Kome smeta Trampov hotel u Beogradu

Kako može da se gradi privatni hotel usred administrativnog centra grada, gde su mnoga ministarstva i vlada? 
Ministarstvo spoljnih poslova Holandije i nekoliko drugih su usred poslovnog centra grada, koji čini grupa nebodera. Tu su i moderni hoteli. Na Aveniji Pensilvanija u Vašingtonu je do 2022. bio prelep hotel „Tramp” (sada „Valdorf Astorija”) smešten u zgradi nekadašnje američke pošte i ne narušava urbanu celinu, jer je rekonstruisan samo iznutra. Na nekoliko je minuta hoda od Bele kuće, Ministarstva finansija, zgrade Nacionalne agencije za bezbednost i još nekoliko vladinih objekata. Praksa da se dobri hoteli grade blizu važnih administrativnih institucija nije izmišljotina predsednika Trampa i Vučića. Oko Bele kuće i drugih ministarstava smeštenih u blizini su i drugi najluksuzniji vašingtonski hoteli. Slično je i oko Ministarstva spoljnih poslova, samo su hoteli tu nešto dostupniji, moderne arhitekture iako je Fogi Botom prilično stari kvart. Poslovni ljudi, aktivisti i novinari koji pokušavaju da sretnu narodne poslanike, državne službenike i visokorangirane političare oduvek sede po lobijima hotela smeštenih blizu državnih zgrada. Urbana legenda kaže da je termine lobista i lobiranje skovao predsednik Julisis Grend, redovni posetilac lobija u čuvenom hotelu „Vilard”, naravno na nekoliko stotina metara od Bele kuće, zbog mnogobrojnih koji su ga bukvalno saterivali u ćošak pokušavajući da s njim stupe u kontakt. 
Kako može da se gradi hotel moderne arhitekture, čime se narušava sadašnja urbana celina? Da li su zgrade koje je projektovao Nikola Dobrović u Nemanjinoj ulici u istom arhitektonskom stilu kao one u blizini, koje je projektovao čuveni ruski arhitekta Vilhelm Baumgarten nekoliko decenija pre? Ima nas koji smatramo da su Dobrovićeve zgrade vizuelno ružne i da se ne uklapaju u nekadašnju urbanu celinu gde su Stara zgrada Generalštaba vojske Kraljevine Jugoslavije, zgrada vlade i našeg Ministarstva spoljnih poslova. Nedavno sam čula i da bi eventualni Trampov kompleks „zasenio” spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Sećate li se koliko su se iste arhitekte, urbanisti i političari bunili protiv lokacije i izgleda tog spomenika? 
Dobrovićevom arhitekturom Titov režim želeo je da napravi veliki simbolički diskontinuitet od zgrada iste namene prethodnog režima. Gradnja je počela 1956. godine, posle Titovog „ne” Staljinu, na čemu sam mu zahvalna kao i na ratnom antifašizmu. No, u tom periodu država je u političkom, ljudskopravaškom i ekonomskom smislu bila vrlo neliberalno, nekad i surovo društvo, uz mlake argumente unapređenja položaja žena, na primer. Ko kaže da pod nekom liberalnijom republikanskom, višepartijskom, demokratskom vlašću krug slobode ne bi bio širi, a ekonomija jača. Možda bismo već bili članovi EU i NATO-a. Ima nas koji smatramo da je mirnodopski titoistički režim bio vrlo skupa istorijska devijacija za Srbiju. Demokratičniji, ekonomskoprosperitetniji i sinhronizovaniji s posleratnim istorijskim procesima u Zapadnoj Evropi, mnogo civilizovanije bismo se rastali i s drugim državama Jugoslavije, nego onako kako jesmo devedesetih. 
Pokojni Vojin Dimitrijević, komentarišuću američku nameru da bombarduje Irak, upozoravao je da oni pojma nemaju šta će se desiti kad se skine poklopac s levog, opresivnog, multietničkog režima u kojem su verska prava bila kršena. „Kao da od Jugoslavije ništa nisu naučili.” 
Miloševićev režim do maksimuma je iskoristio eksploziju nacionalizma i sektaštva kad se poklopac titoizma, pod kojim su tinjali, podigao. Umesto u demokratizaciju, poveo nas je u ratove. Srušiti zgrade koje simbolizuju Titov posleratni i Miloševićev ceo režim, i to u koprodukciji s Amerikancima, može takođe biti politička poruka da idemo ka slobodnijem delu sveta. 
Globalna međunarodna zajednica nije učinila ništa da spreči genocid u Ruandi i svi su imali grižu savesti. Zapad je posle zločina u Srebrenici i dodatne griže savesti polako počeo da operacionalizuje koncept UN „Odgovornost da se zaštiti” (Responsibility to Protect – RtoP), načelno predviđen u Glavi 7 Povelje UN, koji državama članicama pod određenim uslovima daje pravo mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja. Oko agresije na SRJ debate o RtoP su se intenzivirale. Tokom hladnog rata bilo ga je nemoguće sprovoditi bez strašnih posledica i pored velikih zločina nad građanima Kine, Indonezije, SSSR, između ostalih. 
