Surfovanje po tuđim kaučima

Ko ne bi voleo da se otisne na put oko sveta ili bar po Evropi, da ima smeštaj za „dž”, dobro upozna vršnjake iz drugih zemalja i „ludo” se provede? To je pošlo za rukom Milošu Miletiću (25), apsolventu saobraćaja na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka. Potrpavši pasoš sa svetlucavom, obećavajućom multišengen vizom koju mu je obezbedila firma za prethodni službeni put, i nešto tople odeće u svoj verni vojni ranac „od 50 litara”, hrabro je isturio desni palac kod pumpe „Zmaj” u Novom Beogradu. Zahvaljujući autostopu, narednog jutra probudio se, ni manje ni više, u prestonici Slovačke – Bratislavi, a dočekala ga je simpatična Efka, drugarica sa Interneta, koju je tada prvi put video uživo.

Miloš i Efka su dvoje od 837.050takozvanih kaučsurfera, koliko ih trenutno ima „profil” na najvećoj Internet društvenoj mreži specijalizovanoj za putovanja, sajtu www.couchsurfing.com, preko kojeg ljudi željni novih prijatelja, avantura, predela i kultura nalaze prenoćište koje ih, za razliku od hotela i hostela, ne staje ni pare.

Kako obezbediti smeštaj

Sajt neprofitne organizacije Kaučsurfing internešenel, koju je osnovala grupa mladih Amerikanaca željnih da upoznaju svet, funkcioniše na sledeći način: na njemu napravite svoju stranu, sa vašim ličnim podacima, a napišete i šta možete da obezbedite potencijalnim gostima – krevet, zasebnu sobu uz upotrebu kupatila ili veš-mašine, „parče” poda za vreću za spavanje... Zatim u polje za pretragu ukucate željenu destinaciju, odakle ste na samo jedan klik mišem od spiska potencijalnih domaćina, kojima se obraćate, ili nešto „ličnije” – preko privatnih poruka, u kojima precizirate kada dolazite i odlazite. Sve se zasniva na danas gotovo zaboravljenom poverenju. Naravno, možete da putujete i ako niste u mogućnosti da u svoj dom primite goste iz inostranstva.

Domaćini su uglavnom studenti ili mlađi ljudi koji žive sami, a zloupotrebe ove veb-adrese su malobrojne. Miloš je do sada boravio kod dvadesetak domaćina i nigde nije doživeo neprijatnost. Ipak, mnogi ljudi koji požele da ovako putuju odustaju upravo iz straha za sopstvenu bezbednost, jer odlaze u dom potpunog stranca ili on dolazi kod njih..

I Ana Vehaer (21), studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti, i jedna od naših najaktivnijih „surfera na kaučima”, bila je u početku skeptična, ali je radoznalost pobedila strah od nepoznatog. Pre dve godine je s vršnjakom Jugom Markovićem zakucala na vrata jednog stana u samom centru Kopenhagena, u kojem ih je, kako je to bilo dogovoreno preko Interneta, čekao domaćin Simon.

– Kada nam je otvorio u bade-mantilu i odmah ustupio svoju sobu, laptop, frižider i ključeve od stana, mislili smo, najozbiljnije, da samo želi da zadobije naše poverenje, a zatim da nas ubije – priča kroz smeh Ana Vehaer.

Stranci u Beogradu

Pre nego što se odlučite za ovakvu avanturu, na sajtu možete da proverite komentare o domaćinu kod koga ste se uputili. Postoji i mogućnost doniranja određene sume novca sajtu putem kreditne kartice, čime članovi potvrđuju svoj identitet i dobijaju takozvani verifikacioni broj koji kasnije koriste na profilu kao dokaz da su „prave osobe”.

I Miloš je, kao i Ana, bio domaćin drugarima sa Interneta iz belog sveta koji su, na njegovu žalost, hrlili put novobeogradskih splavova. Najviše pamti Grkinju Matinu i pet-šest Poljaka, s čijih lica, uprkos siromaštvu, nisu silazili osmeh gde god da su se našli. Pamti i jednog Amerikanca, s rancem punim krompira koje nikad nije spremao drugima, a non-stop se „na sva zvona” hvalio kako troši samo 30 evra dnevno i sebično izbegavao da da bilo kakav „dobrovoljni prilog” Miloševom frižideru. Ipak, za Miloša je ubedljivo najinteresantniji „lik” bio jedan Fil iz Velike Britanije.

– Posle samo nekoliko dana u Beogradu, „zapucao” je pravo u Guču. Posle toga je svratio u Kraljevo i kupio bicikl, kojim se onda odvezao sve do Atine! Tamo je sebi nabavio pristojan „štek” grčkog pića „uzo”. I to nije sve: kad se vratio u Beograd, poklonio mi je „bajs” jer nije stigao da ga proda pre odlaska kući – priča Miloš za „Politiku” i dodaje:

– Po nekoj mojoj gruboj proceni, potrošio sam oko 800 evra za gotovo mesec dana „lunjanja” po Evropi. Iako sam mesecima radio i štedeo, nije mi žao nijednog evrocenta. Neko voli da surfuje po talasima okeana ili lavora, neko po „širom sveta razapetoj mreži”, a ja uglavnom – po tuđim kaučima.