Dr Marko Jovašević: Slučajnosti ne postoje

Gost „Politikinog” podkasta bio je Marko Jovašević, doktor medicine, psihoterapeut i pisac. Posle medicine završio je specijalističke studije na FON-u, radio je kao projekt menadžer u jednoj kompaniji, a onda je doneo važnu životnu odluku – da će psihoterapija biti njegov životni put, što je i ostvario. Nedavno je objavio svoj prvi roman – „Slučajnosti ne postoje – na terapiji kod Epikura”, koji predstavlja kombinaciju filozofije i psihoterapije.

– Roman na jedinstven način spaja i antičku filozofiju i modernu psihoterapiju. Kako? Epikur je grčki filozof o kome se najmanje zna, najmanje priča, zato što ima najmanje sačuvanih spisa. Zanimljivo je da je on antički filozof koji je ostavio najviše spisa, više i od Platona i od Sokrata, ali su izgoreli u Aleksandriji, u biblioteci, kada je tamo zabeležen veliki požar. Malo spisa je sačuvano i na osnovu toga napravljena je neka osnova njegove filozofije. Neki su ga izdizali na nivo božanstva, a neki su ga, kao Dante, smestili u poseban krug pakla. Želeo sam da to malo „raskrinkam”, braneći Epikura. Iz razloga što nema dovoljno tih podataka o njemu, meni je data sloboda da mogu da ga delimično izmaštam. Mada je 50 odsto podataka o njemu i to što se vidi u romanu činjenica, a nekih drugih 50 odsto moja mašta. On je otac možda egzistencijalističke filozofije. Za njega se pričalo da je hedonista, da je propagirao hedonizam, a ljudi ne znaju da je on imao strašno hronično bubrežno oboljenje koje ne znam kako se lečilo u to doba. Ipak, on je poživeo dugo. Sigurno ne hedonizmom. On je pričao puno o zlatnoj sredini koju tražimo. Treba da budeš na zdravoj distanci i to onda nazivamo zlatnom sredinom. Jako je zanimljiva njegova teorija o smrti. On je negirao tadašnje grčke bogove i celu religijsku priču koja se provlači kroz grčke bogove. On se nije bavio time šta je nakon smrti. On je definisao da je stanje nakon smrti u stvari isto stanju prilikom rođenja, da ga nismo svesni – ističe Jovašević.

Smatra i da je nemoguće da se niko ne pronađe u njegovoj knjizi. Tu su i četiri jako zanimljive situacije sa psihoterapijom, koje se, ipak, ne dešavaju stručnjacima tako često.

– To je sve otišlo u nekom smeru psihotrilera, do kraja romana to zaista postaje psihotriler. Jedno je transgeneracijski obrazac ponašanja, to je u stvari kako mi ta uverenja prenosimo. Uverenja mi prenosimo sa baba, deda, čukun baba, čukun deda, pa roditelja i dalje i negde ih ne osvešćujemo dovoljno i ne radimo na njihovim promenama i onda nastaju posledice. Pošast današnjice je kocka o čemu takođe govorim. Zatim, tu i deo o narcisu, jer sam morao da pojasnim kako izgleda narcisoidni poremećaj ličnosti, ne narcis, pa da se tu napravi neka zdrava razlika. Četvrti je jedan zanimljiv slučaj, to je u stvari jedna terapeutska tema gde mi u stvari projektujemo nas u radu sa klijentom – kaže naš sagovornik.

Njegov stav je da slučajnosti ne postoje, zato što se vodi time da ima puno neobjašnjivih stvari koje se nama dešavaju. A svako ih interpretira na neki svoj način...

– Jako je teško opipljivo pokazati ljudima nešto što se zaista dešava i što svi osećaju, a ne znaš kako da ga pipneš, apstraktno je. I u toj apstrakciji se svašta dešava. Mi to objašnjavamo u stilu da se nešto slučajno desilo, a u stvari samo zato što ne znamo da objasnimo ili nismo još definisali taj zakon ili nemamo adekvatno objašnjenje za to, mi se onda povlačimo i to prepuštamo nečemu drugom, umesto da shvatimo da slučajnosti ne postoje i da ima sve svoje neke tokove, da ne moramo baš sve da znamo... A najmanje znamo u stvari te prirodne zakone. Nekada ih i znamo, ali ih ignorišemo. I često nas, na primer, poplava, ili cunami, neka elementarna nepogoda, opomene i mi kažemo da je priroda surova. Ona ima neke svoje zakone koje mi ne razumemo – stav je Jovaševića.