NATO je 1995. godine kratko bombardovao Bosnu i time uspeo da zaustavi sukobe i zaraćene strane „privede” u Dejton. Posle nekoliko rezolucija SB na koje se Miloševićev režim oglušio, broja civilnih žrtava (oko 1.700 pre agresije), NATO je u proleće 1999. počeo agresiju na SRJ, bez saglasnosti SB UN, ali s argumentima sličnim onima kada bi se primenio RtoP. Ne postoje, nažalost, precizniji podaci o broju stradalih civila i pripadnika oružanih snaga tokom agresije NATO-a na SRJ. Fond za humanitarno pravo procenjuje da je stradalo oko 800 osoba, među njima i dosta Albanaca s Kosova. I to je suviše. Pojam kolateralne štete je kompleksan, ali integralan deo Međunarodnog humanitarnog prava. U Srbiji još ne postoji sveobuhvatniji impresivan memorijal žrtvama agresije. 
Tokom zapadne supremacije na geopolitičkoj sceni liberalni intervencionizam metastazirao je u liberalni avanturizam u Iraku. Mogućnost nastavka razvoja RtoP Zapad je „dotukao” nepoštovanjem Rezolucije SB iz 2011. godine koja mu je odobrila intervenciju u Libiji, ali za delimično i geografski jasno bombardovanje, koju je prekršio. 
Porušene zgrade u Nemanjinoj ulici dugo su simbol agresije NATO-a, ali bi morale da budu i opomena kako mala zemlja mora da pazi da ne da povoda za liberalni intervencionizam. Tim predsednika Trampa negirao je da je on bio protiv bombardovanja, ali se izvinio. Za vreme njegovog prvog mandata, delom i zbog narativa koji je bio dominantan u medijima svih vrsta bliskim tadašnjim vlastima, procenat građana Srbije koji su bili za to da jačamo bezbednosnu i odbrambenu politiku sa SAD bio je oko neverovatnih 70 odsto, dok je 11 odsto bilo neopredeljeno. 
Istorija će odgovoriti zašto je deo EU i „liberalne elite u Srbiji” ovaj trend namerno rušio, verovatno zbog straha od neortodoksnog mogućeg rešenja kosovskog pitanja, drugačije od onoga koje su oni zacrtali još devedesetih. Predsednik Vučić nedavno je vrlo precizno konstatovao da se geopolitika u današnje vreme transformisala u geobiznis. 
A i 21. je vek, sviđalo se to nekom ili ne. Trampovi preuređuju Istočno krilo Bele kuće, dok se liberalna javnost zgražava. Sumnjam da će neki budući demokratski predsednik da ga vrati u pređašnje stanje. Srbija nije iskoristila pad Berlinskog zida i tim pre mora da prati nove trendove te da ih maksimalno upotrebi u svoju korist. 
Za dvadesetak i više godina nikad nisam čula za ozbiljnije planove šta bi se sa ruševinama Generalštaba moglo učiniti, mada mi neki tvrde da postoje. Ne čujem ih ni od današnjih šarolikih zgražavača nad idejom izgradnje hotela. Bojim se da se ideja ne izjalovi, jer uz par korekcija, poput ubeđivanja druge strane da pomeri navodni kazino, a memorijalni prostor napravi impozantnim, to bi bilo sjajno za Srbiju i Beograd, ne samo arhitektonski već i politički. Nažalost, srpska strana je učinila niz pravničkih prestupa, koji ne smeju ostati nekažnjeni, a mogu uticati na donosioce odluka. 
Studenti su nedavno poručili da je Generalštab „nova nastrešnica”, što se njihovih budućih aktivnosti tiče. Potpuno neprihvatljivo poređenje. U već standardno „patriotizovano-nacionalnom” jeziku bez ideoloških i vrednosnih istupanja, tvrde da braneći ruševine Generalštaba brane našu kulturu sećanja. Postoje drugi načini memorijalizacije delova istorijskih perioda u kojima se režimi nisu proslavili, a i ne čuva se sve iz loših perioda. 
Ako se izgradi Trampov hotel i ako bude sreće da u Srbiju u državnu posetu dođe neki predsednik SAD, demokrata ili republikanac, nemojte sumnjati da će odsesti u hotelu koji nosi ime nekog američkog predsednika, niti da im ta okolnost neće biti relevantna. Gledala sam desetinama puta kako se „more otvara” kad na skupove ulaze američki „elected officials” – kongresmeni, senatori i potpredsednik (do nekog predsednika SAD još nisam stigla), dok se u stranu i unatrag povlače ministri i druga visoka postavljena lica i ugledne zvanice. 
Donald Tramp je drugi put predsednik SAD i američka istorija ga neće „kanselovati”. Setite se njihovih predsednika robovlasnika i kako se poštuju zbog drugih stvari. Nadam se da će ga pamtiti po nečem dobrom i velikom, a da će Srbija za njegovog drugog mandata biti bliža Americi.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista