TUPA SEKIRA

Imate jaku glavobolju, ulazite u apoteku i bez problema kupujete „nešto dobro i jako” od čega će vam uminuti bolovi. To što ste kupili i što je na spisku analgetika (gr. algesia-bol) obično sadrži i kodein. U pitanju je dobro poznati lek protiv bolova, kašlja i proliva. Ali, kodein u suštini ne deluje na bol. Tek kad se kodein u telu pretvori u morfin bol prestaje. Međutim, jedan od deset Evropljana starije dobi nema sposobnost sintetizovanja enzima koji pretvara kodein u morfin, pa od kodeina nema nikakve koristi. Šta sad? Možda biste voleli da znate da li pripadate devetorici srećnika ili ne. Pošto ne znate, možda ćete celog života uzimati analgetike na bazi kodeina i trpećete glavobolje sve dok ne prestanu same od sebe. Stvar se ne završava samo na glavobolji. Kodein je sastavni deo mnogih lekova koji se upotrebljavaju u psihijatriji, reumatologiji i pulmologiji. Svuda postoji famozni odnos 1:10.

Priča o kodeinu bezazlena je. Uzmimo decu koja se od akutne limfoblastične leukemije (ALL) leče pomoću 6-MP. Kad se enzimski ne konvertuje u neaktivnu formu 6-MP postaje toksičan i smrtonosan. Na svakih 300 bolesnika, jedan može umreti.

Oba primera govore o genetičkom ustrojstvu i njegovom uticaju na efekat leka. Uostalom, muškarci i žene različito reaguju na 20 odsto lekova.

Postoje hronična stanja, poput povišenog krvnog pritiska ili ako je u pitanju epilepsija, kada lečenje traje decenijama i za koja postoji mnoštvo lekova različitih proizvođača. Kako godine prolaze isprobava se sve više lekova, pogotovu kad se pojave „najbolji” i najskuplji. To bi trebalo da garantuje kvalitet. Ali nije uvek tako.

Za to je mnogo puta kriv bolesnikov genetički „make up”. Poučan je slučaj prozaka, poznatog antidepresivnog leka, trijumfalnog osvajača Evrope i Amerike. Postoje ljudi koji vrlo brzo metabolišu fluoksetin, aktivnu supstancu iz prozaka, tako da su im potrebne tri do četiri puta veće doze nego onima koji ga metabolišu sporo. Lekar praktičar preporučuje lek ne znajući genotip svog pacijenta, iako možda ima u vidu da među ljudima postoji najmanje 50 genetičkih razlika koje utiču na dejstvo leka. Malo genetičkih informacija koristi se i u univerzitetskim klinikama, a kamoli u bolnicama nižeg ranga. Znam to iz iskustva. I da su doktori upoznati sa genetičkim razlikama, ne bi imali način da im se prilagode. Nedostaje novac? Naravno.

Za nekoliko desetina godina, lekari će na nas gledati kao što mi gledamo na srednjovekovne lečioce, na venesekcije za čišćenje krvi i pijavice protiv svih mogućih bolesti.

Farmakogenetika kao naučna disciplina postoji oko 50 godina. Veliki svetski projekt „Ljudski genom” koji je posle 13 godina kompletiran 2003, dao je fantastične rezultate, tako da ste možda pomislili da su u toku istraživanja koja bi utvrdila uticaj genetičkog ustrojstva na najčešće propisivane i najviše korišćene lekove.

Na nesreću, ništa nije istinito od toga. Fabrike lekova sve ovo znaju, ali teško se odlučuju da troše novac na nešto što ne donosi profit. U svakom slučaju, kad dobiju dozvole za komercijalnu upotrebu lekova, zaradiće. Zašto bi se sekla grana na kojoj se sedi. Nedavno, u poslednjoj nedelji novembra prošle godine, u onlajn časopisu „PLoS Medicine” pojavio se članak doktorke Lajze Boro iz San Franciska, (preneo ga je „Ekonomist”27. novembra 2008), koja je pregledala dokumentaciju (2000–2002) o novim lekovima i njihovoj efikasnosti, koja je zbog dobijanja dozvole za upotrebu predata američkoj Upravi za hranu i lekove (FDA). Osobine i učinci novih lekova kasnije se objavljuju u medicinskim časopisima. Doktorka Boro je utvrdila podvalu: od 17 lekova, 15 je prikazano znatno boljim nego što jesu. Razlike je u tome što sve ono što je podneto FDA mora po zakonu biti istinito, dok ono što se kasnije štampa u časopisima ili što se deli kao reklamni materijal zavisi od recenzenata, koji skoro uvek nađu neki svoj interes. Uostalom, posle dodele Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju profesoru Haraldu zur Hausenu 2008. pokrenuta je istraga, jer je Bo Angelin, švedski profesor, bio u upravnom odboru farmaceutskog giganta Astra–Ceneka koji proizvodi vakcinu po profesorovoj recepturi, a istovremeno sedi u komitetu koji glasa za dobitnika Nobelove nagrade.

Čitaoci naslućuju da ljudi od nauke i njihove matične kuće nemaju para za sopstvena istraživanja i da ih dobijaju od fabrika lekova i pomalo od države.

Svi znamo da se u ekspertskim preporukama različitih lekova, efekti koji donose profit ne mogu izbeći, ali znamo da se mogu staviti pod kontrolu.

To je pravi, iako težak zadatak.

Profesor neurohirurgije na BU