Oči u oči sa istorijom

Knjiga Milentija Pešakovića „Oči u oči sa istorijom”, u izdanju „Službenog glasnika”, predstavljena je u beogradskoj kafe-knjižari „Glasnik”, a u razgovoru su učestvovali Gordana Pešaković, autorova kćerka, profesor ekonomije, pesnikinja i pisac, Ivan Miladinović, dugogodišnji novinar i urednik, i Petar V. Arbutina, urednik izdanja, usaglasivši se u jednom – da je Milentije Pešaković bio svedok važnih istorijskih događaja, odluka, prećutanih istina i političkih procesa, koji su odredili sudbinu Jugoslavije. U njegovom pisanju istina je bila jedina obaveza.

Milentije Pešaković bio je učesnik Drugog svetskog rata i posleratni šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SK. Bio je svedok i protagonista mnogih dramatičnih događaja u 20. veku – Brionskog plenuma, „seče” srpsko-crnogorskih generala nakon primene doktrine o „naoružanom narodu” kao budućem jezgru paravojnih formacija, s kojima je i počelo razbijanje SFRJ.

U poglavlju ove knjige nazvanom „O sebi” Milentije Pešaković napisao je: „U periodu od 1975. do 1977. godine progonili su me Josip Broz Tito i Stane Dolanc. Jedva sam ostao živ. Godine 1977. policija mi je odnela iz stana silnu dokumentaciju, među kojom i oko 5.200 stranica kopija mog autorskog teksta: razne zabeleške, izveštaje, analize, koje sam ispisivao za svoje rukovodioce dok sam bio na radu u CK SK Srbije i CK SKJ. Svi ti materijali, kako mi je kasnije kazao Petar Stambolić, sačuvani su i nalaze se u Arhivu Srbije i Arhivu Jugoslavije. Dok ispisujem sudbine, kraj života nekih osoba, sećam se svojih seljaka, njihovih komentara: sede za kafanskim stolom u birtiji, ispijaju čokanjčiće rakije koje drže oko grlića kažiprstom i velikim prstom desne ruke, prinesu ih ustima, ispijaju gutljaj po gutljaj i tiho kažu jedan drugom: ’Ama, tako je otkad je sveta i veka. Ničija ne gori do zore!’”

Svoje izlaganje urednik Petar Arbutina započeo je citatom o tome da dobru treba verovati samo onda kada strada, a istini, kada je zabranjena, a da je po svedočenju njemu bliskih ljudi Milentije Pešaković bio čovek kome se verovalo. To je bio i jedan od razloga zbog kojeg je ova knjiga objavljena.

Gordana Pešaković naglasila je da je njen otac verovao u bolji život za čoveka, da je pisao mnogo i mudro, da je karijeru započeo kao novinar i da je ostao analitičar i hroničar društva. Njegove knjige iz oblasti ekonomije prevođene su na svetske jezike, pisao je poeziju, a autor je i više od hiljadu članaka. Njegova biblioteka bila je njegovo najveće blago, a poklonjena je Muzeju žrtava genocida i dostupna je mladim naučnicima.

– Moga brata Veljka i mene otac je vaspitavao da budemo hrabri i rodoljubi. Odmalena smo ponavljali reči majora Gavrilovića iz Prvog svetskog rata prilikom odbrane Beograda: „Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz vojnog stanja. Vi nemate više zašto da se bojite za vaše živote, jer oni više ne postoje. Zato, napred u borbu za otadžbinu!” Moj tata je živeo svoj život na sličan način. Uvek je bio za istinu i pravdu, čak i kada su zbog toga i on i njegova porodica stradali. Istina i dobro za čoveka bile su njegove najuzvišenije vrednosti – rekla je Gordana Pešaković.

Ivan Miladinović ponovio je staru istinu da onaj ko ne zna i ne uči od svoje istorije osuđen je na to da je ponavlja. Po njegovim rečima, Milentije Pešaković bio je urednik u listu „Omladina”, a vodio je i časopis „Ekonomska politika”. O sudbini SFRJ čuvao je dokumente koji su zatim nestali. Njegova knjiga „Oči u oči sa istorijom” priča je svedoka minulog vremena iz prve ruke, o događajima i ljudima, koji su stvarali posleratnu državu i koji su počeli da je razgrađuju. Brionski plenum iz 1966. godine bio je deo te razgradnje, kada je smenjen Aleksandar Ranković, a dobar deo knjige govori upravo o fenomenu Aleksandra Rankovića, čija je smena započela još dve godine ranije.

„Službeni glasnik” predstavio je i knjigu psihoterapeuta Vladimira Miloševića „Depresija i kreativnost”, a pored autora govorili su i dr Marina Mojović i urednica izdanja Gordana Milosavljević Stojanović.

Dr Vladimir Milošević, psihijatar, psihoterapeut i jedan od utemeljivača psihodrame na prostoru bivše Jugoslavije, u knjizi „Depresija i kreativnost”, na osnovu višedecenijskog iskustva s pacijentima ili klijentima (kako često naziva ljude koji mu se obraćaju za pomoć), rasvetljava delikatna pitanja i dileme savremenog čoveka. U društvu sveopšte povezanosti, u svetu prividnog blagostanja u kojem dominira potrošačka kultura, sve je više ljudi s depresivnim i anksioznim tegobama, kako je naglasila urednica Gordana Milosavljević Stojanović, pa je i zbog toga objavljivanje ove knjige bio pravi izbor.

U ovom delu dr Milošević argumentovano obrazlaže razliku između bolesti i zdravlja, između depresivnog stanja i dijagnoze. Osim primera iz prakse, posebna dragocenost knjige su primeri iz umetnosti – književnosti i muzike, koji oslikavaju duhovne damare i psihološke krize stvaralaca, nudeći moguće odgovore za prevladavanje i razumevanje depresije. Da li bolujemo ili samo žalujemo, da li depresija otvara vrata kreativnosti ili kreativnost leči depresiju, neka su od pitanja na koja ćete naći odgovore u ovoj knjizi. Dr Marina Mojović posebno je uočila autorovo pozivanje na književna dela Džozefa Konrada, Knuta Hamsuna i Džona Fantea, kao i na džez muziku, što mnogo govori o njegovom shvatanju psihoterapije kao kreativnog procesa.