I reč pobeda je ženskog roda

Novi Sad – Jedan studentski dom u Novom Sadu nosi ime Klare Feješ, mlade kikindske komunistkinje koja u osvit Drugog svetskog rata postaje studentkinja medicine u Beogradu, a po pozivu partije odmah se odaziva pokretu otpora i odlazi u ilegalu u Veliki Bečkerek. Odatle se u jesen 1941. prebacuje u Bačku, gde biva jedna najistaknutijih ilegalki. Radi na uspostavljanju veza, obnavljanju organizacija, rasturanju propagandnog materijala i prevođenju – sem srpskog, mađarskog i nemačkog jezika, znala je i francuski i ruski. Njen mladi život okončan je u 23. godini, uz uzvik „Ne damo se živi”.

Te njene reči sada stoje na jednom zidu muzejskog prostora u Novom Sadu (Dunavska 37) u okviru izložbe „Pobeda je ženskog roda”, koja govori o ženama Vojvodine u borbi protiv fašizma, ali i na savremeni način daje pogled na taj period ženske emancipacije, borbe za ravnopravnost i glas. Žene tog vremena – kako ih je autorski tim izložbe izuzetno detaljno, hronološki i tematski, predstavio povodom obeležavanja osam decenija od pobede nad fašizmom – bile su borkinje, revolucionarke, antifašistkinje, ali i domaćice, ilegalke, bolničarke, bazadžijke, diverzantkinje, zatvorenice, agitatorke, studentkinje, kurirke, majke, pesnikinje...

Tu je i priča o Klari Feješ, koja je kao specijalna kurirka Svetozara Markovića Toze i vojvođanskih komunista držala glavnu vezu između vrbaske baze „Centar” i Novog Sada i uspešno se kretala po Bačkoj, uvek s malom zbirkom Puškinove poezije uz sebe. Poznavaoci su je opisivali kao veoma smelu, sugestivnu, pričljivu i živahnu.

– Pošto je za njom bila izdata poternica, agenti mađarske policije su je pratili i tako došli do baze u Bačkoj Palanci, gde se skrivala s dvojicom drugova dok su bili na zadatku osiguravanja prelaska grupe partizana iz Bačke u Srem. Kuća je opkoljena 12. novembra 1943. godine, nastupila je borba do poslednjeg metka, a zatim je Klara uz povik „Ne damo se živi!” bacila bombu i tako poginula sa dvojicom drugova – detalj je sa izložbe kustoskog tima koji čine Kristina Meneši, dr Sanja Kojić Mladenov, dr Aleksandar Horvat i Vojislav Martinov.

Osim u vojvođanskoj ravnici, partizanski odredi su formirani i na Fruškoj gori, a u njih su takođe ulazile žene, najpre kao bolničarke, koje su u šumama – kako prikazuje jedna fotografija, obučavane da pomognu ranjenicima. Nakon dvadesetak dana kursa, kako je na vođenju kroz izložbu publici objasnio dr Horvat, one bi bile spreme da pruže prvu pomoć ranjenom borcu. Njihov zadatak bio je i da na nosilima iznesu ranjenika. Partizansko nosilo prikazano na izložbi ima ćilim koji je bio deo devojačke spreme Ljubice Jovelić iz sela Martinaca u Sremu. Devojke su takođe iskuvavale odeću partizana, što je bilo važno jer je posledica vašljivosti bio smrtonosni tifus.

Žene su 1941, prema rečima dr Horvata, pozvane da masovno pristupe vojnim jedinicama, s oružjem u ruci, zajedno s muškarcima, što oni u početku nisu prihvatali. Zbog uticaja partije taj problem je prevaziđen, ali su se onda pojavili drugi. Borci su odbijali da žene dobijaju činove, zapravo da im naređuju. Ipak, od 1943. pređena je i ta prepreka i nakon rata u Vojvodini je 350 partizanki imalo činove oficira i podoficira.

Izložbu je priredio Muzej Vojvodine u saradnji s Muzejom savremene umetnosti Vojvodine. Nastala je u istraživanju Odeljenja savremene istorije Muzeja Vojvodine i zasnovana je na brojnim artefaktima koji se čuvaju u njegovim fondovima. Doprinos izložbi dale su i druge muzejske ustanove, Biblioteka Matice srpske, kao i Radio-televizija Vojvodine, a pomogla su je i privatna lica, otvorivši porodične kolekcije koje se odnose na živote pojedinih antifašistkinja.

Izloženi su istorijski predmeti, dokumenta, umetnički radovi i lične biografije. Izneti su različiti aspekti ženskog angažmana u borbi protiv fašizma, a poseban iskorak ove izložbe istorijskog karaktera je uključivanje radova savremenih umetnica: Milice Tomić, Milice Dukić, Milice Rakić i Jelene Jureša, koje su inspiraciju tražile i u delima svojih hrabrih prethodnica iz Drugog svetskog rata.