Morala sam rano da naučim da kažem ne

22. MARAKEŠ

Marakeš – Dvostruka dobitnica Oskara za filmove „Kad jaganjci utihnu” i „Optužena”, američka glumica i rediteljka Alisija Kristijan Foster – planetarno poznata kao Džodi Foster (1962), svojoj kolekciji svetskih priznanja priključila je i počasnu „Zlatnu zvezdu” 22. Marakeš festivala za izuzetan doprinos umetnosti filma.

Nastup u Marakešu upotpunjen je i gala projekcijom francuskog filma „Privatan život” Rebeke Zlotovski u kojem Fosterova igra ulogu psihoanalitičarke i iz nužde i privatne detektivke dr Lilijan Štajner, a partneri su joj Viržini Efira, Danijel Otej i Matje Amalrik. Njihov nastup pred marakeškom publikom deo je i svetske turneje pred zvanične nominacije za Zlatni globus i Oskara, a za samu Džodi Foster i zaslužena počast.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, vođenim u bašti čuvenog hotela „La Mamunija”, Fosterova govori o izazovu glume na francuskom jeziku, o psihoanalizi i hipnozi, o majci kao prvoj učiteljici filma i sreći što je kao veoma mlada startovala u „zlatnoj eri” Holivuda, uz najveća rediteljska imena...

Kako ste se vi i Rebeka Zlotovski uopšte spojile?

Prvi put smo se srele onlajn, putem „zuma”, a posle tog prvog razgovora ona je odlučila da dođe u Los Anđeles. Ugostila sam je u kući, spremila sendviče, supu i još svašta misleći da će ona kao Francuskinja sigurno želeti da jede, ali smo na kraju samo razgovarale i to punih sedam sati. To je nešto što volim kod nje, Rebeka se tako dobro izražava, tako je inteligentna, ali takođe ima odličan smisao za humor. A za mene, kada moram da pričam o nečemu ozbiljnom, mora da postoji i humor.

Ovo nije vaša prva uloga na francuskom jeziku, imali ste ulogu i u Šabrolovom filmu „Krv drugih”?

Da! Imala sam i malu ulogu u filmu Žan-Pjera Ženea „Veoma duga veridba” 2004. godine, a i veću ulogu u „Devojčici na kraju puta” Nikole Gesnera kada sam bila devojčica, ali sam oduvek želela da uradim projekat gde bih mnogo govorila francuski i gde bih mogla da provedem mesec dana usavršavajući ga. Rebekin „Privatni život” mi je omogućio da dođem i živim u Parizu osam meseci i to u stanu koji sam odavno tamo kupila, ali sam do sada bila veoma retko u njemu. Možda ću se u Parizu konačno nastaniti kada se penzionišem. Inače, francuski jezik sam naučila kao veoma mala, jer ga je moja majka obožavala i trudila se da ga i ja zavolim, ali tek sada mogu reći da sam ga savladala i da se više ne osećam nesigurno i ranjivo kada govorim na francuskom.

Ovaj Rebekin film oslanja se na dve stvari: psihoanalizu i hipnozu. Kakav je vaš lični odnos prema tome?

U Sjedinjenim Državama mi se zapravo više ne bavimo Frojdovom psihoanalizom jer smo ga „otkazali” zbog njegove mizoginije, ali sam se mnogo bavila njim i Žakom Lakanom i njihovim psihoanalizama dok sam bila na fakultetu. Sve je to bilo tako dobra polazišna tačka i za filmove i za književnost, kao što su Hičkok i drugi filmski stvaraoci koristili ta njegova sočiva da bi prikazali feministički pogled na svet ili čak socijalistički, recimo. Taj frojdovski pristup je zaista i snažan i smešan i zato me je to zanimalo u ovom filmu, jer postoje doze humora na račun psihoanalize. Frojd se bavio i hipnozom i ona je bila jedno vreme deo njegove psihoanalize, ali ju je potom odbacio. I volim to u ovom filmu, tu vrstu takmičenja između hipnotizera i psihoanalitičara. Inače, samo jednom u životu sam se lično podvrgla hipnozi i to zato da bih prestala da pušim. Kada sam imala nekih 29 godina, platila sam jednom tipu 90 dolara da me hipnotiše. Ništa nisam osetila, ali sam prestala da pušim. Eto, delovalo je.

Vaš govor posle primljene nagrade je bio veoma emotivan, rekli ste da ste srećni, ali postoji li neki trenutak kada biste radije rekli: „Dajte mi malo oduška od toga da uvek moram da budem uzor”?

Da, mnogo puta sam to pomislila, ali mi je sinoć bilo veoma lepo. Uvek sam odvajala svoj radni od svog privatnog života. I uvek sam nalazila vreme za svoj privatni život, jer sam kao mlada morala da se borim za to. Morala sam rano da naučim da kažem ne. Recimo, da želim da idem u Diznilend i da ne želim da me tamo prati snimateljska ekipa. Ili, da želim da idem na fakultet i imam to iskustvo i sve ono što i drugi ljudi imaju. Bilo mi je važno da se razvijem kao osoba, kao nezavisna, kao pravo ljudsko biće, a ne samo kao ono što se zove: „Moj posao”.

Putem video-snimka obratio vam se i Martin Skorseze. Kakva su vaša sećanja na rad sa njim?

Tako sam mu zahvalna i iskreno ne mogu da verujem koliko sam srećna što sam upala u sedamdesete godine prošlog veka, među sve te sjajne filmske stvaraoce i što sam bila tamo da učestvujem u snimanju „Alis više ne stanuje ovde”, a potom i „Taksiste”. Sećam se svega i rada sa Skorsezeom i sa Polom Šrederom i te svoje velike filmske škole. Nisam imala detinjstvo poput drugih devojčica, ali se zbog toga ne kajem, jer imam toliko dobrih stvari koje su tako jedinstvene i neverovatne u vezi sa tim kako sam odrasla putujući i boraveći u pratnji majke u različitim hotelima u različitim zemljama širom sveta. Radila sam sa 150 različitih „momaka” i jednostavno sam tako zahvalna što nisam bila svesna sebe i što nisam bila nervozna ispred kamera, jer ih i nisam bila svesna. Ogroman je to poklon koji sam dobila – da učestvujem u najboljem vremenu u istoriji filma, u „zlatnoj eri” Holivuda. Ne znam da li ste videli dokumentarac o Skorsezeu koji je snimila moja prijateljica Rebeka Miler? Tako je dobar, jer kroz njega shvatate kako su svi ti filmovi i ceo taj vremenski period zapravo genijalni.

Da li se vaš pogled na film i njegovo značenje, na njegovu vrednost, promenio tokom godina?

Znate, film je bio toliko važan za mene dok sam odrastala jer je bio važan mojoj mami. Za nju je to bio beg od stvarnosti, mesto gde nije morala da brine, bude puna straha i stresa zbog svih obaveza pokušavajući da sama odgaji četvoro dece bez novca. I mogla je da ide u bioskop za par dolara i da me povede sa sobom. Večerali bismo u bioskopu i ponekad bismo gledali dva filma jedan za drugim. U bioskopu sam se osećala tako bezbedno. Gledanje filmova je bio bezbedan način da uvežbam šta znači biti čovek, tako da i dalje osećam tu potpunu privlačnost prema filmu. To je jedna od najvažnijih stvari u mom životu.

Od „Taksiste”, „Sobe panike”, „Kad jaganjci utihnu” pa sve do ovog novog filma uvek ste u likovima koji moraju sebe da dovedu u opasnost i da vode i spoljašnju i unutrašnju borbu?

Da, to je neka vrsta putovanja heroja i postoji već hiljadama i hiljadama godina. Imate usamljenog junaka koji se susreće sa problemom, a zatim mora da prođe kroz šumu iskustva, kroz borbu sa „gnomima”, „demonima” i „čudovištima” da bi činio dobro i doneo svom narodu neku vrstu spasenja i u tom procesu se transformiše. Čudno je to što ženama nikada nije bilo dozvoljeno da budu deo tog mita, barem ne na filmu i dugo je tako bilo. Rekla bih da je za film „Kad jaganjci utihnu” zaista bilo suštinsko to što su mit o Edipu preokrenuli na ženu i što su dozvolili ženi da bude „princ”. I da, obično igram likove koji se ne mogu pokolebati, u pravu ste, uvek sam birala uloge žena koje se bore sa opasnošću.

Šta ste naučili iz filmova koje su režirale žene?

Želela sam da budem rediteljka kao dete, igala sam u jednoj TV seriji i čovek koji je glumio mog tatu bio je i reditelj, te sam tada pomislila da bih mogla da budem i glumica i rediteljka. Ali, tada nisam bila svesna da u Americi u tom trenutku i nema žena reditelja. Bilo ih je u Evropi i ja sam odrastala gledajući filmove Lene Birkeler, Agnješke Holand, Margarete fon Trota, čak i francuske pionirke Alis Gi-Blanše i mnoge druge iz evropske kinematografije. Snimala sam filmove sa mnogo muškaraca i nikada nisam razmišljala o tome da bi oni mogli da imaju drugačiji pogled od žena. Kada pomislim na Džonatana Demija, mislim na njega kao na svog omiljenog feminističkog reditelja, tako da to ne mora nužno imati nikakve veze sa rodom ili polom.

Uvek ste smireni, kontrolisani i pragmatični, a da li je tako zaista i unutar vas?

Smirena i kontrolisana? Ne znam, pretpostavljam da ste jednostavno ono što jeste, a ja to radim već toliko dugo, 60 godina. Pretpostavljam da svi imamo tehnike, načine na koje volimo da radimo i pretpostavljam da imam intelektualni proces koji se prenosi i na emocionalno, pa radim i jedno i drugo. Nekako žongliram.

Nominovani ste za Oskara za „Najad”, osvojili ste i svoju prvu nagradu „Emi”, nominovani ste i za „Privatni život”, vratili ste se u taj slavodobitnički krug posle toliko decenija?

Sjajno je to i zabavno dobiti bingo za posao koji si već uradio. Kada dostigneš određene godine, jednostavno te nije briga. Odjednom se jednog dana probudite i jednostavno vas nije briga za sve stvari do kojih vam je bilo stalo kada ste imali 40 ili 50 godina. Posle šezdesete sve je lakše i ne marite više za takmičenje sa drugim ljudima ili za to da budete u centru pažnje.