Dejtonska prevara potpisana u Parizu

Dejton je bio velika prevara! Treba već jednom i to reći povodom 30. godišnjice potpisivanja u Parizu. Kako drugačije objasniti da sporazum potpišu tri lokalne ratujuće strane i garantuju velesile, a već godinu kasnije započne njegovo sistematsko rušenje. 
Ričard Holbruk, koji je bio glavni menadžer tog projekta, najpre je plagirao Lisabonski evropski mirovni plan Žozea Kutiljera, da bi ga proglasio Dejtonskim, odnosno američkim, a onda je rušenje istog obrazložio glupošću da je Dejton doneo mir, ali ne i rešenje za BiH, iako je i logički i politički moglo biti samo obratno. Rat je stao kada je nađeno rešenje. Ali glavni menadžer prevare objasnio je: „Cilj našeg angažovanja u Bosni bio je da NATO ostane u Evropi!” Šta to znači? – Posle pada Berlinskog zida Evropljani su računali da, pošto više nema crvene opasnosti od Sovjeta, neće im više biti potreban ni američki kišobran. Spolja indukovani raspad SFRJ i građanski rat u BiH poslužili su im kao alibi za ostanak.

Preko Zimermana su potpalili rat, a tokom rata preko Izetbegovića opstruisali sve evropske mirovne pokušaje. „Poslali su me da mirim u Bosni, a onda meni iza leđa...”, izjavio je veteran američke diplomatije Sajrus Vens. SAD su tako dokazale da je meka moć EU nemoćna i da bez njihove tvrde moći neće biti zaustavljen građanski rat. Nakon bombardovanja srpskih položaja i softvera za prodor hrvatsko-bošnjačkih trupa u Bosansku krajinu, kontakt-grupa je u Ženevi utvrdila ustavne principe (minimalna centralna vlast – maksimalne autonomije) i teritorijalno-etničku podelu (51:49 odsto). U Dejtonu su dogovarani samo detalji, pošto su prethodno oružano naštimane granice entiteta u skladu s odgovarajućim procentima. 
Srbi su bili hendikepirani izuzećem lidera Karadžića, Srpska nije dobila izlaz na Jadran, naknadnom arbitražom presečen je kontinuitet teritorije kod Brčkog, a Miloševiću su Sarajlije zamerile što je ustupio prestonicu, iako je inicijalno bilo predviđeno da bude multi-kulti. On je, međutim, time i zapečatio podelu BiH, tako da je rešenje kao celina bilo prihvatljivo. Hrvatima je sudbina bila rešena već Vašingtonskim sporazumom, kojim su naseli na obećanje konfederacija BH federacije s Hrvatskom i odrekli se Herceg-Bosne, pa se Tuđman ranije vratio kući.

Bošnjake je Dejton spasao od kapitulacije, ali ih je, uprkos diplomatskoj i medijskoj podršci, ostavio na pola od polovine BiH u krajnje decentralizovanom sistemu u kojem populaciona većina nema politički značaj. Navodno, potpisao je uz diskretno obećanje Holbruka da će SAD kasnije poraditi na marginalizaciji Srpske. I nije ga, bar je tako izgledalo, prevario, jer već drugi po redu visoki predstavnik Vestendorp, koji je već nakon godinu dana zamenio Bilta, dobio diktatorska Bonska ovlašćenja. Tako je započela progresivna destrukcija Dejtonskog sporazuma, koju su uključivanjem uslužnog Ustavnog suda BiH, korak po korak, sprovodili svi naredni visoki predstavnici, zaključno sa samozvanim V. P. Kristijan Šmit je smenom najviše vlasti i otimanjem javnog vlasništva namerio da Srpsku praktično ukine. Taj se nije osvrtao ni na Ustav, ni na zakone, ni na sistem, ni na šta. Kako je došao, tako se i ponašao. 
Dolaskom Trampa, okončano je, čini se, večno vraćanje SAD „nezavršenim poslovima u Bosni”. Neće da se meša u unutrašnje stvari drugih zemalja, pa ni u BiH, ali to ne znači da ju je ostavio kao slobodno lovište za mešanje drugih, kako su to shvatili u Nemačkoj i Turskoj. Naprotiv, sarađivaće ravnopravno sa svim stranama voljnim da sarađuju, a ne kao Šmit, koji je umesto rešenja postao glavni problem. Da i sa Dodikom može da sarađuje, Tramp je pokazao uzajamnim ustupcima: povlačenje sa funkcije za skidanje sankcija rukovodstvu RS. 
Ova politička trgovina obavljena je brzo i efikasno zahvaljujući tome što je sve ostalo u tajnosti do same realizacije, pa je do danas ostalo tajnovito šta je ko kome još obećao i u kojem roku. Efekat koji je ovaj aranžman izazvao može se meriti pauzom u reagovanju najpogođenijih Nemaca i Bošnjaka. No, pošto je na SB UN, u odsustvu Šmita i ambasadora Nemačke, koja nije članica, prećutno odsvirano Šmitu, prvi se oglasio samozvani V. P., i to novom glupošću. „Ja sam Nemac i može me smeniti samo Nemačka”, rekao je i time priznao da nema mandat UN i da je zaista samo nemački turista na sarajevskoj Baščaršiji – upravo ono za šta ga je Dodik od početka optuživao. 
Kada su se u muslimanskom Sarajevu pribrali, TV mikrofoni su se usijali od lobista u SAD koji pišu pisma Trampu da je Dodik i bez državne funkcije opasnost po mir u svetu, dok Janjić i Puljić imaju „poverljive informacije od Bele kuće” da će sve biti okej, a raja guta „ko đabe halve”. Dosetili su se i da kod Amera pali pravosuđe, pa su sudske pisarnice zakrčene optužbama protiv Dodikovog govora mržnje u tekućoj kampanji. Optužuju ga što je u Srpskom Sarajevu sa bine rekao „Niko tako krupno ko Turčin ne laže”, jer ne znaju da je to Njegoševo. A i ne odnosi se na njih, jer valjda nisu Turci nego poturice. A kad je Bakir govorio o Srbima da su „genocidaši i loši ljudi”, onda to, biće, nije bio govor mržnje. 
Željka Cvijanović rekla je na TV Hajat da su joj bliže SAD i EU nego Rusija i Kina, te oduševila Sarajlije, a samo je konstatovala banalnu činjenicu da su vesternizacija i amerikanizacija kulture svakodnevnog života opšte mesto. Urbane elite i u Rusiji i u Kini odevene su u zapadne brendove, a ne nose rubaške i Maove plave kombinezone. Jedu brzu hranu, a ne boršč i pirinač. Šangaj i Piter zbijenim neboderima liče na Menhetn. 
U američke medije poturili su priču: Srbi su tokom rata s brda oko opkoljenog Sarajeva organizovali safari za bogate strance u muslimanskom u rezervatu.

