Sava Grozdanović stogodišnjak

Iako je bio trener Sava Grozdanović je postao stogodišnjak (rođen 23. novembra 1925. u Jelašnici kod Niša). To je posao u kome se kidaju živci, srce malo-malo, pa da prepukne (od radosti ili tuge, svejedno), život između čekića (uprava) i nakovnja (igrači) i nezdrave klime (navijači, javnost)...

To je njegova najsvežija pobeda. Trijumf čoveka u savremenom dobu ispunjenom obiljem nevolja od kojih mnogi za naše pretke nisu postojali, kao što savremenici ne mogu ni da zamisle koliko je tvrd trenerski lebac. Ali, Sava je oduvek bio poseban, pa je to potvrdio i svojom dugovečnošću.

Okusio je rat (mobilisan po oslobođenju Niša 1944), potom se s roditeljima i mlađom braćom (jedan od njih je i pokojni Lazar, kao selektor naše reprezentacije još uspešniji od njega) preselio u Beograd u vreme kada je grad zavideo selu zbog hrane, na  Crvenom Krstu slučajno došao među odbojkaše i zauvek ostao odbojkaš.

Istina, igrao je vrlo kratko u Radničkom 1947, a onda je shvatio da može više kao trener, mada u to vreme nije imalo od koga da se uči. Odbojka se pre rata igrala samo u sokolskim društvima, a posle je još bila samo sekcija u tadašnjim fiskulturnim društvima.

Kada je ceo tim prešao u Železničar i on je. I celog života je ostao njegov, mada je vodio i Crvenu zvezdu i Partizan, i seniore i seniorke, i juniore i juniorke. I svoj mali klub je doveo do neverovatnog uspeha. Postao je 1964. prvak Jugoslavije bez izgubljenog seta!?

U to vreme je bilo previše posla, a premalo ljudi, pa je trener Sava Grozdanović bio i predsednik Zbora odbojkaških sudija!? I to nije jedini kuriozitet. Svom treneru Ivici Trinajstiću, posle rata jednom od naših najboljih odbojkaša, koji je kao stručnjak napravio karijeru u Italiji, bio je trener. Trenirao je i svoju ženu Radojku, ratno siroče iz zagrebačkog sirotišta, svog mlađeg brata Lazara, koji se nije naigrao u Železničaru, ali je uz nepopustljivog brata-trenera odlično ispekao trenerski zanat, pa u Grčkoj odbojkaša, koji je kasnije postao predsednik države (Karolos Papuljas)...

Radio je u vreme kada stručnjaci u odbojci nisu bili načisto da li odbojkaš treba da bude svestran i da igra na svakom mestu u timu (u skladu s rotacijom) ili da se, ipak, specijalizuje za određenu ulogu. Sava se zalagao za ovo drugo i istorija mu je dala za pravo.

U njegovo vreme odbojka je kod nas tek tražila put do srca mogućih poklonika, borila se za mesto na novinskim stupcima... Igrala se na otvorenom, jer sportskih dvorana još nije bilo. Mukotrpno je radio s odbojašicama za Evropsko prvenstvo 1951. u Parizu i one su se otuda vratile s bronzom, prvom medaljom u istoriji tog sporta kod nas. On, međutim, nije tada otišao s reprezentacijom. Pasoši su se davali namenski, u inostranstvo se išlo samo s odobrenjem, a on ga nije dobio, jer mu je otac bio sveštenik, dakle iz klase, koja je smatrana za neprijateljsku tadašnjoj vlasti. To, međutim, nije smetalao da bude mobilisan u vojsku, kad je trebalo da se dovrši oslobađanje zemlje u Drugom svetskom ratu.

Ipak, inostranstvo je imalo presudnu ulogu u njegovom životu. Grci su 1960. zamolili naš savez da im pošalje stručnjaka, koji bi podigao odbojku kod njih. I poslat je Sava Grozdanović. Bio je sve i svja u grčkoj odbojci i postao toliko uticajan da je posredovao da 1963. Stjepan Bobek dođe za trenera fudbalera Panatinaikosa. Kada se vratio u Beograd (dobio je stančić), a Panatinaikosu je u odbojci bio potreban trener, Bobek obavio je sve da se Sava vrati u Atinu 1969.

S Panatinaikosom je nizao uspehe i ostao mu zauvek veran, mada je imao veoma primamljive ponude, naročito od njegovog „večitog rivala” Olimpijakosa. S Grcima je počeo i poslovno da sarađuje. Oprobao se u turizmu i to toliko uspešno da je 1984, pod „stare dane” (kad je otišao s trenerske klupe), otvorio svoju agenciju „Golden vej”, koju su nastavili uspešno da  vode njegov sin Ilija i kćerka Dragana.

U toj ulozi je decenijama bio nezaobilazan domaćin našim sportistima kad su išli na takmičenja u Grčkoj. Za sve njih cena ne samo što je bila niža, nego se i plaćalo kad se stigne, a često i ne sve. Posle sankcija, mada se mastilo na Dejtonskom miru još nije osušilo, odbojkaši su se prvi vratili na međunarodnu scenu. Predsednik Evropske odbojkaške konfederacije je bio Grk Mastandreas, a u Grčkoj nije bilo čoveka do koga Sava nije mogao da otvori vrata.

Iz Atine je bio i sportski dopisnik. Svoja zanimljiva zapažanja o tamošnjem sportu godinama je prenosio i čitaocima „Politike”. Ali je pomno pratio i ono što se dešava kod nas. Na primer, dok je Nikola Grbić još bio junior stavljao je ruku u vatru da će da bude igrač kakvog svet nije video. I bio je u pravu, kao i bezbroj puta do tada i posle toga u odbojci, poslu i, uopšte, u životu.