Koji je njegov recept za srećan život?

– Treba prihvatiti da apsolutna sreća ne postoji, prihvatiti da sreća nije euforija. Mi težimo euforiji, hoćemo da se napijemo, hoćemo da mnogo hrane pojedemo, da time negde kupimo sreću. Ne treba kupovati sreću na neki način. Mislim i da treba nekada biti tužan. I dokolica je dobra nekada. Normalno stanje je kada sediš i kada gledaš u reku koja protiče i apsolutno ne radiš ništa i prijatno se osećaš. To je za mene sreća. Učili su nas pogrešno da je jedino produktivnost sreća i da je jedino to put do sreće, da jedino tako imaš smisao na ovoj planeti i da je dokolica bezveze, da je dokolica majka poroka. To nije tačno. U konstruktivnoj dokolici i u konstruktivnom lenčarenju raznorazne ideje se stvaraju. I raznorazne kreacije. Umetnik će reći da je svoje delo smislio isključivo u takvom stadijumu – dodaje gost našeg podkasta.

U podkastu je govorio i o tome zbog čega neke žene biraju muškarce koji liče na njihove očeve?

– Ako pričamo o ženi koja je u detinjstvu imala nedostatak očinske figure, nestabilnu očinsku figuru sa kojom nije mogla da podeli emocionalno neke stvari, ona onda može tražiti u budućnosti partnera koji liči, na „prvu loptu”, na njenog oca. On može da bude emocionalno nedostupan, a ona da pokušava da kod njega izazove ono što kod oca nije izazvala. To jesu obrasci ponašanja koji se često mogu desiti. Kada osoba osvesti i shvati nakon druge, treće veze, o čemu se radi, onda dođe kod psihoterapeuta, popriča, postane svesna tog obrasca, ali ni onda nije lako. Uglavnom, ljudi kada sami pokušavaju da naprave tu promenu posle osvešćenja, odlaze u totalno drugu krajnost. Izabere osobu koja uopšte nije takva i on je dosadan.

Mi na terapiji sa takvim ljudima moramo da budemo podrška, da u narednim koracima prepoznaju neke stvari, ali da i kad uđu u neku novu vezu budemo tu negde uz njih dok prolaze kroz to, da imaju ideje da procesuiraju – smatra Jovašević.

Naš sagovornik je u podkastu otkrio i da je na medicini uvek najviše zanimala psihijatrija od svih predmeta za šest godina studiranja.

– To je povezano s tim nekim mojim paralelnim izučavanjem psihologije, čitanjem raznorazne literature na tu temu. Čini mi se da nisam toliko ni medicini dao značaja koliko sam iz hobija čitao psihološke knjige. I došao je taj moment, kada završiš fakultet, pa onda ide volontiranje, čekanje na posao koga nema, pa ne možeš da dobiješ specijalizaciju koju hoćeš… Pojavila se ponuda za posao u jednoj poznatoj nemačkoj kompaniji koja je pravila softver u zdravstvu. Bila je ideja da kao lekar uđem kao konsultant u tu priču i ujedno u menadžerske vode. Ja sam i na FON-u završio specifične akademijske studije iz menadžmenta, pa se to negde poklopilo. To je ono kako „mali Perica” zamišlja menadžment.  A kako je u realnosti? „Mali Perica” zamišlja da su to lepa odela, odlazak na ručkove, sastanke i da sve blista. A u suštini, to je jedan sindrom sagorevanja, mašina koja ozbiljno melje. Ta mašina melje jednostavno ljude koji negde tim novcem i tom zaradom ili tako nečim pravdaju to što rade i ulaze u začarani krug iz koga je teško izaći iz njega. Meni je medicina bila alternativa jer sam uvek znao da mogu da se vratim na nju i bila je ideja psihijatrija. Međutim, jedna koleginica koja je sa mnom završila fakultet već je upisala dve godine učenja sistemske porodične psihoterapije kod dr Nevene Čalovske Hercog, koja je bila u stvari osnivač sistemske terapije kod nas. I ona mi je rekla da bi to trebao da završim, da je to za mene. Čim sam krenuo shvatio sam da je to u stvari sve ono što sam već negde pripremao, izučavao. Stvarno osećam ljubav dok to radim – naglasio je Jovašević.ANTRFILE

