Predala sam se glumi srcem i dušom

VIŠE OD SPORTA
U maloj i lepoj salonskoj kući, u Beogradu, u Mačvanskoj ulici, iza hrama Svetog Save, živi Mira Stupica, najveća srpska glumica prošlog veka.

Spremno je prihvatila razgovor za „Politiku”, a na buket ruža uzvratila je dragocenim poklonom, osmim izdanjem svoje knjige „Šaka soli” u koju je smestila ceo svoj život, sve ono što je o njemu htela da kaže. 

Posle svega nije, ipak, bila spremna i za susret sa fotoreporterom, ali tu je lični album... Kazala je: „Dugo već ne idem, na parade, dodele nagrada, proslave, razgovore sa novinarima, svečanosti... I zato od vas tražim samo da mi pročitate tekst pre nego što ga pošaljete u štampu”...

Odakle ste krenuli u život?

Otac Radomir Todorović je iz ustaničkog Orašca, a majka Danica Stanišić je rođena u Livnu. Sreli su se na beogradskom univerzitetu, zavoleli i uzeli. Prvo mesto službovanja bilo je Gnjilane. Tu sam se rodila 17. avgusta 1923. godine. Posle dođoše još dva dečaka, Predrag i Zoran. Obojica su, jedan od dve, a drugi od tri godine, umrli. Nekoliko godina kasnije stigao je moj treći brat Bora Todorović. A potom opet nesreća. Umro nam je otac. Imao je samo trideset sedam godina.

Gde ste se našli mir?

Majka se zaposlila u Aranđelovcu. U ovaj grad smo, nas troje, došli sirotinjski, na volovskim kolima... Majka je radila i, uz posao, davala deci časove iz francuskog, srpskog i matematike... Ja sam išla u školu, a Bora je „čuvao” iznajmljeni kućerak. Nas dvoje smo učili život direktno. Niko nam ga nije prevodio. 

Kad ste se predali glumi?

Da, prava reč je - predaja. Ušla sam u ovu profesiju srcem i dušom kad sam imala samo sedamnaest godina. Bilo je to u „Studiju umetničkog pozorišta”. Kad me glumac Viktor Starčić pitao da li želim da budem glumica dobio je, istog trenutka, moje prvo sudbonosno „da”! Viktor Starčić je bio značajan za moje glumačko rođenje. On me je uveo u pozorište. Sa njim sam igrala mnoge uloge... A sve ostalo što mi se dogodilo je istorija...

Za čim žalite kao glumica?

Žao mi je što nikad nisam, na sceni, bila u dijalogu sa Ljubom Tadićem i Brankom Plešom. U svim komadima smo bili u različitim činovima ili „slikama”. Oni sa kojima sam bila češće nisu iz moje generacije: Bata Stojković, Petar Kralj, Petar Banićević i, nažalost samo jedanput sa blistavim glumcem Aleksandrom Berčekom. Jedanput sam na sceni bila i sa bratom Borom.

Gde se to dogodilo?

U Parizu. Gostovali smo s „Ateljeom 212” sa Pirandelovim „Divovima sa planine”. Pozvao nas je veliki modni kreator Pjer Karden da u njegovom pozorištu odigramo tu lepu predstavu. I, u jednom trenutku, dok smo Bora i ja bili u dijalogu, blesnu mi misao: „Odkud Bora i ja, siročići iz Aranđelovca, usred Pariza, na pozorišnoj sceni, slušamo aplauze”? Slika te dve, tako različite životne situacije, izbacila me, za trenutak, iz scenske ravnoteže. Ali, samo za tren i neprimetno za ostale...

Kad sad idete u pozorište?

Odlazim povremeno. Gledam tada i naše fotose koji su još po zidovima. Mnogi više nisu živi: Raša Plaović, Ljubiša Jovanović, Branko Pleša, Milivoje Živanović... Nemam ni lepog Jovana Milićevića, mog ljubavnika sa scene. Idem, polako, i prema bisti mog Bojana koju je uradio Antun Augustinčić. Gledam. To je baš on. Zatvorenih očiju prelazim rukom preko njegovog lica. Sve to poznajem. Dolazim do grbice na njegovom nosu. I, odjednom, mi grunu suze. Prolazi mi ceo naš život pred očima... 

Koji umetnik je Vaš?

Zemlji smo velikog pozorišta i velikih glumaca. Ne mogu da ih izdvojim.

Da li je i sport bio deo Vas?

Jeste, ali samo na moru. Volela sam i volim plivanje. Voda me opušta. Potpuno se oporavim od svih zamora kad se prepustim moru, talasima, suncu... Imali smo kuću u Trpnju. U njoj nikad, uglavnom, nismo bili sami. Tu su se, često, okupljali naši prijatelji.

Sa kim ste delili život?

Trojica veoma različitih muškaraca, kojih više nema, bili su značajna za moj život: glumac Milivoj Popović Mavid, arhitekta i reditelj Bojan Stupica i političar Cvjetin Mijatović Majo. Za Mavida sam se udala kad sam imala samo devetnaest godina. A on je bio zreo muškarac sa trideset tri godine. Bio je prelepo muško stvorenje, slavan glumac i obrazovan čovek. Mavid je umro u poznim godinama. Ostavio je za sobom divnu, rukom pisanu, čudesnu knjigu o jeziku, a meni najbolji deo sebe - moju ćerku Minu od koje imam obožavanu unuku Miu i praunuka Maksima.

U kom svetlu pamtite Bojana...

Bojan je bio muškarac iz ženskih snova. Lep, jak, višestruko talentovan, pametan. Zgrabio me je i postavio, u životu, visoko iznad sebe, do zvezda... Obasipao me nežnošću, brigom, nakitom, ulogama... Sve je bilo podređeno meni. Čak i njegov život i rad. Jedino je očekivao od mene da mu se neumereno divim. Bio je uvek aktivan i bučan, ali ja sam znala koliko je ranjiv i emotivan...

... a Cvjetina?

On je bio sasvim drugačiji. Hermetički zatvoren čovek, skroman i ugodan. Znala sam da je imao mučan život. Oca su mu ubili, poginula mu je voljena žena...

Šta je to danas sa Srbima?

Srbi mnogo vole reč „ne”. Rekli su to „ne”Austrugarskoj, „ne” Hitleru, „ne” Staljinu, pa i „ne” NATO-u... I toliko puta „ne”, „ne”, „ne”. Zato nas danas nigde i - NEEE...MA! Oni koji su umeli da kažu „da” ti „dadaisti” su mnogo bolje prošli, sačuvali su glave, ekonomiju, gradove, kulturu, zemlju... I evo ih. Žive mnogo bolje od nas. A mi sanjamo da ćemo kroz, još ne znamo koje vreme, doći na njihov nivo!

Kako vidite godine koje su prošle?

Moj život je kao voz. Sastavljen je od nekoliko vagona. Svaki sa potpuno različitim sadržajem, ali svi zajedno čine kompoziciju mog života. Tu su padovi i usponi, sreća i tuga, ljubav i gubitak, zablude i osvešćivanje... Sad sam na kraju onog poslednjeg vagona. Osećam da je i stanica blizu... I, baš zbog toga je vredno živeti, sve hteti i sve smeti, ne strahujući od onoga što nas čeka... Zahvalna sam svima koji su prošli kroz moj život.