Slučaj jedne profesorke

Ovih dana javnost je zatrpavana tobože nepravdom koja se ispoljila prema izvesnoj profesorki Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Jeleni Kleut, koja na nedavnoj sednici Senata novosadskog univerziteta nije izabrana u zvanje redovnog profesora.

Ni po jada što se to dogodilo, jer u srpskoj univerzitetskoj istoriji daleko veći umovi nisu birani u viša zvanja, no svakako se dotična profesorka ni po jednom parametru sa njima ne može da poredi, ali za nju kuka kompletna blokaderska javnost.

Piše se serija tekstova o nekakvoj nepravdi koja joj je naneta, prave se prilozi, po blokaderskim plenumima i zborovima govori se kako profesorka trpi revanšizam jer je i sama jedan od najvećih blokadera, te shodno tome vlast joj se sveti. Glorifikuju se njeno znanje, akademski rad, no nigde se ne pruža niti jedan dokaz o njenim naučnim radovima i dostignućima zbog kojih zaista zaslužuje da dobije zvanje redovnog profesora.

Sve se svodi na medijski pritisak i kako baš ona „ispunjava sve uslove” i kako je baš ona „vrhunski profesor, posvećena svojim studentima i cenjena preko granica regiona”, da bi se u toj deskripciji na kraju kao najvažniji argument zbog kojeg bi po autorima tih romansiranih tekstova dotična trebalo da unapredi navodi da je Jelena Kleut „važan glas u podršci studentskim zahtevima od samog početka protesta”.

Iskreno, trudio sam se da negde pronađem nešto značajnije što ima veze sa naukom u oblasti kojom se dotična bavi, a to su medijske studije, no izuzev nekih radova koji više liče na seminarske i nekakvih besmislenih prezentacija u vezi sa radom medija, zaista nisam našao ama baš ništa.

Doduše, napisala je nekakvu knjigu „Ja nisam bot” u kojoj se bavila komentarima čitalaca u digitalnom prostoru, ali ta knjiga je daleko od ozbiljnog naučnog rada, niti pruža bilo kakav naučni doprinos.

No, kako nam Jelena Kleut dolazi sa katedre koja je poverena na rukovođenje Dinku Gruhonjiću i kako je ona na neki način izdanak njegove novinarske škole, pa i etike koju zastupa, onda ona mora da bude proglašena makar i na silu vanserijskim naučnim radnikom, bez obzira na to što njen rad sa naukom nema baš mnogo veze. Kao uostalom i rad mnogih drugih nazovi profesora koji su pod patronatom Dinka Gruhonjića, pa i njega samog.

Biću slobodan da iznesem stav da je čitava ta katedra na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu nešto najbesmislenije što je formirano i da je sreće da država to ukine, odnosno da prestane sa sipanjem novca u taj antisrpski zamišljeni univerzitetski projekat. Ne postoji ama baš nikakva korist za državu od te katedre, dok sa druge strane postoji ozbiljan rad protiv države baš na toj katedri gde se suštinski studenti ne školuju za bilo kakvo profesionalno novinarstvo, već je ta katedra politička škola za najekstremnije antisrpske stavove i razvoj vojvođanskog separatizma. Otuda, jedino dostignuće ove profesorke, kao i mnogih sa ove katedre, zapravo i jeste politički rad. Sličan onom kojeg su komunisti razvijali tokom Kraljevine Jugoslavije na fakultetima, organizujući svoje fakultetske partijske, ponegde i terorističke, ćelije.

Uostalom, gotovo svi uhapšeni za Pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, kao i Napad na ustavno uređenje, studenti su sa te katedre i članovi su zloglasne organizacije „Bravo” koju predvodi Mila Pajić.

Za njima dotična profesorka svakodnevno roni suze, sa njima je pokretala blokade fakulteta na kojem radi i od ove države prima platu, i baš sa njima imala je nameru da izdejstvuje apsolutnu obustavu rada u čitavoj Srbiji. Što je najgore od svega, bez obzira što konkuriše i traži da pređe u zvanje redovnog profesora, ona izražava u svojim intervjuima žaljenje zašto su fakulteti počeli da rade i na neki način baca ljagu na svoje kolege koji su pristali da se vrate na nastavu. Tako nešto potvrdila je u intervjuu za „Vreme” u kojem decidno kaže: „Iz ugla nas koji smo deo univerziteta, mislim da nije trebalo da pristanemo na pritiske države, koji jesu bili izrazito snažni, sa uskraćivanjem plata, inspekcijama, krivičnim prijavama protiv dekana – ogromna mašinerija je bila pokrenuta protiv visokog školstva, ali morali smo da nastavimo da pružamo podršku studentima i ostanemo u blokadi.”

Dakle, profesorka bi do sudnjeg dana blokirala fakultete i uskraćivala studentima da pohađaju nastavu, ali bi sebe prethodno da zbrine u zvanje redovnog profesora bez obzira na to što ne bi držala predavanja, niti radila bilo šta drugo, osim što bi se bavila pobunom. Naravno, za nju je očekivano da joj država za takav vid delatnosti isplaćuje platu. Za nju je inače nenormalno što postoje ljudi koji žele da žive normalnim životom, pa je slično jednom blokaderskom nalogu na društvenoj mreži „Iks” sa koga su napadnuti građani – kako bi trebalo da ih bude stid i sramota jer masovno posećuju radnje tokom Crnog petka kao da je sve normalno, dotična ostrvila na glasače vlasti – „Njihovi glasači sede po kafićima, pijuckaju kafu, šalju decu u škole, kao da ne postoje nikakvi drugi procesi.”

Očito neshvaćena, a opet teško joj je i da prizna kako je opcija za koju se zalaže doživela krah i kako obični ljudi samo žele da žive normalnim životima, profesorka se ljuti i na one što žele decu da šalju u škole. Za nju je život ulica, pobuna, anarhizam, beskrajni bezidejni protesti, maltretiranje neistomišljenika i sejanje uvreda na njihov račun. No, mimo ovako ispoljenog ludila, ona u svojim dnevničkim beleškama ipak izražava strah da li će joj biti produžen ugovor o radu, te time zapravo pokazuje da kada počne da gori oko njene pozadine, onda više nije omladinka Mara žestoka revolucionarka. Odjednom je strah hvata da li će studentima uspeti da zada vežbe i da im pregleda dogovorene radove. Ne razumem tu zabrinutost ako već ima želju da se predavanja uopšte ne drže i da se sve blokira. Zapravo, možda ipak razumem. Većina tih „velikih revolucionara” su najobičniji licemeri i kukavice. Jaki u čoporu, no kada dođe vreme odgovornosti onda kolektivno cmizdre i kukaju po raznim medijskim platformama i glume žrtve. Tako i ova nazovi profesorka.

Na kraju, država da dobro razmisli i da ukine besmislenu katedru na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu koju je oformio Dinko Gruhonjić. Nema smisla da građani finansiraju političku delatnost radikalnih levičara i anarhista i krajnje antisrpski nastrojenog profesorskog kadra sa te katedre.

*Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista