SELIDBA U ZABORAV

Na poslednjoj konferenciji za novinare usudio se da kaže da će istorija odrediti šta je mogao da uradi u situacijama u kojima se nalazio tokom dva predsednička mandata. Istorija je požurila, jer nema nikakvog razloga da čeka: Džordž V. Buš odlazi u zaborav kao retko viđen debakl.

Osam godina vladavine konzervativnog republikanca obeležavaju najteži teroristički napad u američkoj istoriji, dva rata, dramatičan gubitak poverenja u predsednika, gubitak nacionalnog prestiža, rast antiamerikanizma i najveći finansijski i ekonomski slom u poslednje tri generacije.

Smislio je „doktrinu preventivne samoodbrane”, rat protiv terorizma proglasio svojim obračunom sve u nadi da će iz njega izaći kao veliki „ratni predsednik”. Umarširao je u Avganistan. Potom oholo ignorisao UN i svoje evropske saveznike i krenuo u nov krstaški pohod regrutujući otpor islamskog sveta.

Invaziju Iraka i uklanjanje Sadama Huseina branio je fabrikovanim izmišljotinama i opsesivnim žarom, kao da priča o bejzbolu. Da li da bi namirio nenaplaćene očeve račune iz Prvog zalivskog rata ili je sebe video kao novog Cezara, tek pesak Mesopotamije zatrpao je njegove ambicije, moralni prestiž „lidera slobodnog sveta” i živote više od 4.200 Amerikanaca. Usred rata 2005. proveo je pet nedelja na ranču u Teksasu – najduži predsednički odmor u 36 godina.

Evropljani su prestali da mu veruju. Dramatično je pogoršao odnose sa Rusima. Pomogao je Africi u borbi protiv side, ali proglasili su ga „ubicom klime”, pa ga kao „eko-reakcionara” direktno optužili za potcenjivanje globalnih promena.

Gde god da je putovao, kauboja su dočekivale demonstracije. Mnogi i danas veruju da on stoji iza terorističkog napada 11. septembra. Završio je tako što su ga gađali cipelama.

Obećavao je da će se baviti malim problemima. Nasledniku je kao legat pogubnog amaterizma ostavio ogromne dugove: recesiju i nezabeleženu intervenciju države na slobodnom tržištu. Razorio je „američki san”, uvećao deficit i unutrašnji dug, stvorio najveću nezaposlenost u 16 godina. Nemar iskazan kada je uragan „Katrina” 2005. udario na Nju Orleans bio je vrhunski debakl. Nije čudo da su republikanci u njegovo vreme izgubili i Belu kuću i Kongres.

Ipak, kada se Buš poslednji put pojavio pred novinarima, shvatio sam da se događa nešto neobično. Sem radosti da uskoro napušta Belu kuću i da će ga zameniti pametniji i sposobniji predsednik, osetio sam da me obuzima nostalgija za nekim ko je toliko politički zagadio globalnu čovekovu okolinu da je svet jedva dočekao da mu vidi leđa.

Da li zbog sigurnosti što odlazi u prošlost iz koje će povremeno iskočiti samo u nekim dokumentarcima, tek učinilo mi se da ima nečeg dirljivog u njegovim tačkastim očima, u onom zbunjenom pogledu, u stalnoj borbi sa engleskim pojmovima i pokušajima da utvrdi da li se pravilno kaže Slovenija ili Slovačka, u opštem utisku kompjuterske simulacije čiji program može da pukne svakog trenutka.

U televizijskoj eri u kojoj živimo, on nije bio samo stanar Bele kuće, već i moje, vaše. Znali smo o njemu dosta: da je ovaj ne baš posebno obdaren član klana Bušovih bio pritisnut konfliktnim odnosima sa ocem, da je lečeni alkoholičar, da je od 40. godine, ophrvan mesijanstvom novorođenog hrišćanina, pronašao smisao života u ambiciji da na putu za Belu kuću pretekne brata.

Potom smo polako otkrivali da se problemi samo delom tiču katastrofalnog predsednika, a delom i opozicije koja se uljuljkivala u njegovom amaterizmu. Apatija i cinizam postali su šik, a politička debata svela se na nivo viceva o tome kako Buš izgleda ili šta priča.

Liberalnom mišljenju bio je preslaba, neinspirišuća meta. Njegovom zaslugom politički angažman radikalno je pojednostavljen: bilo je dovoljno mrzeti sve što on radi. Omraz prema Bušu učinio je da antiamerikanizam uđe u modu. Infekcija se vremenom proširila i na Ameriku, pa je bilo teško naći intelektualca koji bi propustio priliku da kritikuje svog predsednika.

Možete ga nazvati ratnim huškačem, lažovom, zaštitnikom bogatih ili nekim ko se bezosećajno poneo prema sunarodnicima suočenim sa prirodnom katastrofom, ali čovek za koga su tokom prve kampanje 2000. mnogi američki liberali rekli da je „čist idiot”, ipak, uspeo je da oko sebe stvori neobičnu auru.

Počinio je kao političar mnoge kardinalne greške, ali je zadržao ljudski lik. Makar i u gluposti. Osam godina ispunio je raznim epizodama. Teško da je i jedan američki predsednik, tvorac „novog svetskog nereda”, bio toliko ismevan kao Džordž V.

Kada se januara 2002. suočio sa „napadom perece”, neko je duhovito pisao da su tajne službe istu odmah uhapsile i poslale u Gvantanamo na ispitivanje. Padao je sa ,,mauntin-bajka”, prepadao s leđa Anđelu Merkel, namigivao britanskoj kraljici, čitao knjigu okrenutu naopačke, uporno u Pekingu pokušavao da otvori zaključana vrata – pokazujući da ni za kakav problem nema izlaznu strategiju.

Naravno da Bušov doprinos humoru deluje groteskno u poređenju sa njegovim doprinosima nedaćama Amerike i sveta, ali uspeo je da na jedinstven način kombinuje komediju i tragediju. Zato će, ono kratko vreme koje još bude prisutan u sećanju, njegovo ime nastavljati da povezuje horor i smeh.

Bušovi gafovi trebalo je da pokažu da je običan Amerikanac, a ne uglancani Vašingtonac sa Kapitol hila. Njegova inteligencija, tvrdili su oni koji su ga branili i birali, nije intelektualna već praktična.

„Ono što je meni važno jeste da nisam ustupao svoju dušu da bi bio popularan momak”, rekao je nedavno. I nije. Problem je sve vreme bio negde između glave i duše.

Sada se u Belu kuću ponovo useljava ličnost sa snažnom podrškom stranačkog aparata, sa dovoljno harizme iza koje su spin-doktori političkog marketinga. Baš zato, možda će se neko sećati dana kada je Belu kuću naseljavalo obično, grešno ljudsko biće.

Kada je posle afere Votergejt Ričard Nikson bio primoran da se povuče, obratio se štampi: „Više nećete imati Niksona da ga uokolo šutirate”. Umnogome diskreditovan kao i Nikson, Buš odlazi sa izrazom lica s kojim je i došao: „Uau, da li sam ja zaista predsednik?”.