Vek i po od Hercegovačkog ustanka

S obzirom na to da se navršilo 150 godina od Hercegovačkog ustanka (1875–1878), tzv. Nevesinjske puške, a živimo u smutnom vremenu kad se saznaje istorija tog doba, nameće se pitanje kako je neko iz tog naroda pretekao i ostao živ nalazeći se pod nasilničkim turskim jarmom, da bi navodno dočekao „slobodu” pod austrijskim režimom, ništa lakšim, „datim” Berlinskim kongresom 1878. godine. Mukotrpnu borbu Hercegovaca okolna skromna pomoć nije ublažavala, jer su age i begovi palile kamene domove i odnosili sve što su mogli, ubijajući u oholosti malo i veliko, ostavljajući za sobom zgarišta, a srpski živalj proteran je u planine ili preko granice Otomanskog carstva.

Svi Hercegovci koji su mogli (ili imali) da nose ostraguše i krive sablje u junačkim rukama odupirali su se osionim zulumćarima. Ostao je zapamćen boj na Vučjem dolu, gde su „po turskom kazivanju u ovoj bici imali 2.000–4.000 poginulih. Osim toga 148 oficira, sedam majora, tri potpukovnika, dva pukovnika, dvojicu paša, a i sam komandant turske vojske Muktar-paša je bio ranjen”, zapisao je u svojoj knjizi „Protokol naroda zubačkog bataleona” Rajko Pantov Vukašinović.

Kako je bio težak život hercegovačkog naroda vidi se iz ovog detalja „Izjave predstavnika hercegovačkih izbjeglica date u opštinskom uredu u Herceg Novom 22. marta 1877. godine”:

„Radi toga mi smo opet došli moliti da bi se za nas postaralo, jer nemamo nikad ništa, čeljad nam je popala od gladi, đeca naša pište gladna, od muke bježimo iz kućah da ne gledamo jadnu đecu, niđe ništa ne možemo dobiti, seljani naši ne mogu nas više izdržavati, jer nemaju čime da prerane ni sebe, zato molimo da nam se pruži kora ljeba, jer pomresmo od gladi...”

Rajko Vukašinović je u svojoj hronici brojnim dokumentima, pismima glavara, sačuvao od zaborava napaćeni hercegovački narod, koji je, iako desetkovan, preživeo trogodišnje ratovanje, ginjenje i paćenje,

Malo se zna da su Hercegovci u godinama oko sredine 19. veka, podstaknuti Karađorđevim ustankom, dizali više buna i ustanaka ginući junački za slobodu, koju im velike sile u Berlinu 1878. uskratiše.

Dirljiv je trenutak razoružanja hercegovačke vojske, navodno nakon mira, 29. septembra 1878. godine 6.750 čeličnih ratnika na traženje sila „svaki vojnik neka dobro svoju veliku pušku očisti i preda”. Vukašinović napisa: „Kad čuše oni hrabri vitezovi da moraju predati oružje, svi ostadoše kao poraženi i začu se neki strašni žubor, tad komandir Nevesinjskog bataljona Boško Guzina reče: „Gospodo, za jedinog boga ta mi smo se evo tri godine borili s Turcima i ginuli za obraz i poštenje, a vi sada da nam dižete oružje, jedino naše dobro. Poznato je kakve smo muke i nevolje pretrpjeli, koliko krvi prolili!

Svaki od nas izgubio je neko brata, neko oca, neko sina, a svi smo upropastili svoje imanje i ostali bez kuće i kućišta, jedino što nam do sada ostade čast i svjetao obraz među braćom, nemojte nam sade, gospodo, u ovo dirati.”

Ostraguše su predate, a časni borci mukom umukoše.

Ovo su neki detalji o junačkoj borbi Hercegovaca za slobodu za koju su neštedimice ginuli, od Luke Vukalovića, Mića Ljubibratića, preko popa Bogdana Zimonjića, Pera Radovića, Ivana Musića, Lazara Sočice, Trivka Vukalovića… uz lično učešće popova, a naročito hrabrih arhimandrita s krstom, mačem i perom u ruci Jevstatija Dučića, Janićija Pamučine, Leontija Radulovića, Serafima Perovića, akademika Nićifora Dučića, vojvode Milentija Perovića...

A kad je trebalo spustiti alaj-barjak Nevesinjskog bataljona, nastupi hamletovski trenutak, jer se oglasi barjaktar Jovica Lukin Zirojević:

„Vojvodo, kao što znate, ovaj mi je alaj-barjak podario svijetli gospodar iz svojih ruku na Crnom kuku, kad je ono bila na okupu sva crnogorska i hercegovačka vojska pred polazak na vojnu. Gospodar mi reče, junače, evo ti alaj-barjak, nosi ga pošteno i ne daj ga drugome, dok u tebi živo srce kuca. Do danas ja sam ga pošteno nosio po svijem bojištima u Hercegovini, mnoga su moja braća oko njega pala, potokom se krvi prolilo da se očuva ona visoka čast ovog alaj-barjaka, pa se u slavu boga i očuvala, i ako je danas mnoga nevesinjska majka u crno zavijena, pa je li pravo i pošteno, da ga ja danas mirno u tuđe ruke predam? O, ne, ja ga ne smijem predati, jer bi me mrtve kosti onijeh sokolova, što oko njega izgiboše, proklinjale, ako ga baš moram danas dati, to ću ga samo u Petrovića ruke dati.”

Senator Blažo Petrović uze mu barjak iz ruku i predade ga okupatorima!

Zaslužili su potomci, a i drugi, hercegovačkih pregalaca da se podsete na svoje znane i neznane pretke koji su pre vek i po ginuli za svetu slobodu i ljudski život.

Jovan Vuković,

Nova Pazova