Šest meseci među Srbima

„Prvi put sam Srbe srela u tramvaju i bila oduševljena kako jedino oni ustupaju mesto ženama, a meni su se uvek obraćali sa ’sestro, izvolite’… I kad god smo ugledale šajkaču srpskog vojnika, to nam je govorilo da imamo braću i zaštitnike junake...”, piše Stela Majl Frenklin, koja je zajedno sa velikim brojem žena i devojaka bila angažovana u škotskim medicinskim misijama u Srbiji, tokom Prvog svetskog rata.

Kasnije jedna od najpoznatijih književnica i feministkinja Australije, ispunjena utiscima iz vremena provedenog u Srbiji, niže impresije o srpskim vojnicima i beleži ih u knjizi, svojevrsnom dnevniku „Šest meseci među Srbima”. Po oceni mnogih istraživača, niko ni pre, ni posle, nije „tako toplo i iskreno” pisao o Srbima kao što je to učinila Stela, od jula 1917. do februara 1918. kuvarica i negovateljica pri „Bolnici škotskih žena” u Srbiji.

„Vojislav, bled i iznuren malarijom kazivao mi je da ih je majka poslala petoricu u rat i ako bude sreće, vratiće se četvorica… Milan je bio šofer i rođeni džentlmen, lep, uredan, sa divnim manirima. Osmehom je razoružavao i svaka ’sestra’ bi se osećala kao grofica kada bi je pozdravio… Podnarednik Miša Radoičić je svetiljkom sačekivao svoje ’sestre’ kad bi se vraćale vozom iz Soluna, gde su provodile slobodno veče jednom nedeljno. Ja sam se osećala kao princeza pod njegovom dostojanstvenom zaštitom... Imala sam sreću da mi je šef bio pukovnik Čedomir Đorđević, hirurg. Bio je veoma ljubazan, pristupačan, kao i svi Srbi, često smo razgovarali na nekoliko jezika. Pozvao me je na slavu, Aranđelovdan, posle rata...”, tek su crtice napisa jedne žene iz grupe od 1.500 Australijanaca i Novozelanđana, koji su se borili, rame uz rame sa srpskim vojnicima u Velikom ratu, dok je istovremeno na Srbiji dalekom kontinentu trajala jedna drugačija borba.

Tako je ostalo upamćeno i kako su srpski prijatelji iz Australije zdušno pomagali uspešno vođenim akcijama prikupljanja pomoći, najpre u Brizbejnu, a zatim i u drugim mestima, te je samo u jednoj sakupljeno više od 6.000 funti. Istovremeno, put daleke, male zemlje na Balkanu, u pomoć srpskoj vojsci na Solunskom frontu, krenule su žene i mlade devojke, poput Kristin Erike (Strom) Bonvik, Doris Etel Sekston, Elsi Džin Dejlijel, Lore Margaret (Fauler) Houp, Meri Klementine De Garis, Meri Ketrin Moli Kolman, Oliv Mej Kelso King, dr Lilijen Kuper, Meri Bedford... Predvodila ih je čuvena dr Agnes Benet na čelu bolnice koja je toliko doprinela oporavku srpskih vojnika i dobrovoljaca na ivici smrti da je oktobra 1916. sam vrhovni komandant srpske vojske, prestolonaslednik Aleksandar lično iskazao zahvalnost dr Benet.

Čvrste namere da bude od koristi, Stela je prešla put do Engleske, preko Francuske do Italije, gde se ukrcala na transport trupe za Solun, kao samo jedna od tri žene među 3.000 muškaraca na brodu. Nekoliko sati po dolasku Frenklinova nastavlja put Ostrova u Makedoniji, gde se pridružuje svojoj jedinici, poljskoj bolnici sa 200 kreveta, podršci srpskoj vojsci kao stanica za prijem ranjenika. Odmah se prihvata pomoći u kuhinji i kao bolničarka zadužena za zalihe.

„Brinula sam se o odeći i posteljini i delila zavoje. Predaha nismo imali – jedan slobodan dan svakog meseca, pola dana slobodno nedeljno i tek nekoliko sati odmora dnevno... Srbi koji su preživeli povlačenje preko Albanije i Crne Gore, prognani, umorni od rata, obeshrabreni ljudi, bili su uništeni malarijom i tuberkulozom i odsečeni od normalnog okruženja. I njih i bolničko osoblje napadali su muve, buve, komarci, ose i zmije, a zimi su patili od promrzlina”, ostavila je svedočanstvo.

Ne štedeći se ni trenutka, Stela Marija Sara, poznata kao Majl Frenklin, na kraju je morala da napusti front. Početkom 1918. povlači se iz vojne bolnice i vraća u London, gde pati od višestrukih napada malarije, posledica vremena provedenog u Makedoniji, ali u svojim pismima piše: „Moje srce je još u bolnici među Srbima, koji su me zadužili pažnjom i zahvalnošću za ono što sam im pružila.”