Jugoslavija još postoji, samo vi niste obavešteni

Avgust ove godine. Vruće leto na Crnogorskom primorju. Mesec dana provedosmo s jednim ljupkim parom naših korena koji živi u Parizu. On je imao jednu jaku foru. Pričajući s našim ljudima na plaži, kad bi ga pitali odakle je, on bi im odgovorio da je Jugosloven. 
Kad bi im to rekao posmatrao sam njihove oči. Bolje reci „okice”. Od silnog iznenađenja, one su se vrtele i žmirkale u očnim dupljama. Posmatrali su čoveka belo, baš poput taksiste koji se na jedvite jade dovuče do najbliže benzinske pumpe da natoči benzin u rezervoar u kojem je ostalo tek nekoliko kapi. 
– Jugosloven?!
– Da, ja sam Jugosloven – reče otresito i ponosito. 
– Ma, čoveče, kako možete reći da ste Jugosloven, kad Jugoslavija „i formalno i pravno” već decenijama ne postoji – unese mu se u lice jedan brkati čovek s povelikim trbuhom na velikoj ulcinjskoj plaži. Plaži dupke punoj ležaljki i šarenih suncobrana i nepregledne svetine koja leškari na njima. 
– Jugoslavija još postoji, samo vi očito još niste obavešteni – odgovori mu jetko Francuz naših korena.
Odjednom se oko jugo-Francuza okupi mnoštvo njegovih pristalica koji su slušali ovaj razgovor, ugodno leškareći na ležaljkama. Cena onih uz more bila je dvadeset, a malo dalje od mora petnaest evra. Čudo jedno koliko je Tito još prisutan među nama. Pa čak, eto, i na crnogorskoj plaži s peskom granulastim poput zrnaca „homeopatije”. 
Ali, Tito je Tito, neuništiv, pa to ti je!
U Herceg Novom, na putu ka gradskoj kafani, ugledasmo na jednoj kući pobodenu jugoslovensku zastavu koja leprša na mediteranskom vetriću. 
Je li san ili java? 
Java.
Dugo ne popismo espreso kafu u lepšim uslovima. Konobari se prosto nadmeću ko će od njih biti ljubazniji. Ne samo oni koji su zaposleni na „neodređeno vreme”, nego čak i sezonci kojima radni ugovor ističe krajem leta. Gde će posle isteka ugovora ne znaju da kažu. 
U Baru, ulica banaka zove se Titova.
Na prvom spratu zgrade u kojoj smo iznajmili stan pobodena je parabol-antena na kojoj je lik mladog Tita s titovkom, iznad kojeg velikim slovima piše: „Ipak si najbolji.” 
U monaškom Tivtu sa lučicom Portonegro, u kojoj se ljuljuškaju velelepne jahte opet, naletesmo na Titovu ulicu. 
Videsmo za molo privezan i stari jedrenjak „Jadran” oko kojeg se lome koplja između Crne Gore i Hrvatske. 
Na plaži u Budvi, sakrivena od jarkog sunca pod borovima, jedna ocvala ljubopitljiva dama što je čikove cigareta gasila na palim iglicama borova, a ne na ogradi od kamena koja je bila samo na dvadesetak centimetara daleko od nje, pita našeg druga Francuza odakle je.
– Iz Jugoslavije – opet će on.
Ona i njen prijatelj gledaju ga zabezeknuto baš kao da je pao s Marsa. 
– Nema više Jugoslavije – reče ona, a njen prijatelj to potvrdi mahanjem glave.
– Ima, ima – reče nas drug Francuz, samo vi još niste obavešteni – opet će on sa svojom „forom”. 
U kotorskom zalivu, u jednom kafiću ciburajući espreso kafu posmatramo ukotvljeni kruzer kompanije MSC sa kojeg turisti silaze na kopno baš kao mravi. 
– Neka nam, neka kruzera, od njih imamo velike finansijske koristi – reče postariji Kotoranin dobacivši da od Kotora nema lepšeg grada na svetu. 
– A, Perast? 
– Perast je nešto posebno. To je naša bombona – reče. 
I zbilja, dugo ne videh nešto lepše. Na listi je Uneska i zabranjena je gradnja novih građevina. Mir božji. 
Nije tek tako Goran Bregović, moj drug iz ulice našeg sarajevskog detinjstva Miloša Obilića, odlučio da u Perastu ima kuću s pogledom na more i čuveno malo ostrvce poznato s razglednica. 
Eh, Perast, Perast…

*Diplomirani žurnalista i profesor

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista