Intimni s neupoznatim

Od našeg stalnog dopisnika 
Vašington, januara – Hronični putnik na „crvenoj liniji” metroa, koji povezuje merilendska predgrađa s prestonicom, ne prestaje da se čudi ponašanju grupe studenata s kojima se često nađe u istom vagonu. Ranije su mu pažnju privlačili galamom, a sada – stapanjem s tišinom koja vlada u javnom prevozu.

Zašto onda stalno onako, a sada najednom ovako – pitanje je na koje mu je odgovor ponudio poznanik. Ranije su, misli, bukom iskazivali nezadovoljstvo što ih „društvo potcenjuje zbog njihove crne boje kože”, a sada su izgubili razlog za protest.

Razlog za specifičan vid bunta prema većinskoj okolini, izbledeo je, smatra osim poznanika i poveći broj raznobojnih domaćina, u političkom blesku Baraka Obame koji će sledećeg utorka postati – prvi crnac na čelu Bele kuće. Kad je on dogurao do vrha državne piramide, sugerišu, nije više jednostavno dokazivati da je pripadnicima njegove rase „suđeno” da budu građani političkog „podnožja”.

Nema više izgovora

Za takvu priču, dopisniku je potvrdu dao Stiven Nejler (24), učitelj u jednoj vašingtonskoj osnovnoj školi. Đacima, crncima kao što je on, održao je, tvrdi, novu lekciju. Rekao im je, prepričava: „Više nemate izgovora za zapostavljanje učenja. Sada vidite (na primeru Obame) da obrazovanošću i radom može da se dostigne bilo koji položaj, pa i najviši u državi, bez obzira na boju kože”.

Istini ne bi odgovaralo, naravno, propovedanje da je Obamin trijumf izbrisao duboke tragove istorijskih nepravdi i zbrisao ukorenjene predrasude. Rasizam u Americi još postoji, i te kako.

Ali, činjenica da u Belu kuću ulazi crni „gazda”, daje ovoj zemlji obeležje kakvo nemaju društva koja su je kritikovala za jednorasni državni vrh. Zasad je jedina među državama, evropskim i drugim koje se s njom porede, demokratski za predsednika izabrala – pripadnika rasne manjine (crnci ovde, po statistikama, čine 13 odsto stanovništva).

Novi elitni kadrovski domet nije, međutim, jednopotezni preokret. Pre je vrhunac već učinjenih promena u nizu oblasti – ocenio je istraživač Dejvid Bositis, iz vašingtonskog Združenog centra političkih i ekonomskih izučavanja.

Hroničari podsećaju da su se ovdašnji crnci već probili u nacionalne i globalne visine. Među sadašnjim „zvezdama” su: komunikatorka Opra Vinfri, književnica Teri Morison, glumica Hali Beri, košarkaš Lebron Džejms, igrač golfa Tajger Vuds, pevač Majkl Džekson, bivši i sadašnji šef diplomatije general Kolin Pauel i Kondoliza Rajs…

Ostvarenjima su ranije zasijali: aktivista za ljudska prava Martin Luter King, muzičari Luis Armstrong i Mahalija Džekson, atletičari Džesi Ovens i Vilma Rudolf, glumci Sidni Poatje i Hari Belafonte. Oni i drugi, postepeno su jačali multirasni karakter društva.

Uz niz trauma, ipak je, često bez publiciteta, jačala svest da je zajednički aktuelni interes važniji od naslednih razlika. Kad je Alison Gomer za momka izabrala crnca, u konzervativnoj sredini virdžinijskog Martinsvila, njena baka joj je zamerila da ne uvažava stvarnost. Pred kraj prošle godine, baka je ostavila koverat sa zavetom – opisuje vašingtonski „Politiko” – da se pismo u njemu pročita tek kad ona umre. A kad je njen zavet ispunjen, otvoren je koverat s porukom – da je glasala za Obamu, crnca kao što je njen pretpostavljeni zet od koga je, zbog razlike u rasi, težila da odvoji unuku.

Slučaj nije izolovan. Došlo je do prilično masovne intimizacije s – neupoznatim, izvan dosadašnjih iskustava, sa uverenjem da treba prevazići i biološke razlike. Da se – izdejstvuje bitna promena vladajućeg kursa koji je, nadmoćnom većinom anketiranih, proglašen za „kretanje zemlje u pogrešnom pravcu”.

Ispostavilo se da, na visokom nivou, rasna pripadnost više nije presudna. Bar ne – u poređenju s potrebom da se vlast poveri osobi koja deluje najuverljivije u obećanjima da će ublažiti traume koje je doživeo gotovo svaki od ovdašnjih, materijalno sve razdvojenijih, slojeva.

Odmeravanja kvalifikovanosti

„Više crnaca, u zrelim godinama, zaplakalo je posle glasanja prošlog 4. novembra” – svedoči Džesika Hajden, studentkinja koja je radila u izbornoj komisiji u Filadelfiji. Potresao ih je demanti njihovog dugo zasnovanog uverenja – da nikad neće biti u prilici da, u finalu nadmetanja za šefa države, zaokruže ime predstavnika sopstvene rase. Dopisnik zna i popriličan broj ljudi koji su presrećni što su glasali za – boljeg, ne mareći što on nije iz njihove, bele, rase.

Takva nova osećajnost ne mora da obezbedi put u svetliju budućnost. Ali, prilično razbija zamračenja u rasnim odnosima i izvodi ih na teren odmeravanja – kvalifikovanosti.       

Odnosi među rasama ovde su u fazi uravnotežavanja. Ostaje da se vidi da li će Amerika istrajati u takvim usmeravanjima i na druge uticati onoliko koliko je prethodno uticala nametanjem svojih, i uspešnih i pogrešnih, ustaljenih modela. Izvesno je, već, da je povećana, domaća i spoljna, intimizacija s – neupoznatim… 

Momčilo Pantelić