Trik marinaca za brzo uspavljivanje

Poslednjih godina veliki broj ljudi se žali na nesanicu. Kako se ona može pobediti?

– Kad nesanica neće da „ode”, iz raznih razloga, prvenstveno treba da se vidi zašto uopšte postoji. Bitno je da se zapitate koliko ja to kafe pijem. Šta ja to danas radim? Jesam li se opustio danas ili nisam? Da li sam čačkao telefon noću u krevetu? Sve ovo prvo treba dovesti u red. Ali ako i pored svega postoji neka nesanica ili naiđe ponekad, onda možda postoji problem. Činjenica je da mi stalno teramo sebe da zaspimo u trenutku. A sve vreme razmišljamo o sastanku koji imamo sutra... Naš mozak ne funkcioniše po principu da mu kažeš sada spavaj i odmah ćeš zaspati. U paradoksu ne teraj sebe da zaspiš, nego u mraku teraj sebe da budeš budan. Postoji trik da trepneš nekoliko puta pa onda držiš otvorene oči što više da ne trepćeš i onda ih zatvoriš naglo. Pa opet držiš otvorene oči pa zatvoriš. I one se umore se. Oko šalje signal da je umor tu i traži da se zaspi. Ovo koriste marinci da brzo zaspe – kaže Jovašević.

Strah je ubica

Gost našeg podkasta objašnjava da često u ljubavi imamo strahove koji ubijaju svaki mogući odnos.

– Strah je ubica. I u roditeljstvu je on prisutan i donosi probleme. Kad postoji u tim vodama, on ubija svaki mogući odnos. Na primer, dete dođe iz škole i po prvi put hoće da mami ili tati prenese neku tajnu, nešto što mu se desilo ružno, ili što je on uradio ili šta su njemu uradili.  U tom trenutku se ako roditelj preplaši, ako mu se telesno vidi strah i ta energija se odašilja, dete to prepoznaje. Svaki sledeći put će da izbegava da kaže šta ima roditelju. Tražiće neku drugu grupu, neke alternative kako bi procesuirao to. Ili će možda to nešto ostati u njemu, ili će potisnuti. Kako biti roditelj koji neće imati masku? Treba detetu reći da ono što je ispričalo ga je uplašilo, da se potresao, ali da će to da prođe, da se to svima dešava… – pojašnjava Jovašević.

Živimo u fazi izobilja

Svako funkcionisanje droga koje dižu i stvaraju euforične momente su u stvari na bazi dopamina.

– I onda se pravi ta razlika, jer se danas ne drogiraš onim što čovek smatra da spada u bolesti zavisnosti, pa smo ih lepo upakovali u ono što su bolesti i zavisnosti. Ti imaš dopamin danas na svakom koraku. Zato što je izobilje. Sada trenutno živimo u fazi izobilja, iako nije ova planeta ravnomerno raspoređena, ali ovo je faza izobilja. Izobilje je u svakom smislu, a imamo i nekih informacija koje nam uopšte nisu potrebne. Ali ih dobijamo. Bombardovani smo sa količinom informacija za koje ovaj mozak nije projektovan. I to je ono zašto je zbunjen. I zato on reaguje burno, zato on ide u sindrom sagorevanja, zato on ide u anksiozno, zato ide u depresivna stanja. To je taj paradoks. Možeš da napraviš sebi sve što poželiš, jer više nema uglavnom nekih egzistencijalnih problema, a nikad više antidepresiva se ne propisuje – smatra Jovašević.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU