Da li je Milan Antonijević ljudsko biće

Nominacija Milana Antonijevića za poverenika za zaštitu ravnopravnosti otvorila je raspravu kakva se retko viđa, čak i u našoj na svakakva čuda naviknutoj javnosti. Umesto razgovora o kvalifikacijama i viziji za unapređenje institucije, započela je kampanja čiji glavni cilj nije osporavanje njegovog rada, već osporavanje njegovog prava da postoji u javnom prostoru. Kampanja ne kritikuje, već dehumanizuje, ne preispituje, već poništava. Kulminirala je pitanjem profesorke ustavnog prava Violete Beširović na društvenoj mreži „Iks”: „Da li je Milan Antonijević ljudsko biće?”, koje je u svojoj brutalnosti precizno opisalo duh trenutka. 
U zemlji u kojoj se lako raskida s činjenicama, a teško s predrasudama, ova rečenica nije incident nego posledica. Dehumanizacija je danas postala glavna valuta političkog i parapolitičkog delovanja. Ona služi za potpuno uništenje lika i dela, za degradaciju do nivoa karikature, za brisanje nečijeg profesionalnog i ljudskog integriteta. U takvoj atmosferi više nije važno šta je čovek radio, već šta o njemu tvrdi grupica glasnih crtača moralnih dijagonala. Ako vas ta grupa proglasi nepodobnim, svaka činjenica postaje nebitna. Preostane samo jedan cilj, da se čovek pretvori u neprijatelja, a neprijatelj u predmet gađenja. 
Posebno je zabrinjavajuće što su se u tu kampanju uključile i organizacije civilnog društva, koje tvrde da se poslednjih godina otvaraju pitanja sposobnosti Milana Antonijevića da funkciju obavlja u skladu s principima nezavisnosti, političke nepristrasnosti i tretmana svih građana bez diskriminacije i da bi postojala realna bojazan da se šalje poruka da Narodna skupština nije posvećena očuvanju ugleda i suštinske nezavisnosti institucije poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Naravno, za ove optužbe i kvalifikacije ne nude nikakve argumente ni dokaze, jer argumenti i dokazi više nikoga ne zanimaju. Ali najtragičnije je što se među tim organizacijama našlo i nekoliko LGBT organizacija koje su poznate da svojima jedva čekaju da zariju nož u leđa. 
Ovaj obrazac nije nov. Na globalnom nivou svedoci smo kampanje protiv Dž. K. Rouling, koju godinama optužuju da je „transfobična”, a da većina onih koji je optužuju ne znaju šta je tačno rekla i napisala. Ona možda i jeste transfobična, ali oni koji šire tu etiketu ne znaju da objasne zašto, jer samo prenose tuđe kvalifikacije. Etiketa je postala istina. Napad je postao politika. Mehanizam je isti i za Milana Antonijevića: nije važno šta si rekao, već šta su drugi odlučili da si rekao. Nije važno šta radiš, već kako oni koji polažu pravo na crtanje moralnih dijagonala žele da te predstave. 
U slučaju Milana Antonijevića, taj proces ide još dalje, jer se njegove reči ne samo pogrešno tumače, nego se svesno falsifikuju. Najglasniji među kritičarima optužuje ga da je „čestitao neustavni praznik Republike Srpske”. A jedino što je Antonijević napisao glasilo je: „Svim prijateljima i komšijama iz Republike Srpske želim da proslave ovaj dan, da prikupe snagu i da se svaki dan bore za pravo da žive u miru u funkcionalnoj državi Bosni i Hercegovini, bez korupcije, mržnje i populizma”. 
Poziv na mir, funkcionalnu državu Bosnu i Hercegovinu i odbacivanje mržnje pretvoren je u „čestitanje neustavnog dana”. Zbog atmosfere koja se tada stvorila podneo je ostavku na mesto direktora Fondacije za otvoreno društvo. To je bio trenutak kada su napadi počeli, i od tada više nikad nisu stali. U međuvremenu je postalo nebitno šta je zaista rekao, bitno je šta je o njemu već ispisano. 
Jedina greška koju je tada napravio bila je ta što se izvinjavao. Nije trebalo, jer ničeg pogrešnog nije bilo. Da je ovo širi obrazac, a ne usamljeni slučaj, prepoznala je i Gordana Čomić. Na pitanje da li je i sama prolazila kroz slične kampanje, odgovorila je rečenicama koje bi trebalo urezati u profesionalni kodeks svakog ko se bavi javnim poslom: „Umesto dijaloga i argumenata bira se ostrakizam kampanja: obeshrabri ga, diskvalifikuj ga, posipaj ga verbalnim smećem i delegitimiši. Neko sme nešto, a da njih niko ništa nije pitao. Ali je činjenica da iza sebe takvi samodefinisani moralni krugovi imaju samo listu neuspeha! Podsetiću da je kroz isto prolazila i Nevena Petrušić.” 
Njene reči precizno opisuju ono što gledamo danas: nagonsku potrebu dela civilnog sektora da svakome ko se ne uklapa u njihov poredak zabrani pravo na postojanje. Da ga izbriše iz „njihove” zajednice, da ga eliminiše iz javnog života, da ga proglasi „otuđenim”, „prodanim”, „botom”, „karijeristom”, a zatim da se toj etiketi veruje više nego bilo kojem dokazivom činu ili profesionalnom rezultatu. 
A suština problema daleko je dublja. U našem društvu sve teže se toleriše objektivnost. Ako se ne svrstaš bezuslovno uz jednu stranu, bićeš optužen da si neprijatelj obe. Ako jednako reaguješ na nepravdu, bez obzira na to ko je počini – smatraće te izdajnikom. Ako primeniš isti moralni standard prema svima – bićeš proglašen za ciničnog relativizatora. Milan Antonijević je kažnjen upravo za to: što je odbio da ćuti kada „druga strana” trpi nepravdu i što je smatrao da se ljudska prava ne mogu braniti selektivno. 
U takvom sistemu najteži greh nije pogrešan stav već odsustvo pripadnosti. Ne pripadati nikome, misliti svojom glavom i pozivati se na principe umesto na lojalnost, postaje neoprostivo. A kad je čovek već proglašen krivim, preostaje jedino da mu se oduzme i ljudskost. I tu se vraćamo na početno pitanje: „Da li je Milan Antonijević ljudsko biće?” 
Nije važno šta ćete odgovoriti. Važno je da smo kao društvo došli u tačku u kojoj se takvo pitanje uopšte može postaviti. A to mnogo više govori o onima koji takvo pitanje postavljaju nego o Milanu Antonijeviću.

 *Urednik magazina „Optimist”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista