeste i opravdan je.

Na promociji knjige o britanskoj vojnoobaveštajnoj službi na kojoj sam bila, autor je primetio: „Sjajna služba, toliko toga je predvidela, svega par izuzetaka – početke Prvog i Drugog svetskog rata.” Inicijative za zaustavljanje rata u Ukrajini sasvim su validan argument da je za godinu dana moglo doći do primirja, koje bi možda promenilo režime sankcija Rusiji.

Nedavno je stigla ogromna vest da je Savet bezbednosti UN usvojio američku rezoluciju o primirju u Gazi, u kojoj su aneks svih 20 tačaka, pogađate, Trampovog plana primirja. Rusija i Kina uzdržane!

Švajcarci su pre nekoliko dana skinuli američke carine na 15 odsto. Slike zlatnih poklona koje su tom prilikom Švajcarci doneli, koji stoje na radnom stolu predsednika Trampa, dosta toga govore. Doduše, i obećanja o milijardama investicija.

Šteta što se namera oko Generalštaba nije odmah rešavala leks specijalisom, bez pravnih i političkih marifetluka, koji jesu objektivan problem, kao i mnogi drugi na koje se vlastima ukazuje.

No, oportunizam je u politici i međunarodnim odnosima korisna stvar. Fransis Fukujama nedavno je ocenio da je u velikom delu čovečanstva aktuelni oblik vlasti patrimonijalizam, načelno sličan onom u srednjem veku, gde nije bilo velike razlike između privatnog i javnog. Posle „stabilitocracy” imamo novu „catch phrase” „repatrimonialisation”.

Srbija, kako to izgleda studenti zamišljaju, može da ostane Duško Dugouško u rupi okruženoj neboderima ili da gleda kako u postojećim okolnostima da izvuče maksimum za sebe, pa onda da pomalo ispravlja krive Drine međunarodnog prava uz, nadajmo se, nastavak konsolidacije demokratije, što radi vlast.

Naime, godinu dana traju i studentski protesti, a od njih, ni od Milo Lompar frakcije ni od neke pro-EU, koja, nadam se, postoji, samo se još ne deklariše, nikakav realan predlog rešenja tog pitanja nismo čuli. Nemački ministar spoljnih poslova podsetio nas je na Ohridski sporazum. Od studenata nismo čuli ni kako bi rešili novi status Kosova i Metohije. Opozicione priče o „dijalogu s drugom stranom koji će oni voditi bolje jer će i druga strana prema njima biti bolja” ne piju vodu. Pitajte toliko frustriranih izaslanika EU.

Iako je mnogo ozbiljnije kad vlast koristi neinstitucionalne metode u odgovoru na proteste, to ne abolira demonstrante da ih koriste.

Ometati policiju u izvršenju dužnosti jeste krivično delo, ma kako televizično bilo kad druga strana možda prekomerno reaguje. S taktikom u kojoj se jedna strana predstavlja kao savršeno nevina, a druga kao apsolutni krivac, treba stati jer sutra moramo da živimo zajedno. Vlast se kritikuje za uzurpaciju javnog prostora s uzurpiranog javnog prostora. Slični pokreti u SAD koji su koristili takve metode borbe nisu postigli nešto posebno. Uverenja koja širi Mamdanijev pokret u Njujorku, slična studentskim, da potlačeni ili oštećeni zauzimaju moralnu avangardu istorije i da njihovo oslobođenje vraća ljudsko dostojanstvo jesu mesijanska i kratkog daha.

Dočeci kolona po gradovima deluju više religiozno nego politički i ne rešavaju konkretna pitanja, za koja pokret i isturena lica-simboli očito ne znaju odgovore. Prisustvovala sam sceni kada ugledna mirovna aktivistkinja i stručnjak za humanitarno pravo na radionici o eventualnom uspostavljanju „ženskog suda” za zločine devedesetih na Balkanu, po uzoru na slične u Japanu, ne mogavši više da izdrži, odbrusi jednoj od majki Srebrenice da to što je žrtva ne znači i da je stručnjak.

U grčkoj Larisi februara 2023. godine desila se železnička nesreća u kojoj je poginulo 57 osoba. Tek u septembru ove godine podignuta je optužnica protiv 36 osoba, mahom funkcionera institucija koje upravljaju železničkim saobraćajem, ne i političara (ovo i zbog specifičnosti zakonodavstva koje daje imunitet ministrima). U Srbiji je aktuelna vlast optužena da su joj ruke krvave i da ništa ne preduzima skoro odmah po tragediji u Novom Sadu. Otac jednog od poginulih u Larisi ranije jesenas stupio je u štrajk glađu, slično kao Dijana Hrka u Srbiji ispred zgrade parlamenta.

Imao je konkretan zahtev – da se izvrši ekshumacija i ponovna autopsija tela njegovog sina zbog sumnji dela ožalošćenih porodica nastradalih da država zataškava ilegalni transport hemikalija. Štrajk je okončao, iako je imao veliku podršku i opozicije i drugih koji su tragediju iskoristili za artikulaciju drugih nezadovoljstava, što je legitiman politički potez, jer su lokalne sudske instance pristale na njegov zahtev. Veliki deo inicijalnih studentskih zahteva Srbija je odavno ispunila, a sudski procesi idu kako-tako, jer traže vreme. Insinuacije o zataškavanju dokaza na licu mesta nekorektne su jer se, valjda, prvo prevrne svaki komad šuta da se pronađu nestali i zemni ostaci nastradalih. Grčka je poučna zbog još jedne okolnosti.

Istragu u ovom slučaju sprovodi i Kancelarija evropskog javnog tužioca, jer su u pitanju bili i EU fondovi za infrastrukturu. Da je Srbija u EU imala bi i tu mogućnost, bar za ono što se finansira evropskim fondovima. Uslovi sklapanja direktnih međudržavnih ugovora bili bi transparentniji, pa bi se i tako izbegle mnoge od sadašnjih spekulacija. Nije uteha za stradale i njihove porodice, ali jeste ostvarivo i korisno za sve druge građane, dok su duhovno isceljenje i mesijanstvo koji se studentima i onima koji štrajkuju glađu kod nas pripisuju, a oni se ne ograđuju od toga, upitnija kategorija.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista