Živi pesak ili prvi mačići

Nenad Stojaković, široj javnosti nepoznat, loše je počeo kao trener Partizanovih fudbalera. Izgubio je kod kuće od Železničara iz Pančeva s 3:1, mada je njegov tim prvi dao gol.

Opredeljenje kluba da tim poveri čoveku iz svojih redova nije loše. Štaviše, to bi i trebalo da bude pravilo da se odatle uzimaju kadrovi: kako igrački, tako i trenerski. Problem je, međutim, šta se u toj školi uči.

S Blagojevićem, čovekom sa strane, nagoveštavani su vedriji dani, ali je on sagoreo s kestenjem, koje je vadio iz vatre. Kod njega je bilo nekih kombinacija, naslućivali su se začeci igre i verovatno bi još bio komandir „crno-bele” čete da nije pošto-poto nametao da se igra započinje iznošenjem lopte iz svog kaznenog prostora dodavanjem.

Umesto da rastereti zadnju liniju, čiji je osnovni zadatak da bude kadra da stigne i zaustavi protivničku navalu, ona se trošila u besciljnim dodavanjima ja tebi, ti meni, koja su samo stvarala zbrku i paniku pred sopstvenim golom. Beskrajna vraćanja lopte, od protivničke korner-linije do svoje, umrtvljivala su igru, omogućavala protivniku da popuni sopstvene redute baš onako kako je njegovim ratnim planom i zamišljeno.

Stojaković je skrpio nekako zadnju liniju stavljanjem veznog igrača Dragojevića na mesto komandanta odbrane, koji teorijski sigurno zna šta treba da radi u toj ulozi, ali u stvarnosti nije lako da se snađe u njoj. Na levog beka je postavio Abdulmalika, perspektivnog igrača koga je, izgleda, novembarsko veče sa snegom preseklo, jer je, verovatno, nenaviknut na takve okolnosti.

Partizanu se posrećilo da povede. I, umesto da to bude breša kroz koju će svoj taktički uspeh da proširi do kapitulacije protivnika, on se prikovao za svoju polovinu polja i bezvoljno i neplanski čekao da protivnik prestane da napada.

Kao izgovor se nameću pasje vreme, mladost „crno-bele” ekipe, pehovi (umesto u protivničku mrežu lopta je odmah potom ušla u Partizanovu), pa sve do toga da trener prvi put vodi ovakvu bitku i još s takvim teretom kakav trenutno sleduje svakome ko je na njegovom mestu... Ali to ne može da bude opravdanje.

Železničar nije podvio rep kad je ujeden već na početku borbe, nije ostavio nadu u Pančevu kad je krenuo u Humsku, gde je došao da se bori, pa šta mu bog da. I uspeo je, jer je igrao onako kako bi se očekivalo da protiv njega igra Partizan: napadački, jednostavno, sa samopouzdanjem...

„Crno-beli” su dopustili Džasperu da bude sam u njihovom petercu i izjednači, nisu shvatili ozbiljno Grgićevo očajničko, a atraktivno vraćanje „izgubljene lopte” pred gol, pa je pored trojice domaćih igrača Karikari neometan glavom doneo vođstvo, po ko zna koji put ih je na spavanju uhvatio protivnik kada je Grgić postavio konačan rezultat. Takva nesmotrenost ne treba da se oprašta ni u kadetima, a kamoli u prvom timu Partizana. Ali, njegovi igrači su negde usvojili takav pogrešan pristup i sad plaćaju ceh.

Jovan Milošević je ove jeseni, možda i više nego što se očekivalo letos, obradovao pogocima. Moglo je da ih bude i više da iz stopostotnih šansi nije pucao po zemlji, pa golmani odbranili. Ovoga puta je postupio mudrije prebacivši čuvara mreže, ali nije dobro odmerio lob, jer to oružje dosad nije koristio. Ugrešić, Trifunović, Sek, pa i Vukotić, treba smelije da krenu u prodore. Nije smak sveta ako im ne uspe, ali na tim pokušajima treba da nauče sami šta da poprave.

I pored ovog i prethodnih posrnuća na ravnom mestu Partizan i dalje stoji na tabeli mnogo bolje nego što je iko mogao da pretpostavlja uoči prvenstva, pošto i Crvena zvezda pada tamo gde ranijih sezona nije. Ukoliko u klubu izvuku pouke i  primene ih mogao bi ovaj slom protiv Pančevaca zaista da bude Stojakovićevo bacanje prvih mačića. U protivnom će u toj vodi da bude previše peska, pa će i ceo klub da tone.