Pandan joj je ona sa srpske ratne strane da su Zelene beretke u zoo-vrtu u Pionirskoj dolini zbog nestašice mesa, srpsku novorođenčad bacale u lavlje kaveze. Postoji i treća, da su se snajperisti Unprofora zabavljali ruskim ruletom sa Cigančićima na liniji fronta na Vrbanja mostu. Romski mališani za nagradu 100 dolara pretrčavali su most tamo-amo u cikcak trku, a ovi ih za opkladu gađali. 
Šta je ostalo od Dejtona raščerupanog sa 80 izmena? Neke od izvornih odredaba trajale su samo godinu dana, a neke od prvih izmenjenih traju čitavih 25 ili više godina. Umesto da se naviknu na originalni Dejton, ljudi su se navikli na reviziju, i sada je to teško menjati. Od Dejtona plus i Dejtona minus Šmit je doveo do nule od Dejtona. Tramp nema nameru da rehabilituje Klintonov „najveći diplomatski uspeh SAD posle Drugog svetskog rata” i hoće dijalog o Bosni u Bosni, a Dodik ga prema poslednjim izjavama sledi, ili, obrnuto, ovaj njega, jer je lider Srpske, zajedno s Čovićem, odavno to predložio Bošnjacima. 
Potpisnici u ime tri strane Milošević, Izetbegović i Tuđman nisu živi. A garanti? Ko još od današnje mladeži prepoznaje likove Klintona, Kola, Širaka, Mejdžora, Černomirdina iznad Slobe, Alije i Franje na već izbledelim fotografijama sa svečanog potpisivanja Dejtona u Parizu. Jedni su počivši, drugi se i ne sećaju da su garantovali, treće su već zaboravili. 
Umesto njih u BiH sedi her Šmit, koji se ne opterećuje Dejtonom.

Umesto da ga povuče ili bar ućutka kako ne bi više blamirao nacionalnu i međunarodnu diplomatiju, domovina je odlučila da stane iza njega. Industrijski vodeća zemlja EU, ogromnim vojnim budžetom hoće da to postane i vojno, a to, istorijski provereno, ne sluti na dobro. Nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful ovih dana obilazi nahiju u pratnji Šmita i naglašava da ovaj ostaje u OHR-u, podseća na Berlinski proces, ističe primat u investicijama i sokoli saveznike iz dva svetska rata. A onda i u ostalim balkanskim prestonicama: „Primićemo vas u EU đuture, ali bez prava glasa, pod uslovom da uskladite spoljnu politiku s Briselom.„ Njegovom kancelaru Mercubi sa Trampom se moglo desiti isto što i Zelenskom, koji nije poslušao da prizna teritorijalne gubitke kako bi on s Putinom sklopio obećani mir u Ukrajini. Srušiće i njega FBI otvaranjem neke afere, ili CIA pobedom AfD-a. Ako pak biznismen Tramp oduži da bi im prodajom oružja isisao vojni budžet, Putin izvesno neće čekati da Četvrti rajh stigne do Staljingrada i preventivno će udariti „orešnicima” po Berlinu. Tako će se mobilizaciona fama da se Rusi neće zaustaviti na granicama Ukrajine pretvoriti u samoispunjavajuću prognozu. Tramp je već u utorak blagovremeno opomenuo Merca: „Šmit mora da ode!” A potom? – Kompromitovani stari Dejton, neizvesni novi dogovor, ili razlaz koji je već uveliko u toku? 
*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista