Ru­sko-srp­ski od­no­si će op­sta­ti upr­kos svim iza­zo­vi­ma

Mo­skva – Ru­sko ru­ko­vod­stvo je iz­ja­vi­lo da bi ta­ko­zva­ni Tram­pov mi­rov­ni plan mo­gao da bu­de osno­va bu­de­ćeg re­še­nje. Me­đu­tim, sa­da sve za­vi­si od to­ga da li će plan za­dr­ža­ti za Ru­si­ju prin­ci­pi­jal­no va­žne tač­ke, od ko­jih ne­ke, su­de­ći po iz­ja­va­ma, u Ki­je­vu i Bri­se­lu, Ukra­ji­ni i Evrop­skoj uni­ji sma­tra­ju ne­pri­hva­tlji­vim. Kon­kret­no, Ukra­ji­na je iz­ja­vi­la da je sprem­na da raz­go­va­ra o ovom pla­nu sa iz­u­zet­kom tri tač­ke ko­je su ključ­ne za Ru­si­ju. Me­đu­tim, ako Ukra­ji­na od­ba­ci ovo, on­da ona su­štin­ski od­ba­cu­je i Tram­pov mi­rov­ni plan u ce­li­ni. Ta­kva je tre­nut­na si­tu­a­ci­ja, ka­že u raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku” se­na­tor Alek­sej Pu­škov, pred­sed­nik Ko­mi­si­je Sa­ve­ta Fe­de­ra­ci­je za in­for­ma­tiv­nu po­li­ti­ku i od­no­se sa jav­no­šću.

„Va­žno je da se pro­ces pre­go­vo­ra na­sta­vi. Imam u vi­du ne­dav­ne raz­go­vo­re pred­sed­ni­ka Pu­ti­na i pred­stav­ni­ka pred­sed­ni­ka Tram­pa u Mo­skvi. Oce­nio bih ih po­zi­tiv­no. Na­kon sa­stan­ka dva pred­sed­ni­ka na Alja­sci usle­di­la je pa­u­za. Ova pa­u­za je bi­la po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da Ki­jev i ve­li­ke evrop­ske pre­sto­ni­ce vo­de po­li­ti­ku usme­re­nu na sa­bo­ti­ra­nje mir­nog re­še­nja. A na­kon što su Vla­di­mir Pu­tin i Do­nald Tramp raz­go­va­ra­li na Alja­sci o za­jed­nič­kim pri­stu­pi­ma re­ša­va­nju kri­ze, tre­ba­lo je ne­ko vre­me da se na­pra­vi sle­de­ći ko­rak. U ovom mo­men­tu taj sle­de­ći ko­rak ka mir­nom re­še­nju mo­žda još ni­je na­pra­vljen. Sto­ga, po­seb­no je va­žno da se ovaj sa­sta­nak odr­žao u Mo­skvi i da se pa­u­za na­kon Alja­ske ni­je pre­tvo­ri­la u pot­pu­ni pre­kid di­ja­lo­ga o iz­na­la­že­nju mi­ra.

Po­je­di­ni evrop­ski li­de­ri tvr­de da će, ako Ukra­ji­na bu­de po­ra­že­na, Ru­si­ja na­pa­sti nji­ho­vu ze­mlju. Mo­že­te li pro­ko­men­ta­ri­sa­ti ove tvrd­nje, kao i sve ve­ću za­bri­nu­tost da se su­kob mo­že pro­ši­ri­ti van gra­ni­ca Ukra­ji­ne?

Ru­si­ja ne­će na­pa­sti Evro­pu, jer mi ap­so­lut­no ne­ma­mo ni­ka­kvih pre­ten­zi­ja pre­ma Evro­pi. Ni­ka­vih pre­ten­zi­ja ni pre­ma Fin­skoj, ni Polj­skoj, ni­ti osta­lim ze­mlja­ma sa ko­jim se gra­ni­či­mo. Ne po­sto­ji pred­met za naš voj­ni kon­flikt sa Evro­pom. Ce­la ova si­tu­a­ci­ja ni­je re­zul­tat to­ga što je Ru­si­ja že­le­la da na­pad­ne Evro­pu, već re­zul­tat to­ga što su Ukra­ji­nu že­le­li da uvu­ku u NA­TO i pre­tvo­re je, po na­šem uve­re­nju, u mo­sto­bran na ko­jem bi ras­po­re­di­li oruž­je i ba­ze za udar na Ru­si­ju.

Od­bi­ja­nje Ki­je­va i nje­go­vih za­pad­nih sa­ve­zni­ka da is­po­štu­ju Min­ske spo­ra­zu­me pred­sta­vlja­lo je ne­u­speh di­plo­ma­ti­je, na­kon če­ga su pro­blem mo­ra­le da re­še oru­ža­ne sna­ge. Sva ta re­to­ri­ka po­sto­ji sa­mo da se oprav­da­va na­sta­vak fi­nan­si­ra­nja Ukra­ji­ne od stra­ne Evro­pe. Na pri­mer, fran­cu­ski pred­sed­nik Ema­nu­el Ma­kron tvr­di da vi­di Ru­se na vra­ti­ma Pa­ri­za. Fran­cu­zi­ma je ja­sno da je to fik­ci­ja, ali ta fik­ci­ja ko­ri­sti se za an­ti­ru­sku hi­ste­ri­ju, ko­jom Fran­cu­ska i dru­ge ze­mlje EU prav­da­va­ju na­sta­vak po­li­tič­ke, fi­nan­sij­ske i voj­ne po­dr­ške Ukra­ji­ni.

Me­đu­tim, ka­da ma­đar­ski pre­mi­jer Vik­tor Or­ban ka­že da je mo­guć kon­flikt NA­TO-a i Ru­si­je, on go­vo­ri o to­me da NA­TO mo­že da uđe u di­rek­tan rat na stra­ni Ukra­ji­ne. U slu­ča­ju da Ukra­ji­na na voj­nom pla­nu pad­ne, on se pla­ši da bi u NA­TO-u i EU mo­gli da do­ne­su od­lu­ku da po­ša­lju voj­sku na te­ri­to­ri­ju Ukra­ji­ne. Ta­kva pret­nja, pre­ma Or­ba­nu, po­sto­ji. On je upo­zo­rio da se to­me od­luč­no pro­ti­vi i ka­že da ga bri­ne što u Bri­se­lu svi sa­mo pri­ča­ju o ra­tu. Po Or­ba­no­vim re­či­ma, nji­ma je za­i­sta u gla­vi sa­mo rat i ni­šta dru­go.

Me­đu­tim, sum­njam da će to bi­ti uči­nje­no na li­ni­ji NA­TO-a, jer ipak u NA­TO-u glav­ni glas pri­pa­da SAD. Iskre­no sum­njam da će SAD da­ti ze­le­no sve­tlo za voj­ni su­kob NA­TO-a sa Ru­si­jom. Ali po­sto­ji opa­snost da ze­mlje EU po­ku­ša­ju da se ume­ša­ju u rat sa­me, bez SAD. Ov­de po­sto­ji ve­li­ki ri­zik za njih, jer ne­ma­ju do­volj­no oba­ve­štaj­nih ka­pa­ci­te­ta, ne­ma do­volj­no in­fra­struk­tu­r­nih i lo­gi­stič­kih mo­guć­no­sti da iz­dr­že ta­kav voj­ni na­por to­kom du­žeg pe­ri­o­da. Ali u te­o­ri­ji po­sto­ji ta­kva opa­snost, hi­po­te­tič­ki po­sto­ji.

Bi­la je ve­o­ma ozbilj­na te­ma is­po­ru­ke Ukra­ji­ni ame­rič­kih „to­ma­hav­ka”. Te ra­ke­te su spo­sob­ne da pre­đu 2.500 ki­lo­me­ta­ra i na­pad­nu na­še ener­get­ske, in­fra­struk­tur­ne i voj­ne objek­te. To bi već bi­lo di­rekt­no uče­šće, jer Ukra­jin­ci „to­ma­hav­ke” ne mo­gu da lan­si­ra­ju, to mo­gu uči­ni­ti sa­mo ame­rič­ki voj­ni spe­ci­ja­li­sti. To bi već bio ra­ket­ni rat SAD pro­tiv Ru­si­je. Mi­slim da se upra­vo iz tog raz­lo­ga Tramp po­i­grao sa tom ide­jom da iz­vr­ši pri­ti­sak na Mo­skvu, a on­da je od­u­stao od to­ga. Da­nas mi vi­še ne slu­ša­mo o mo­gu­ćoj is­po­ru­ci „to­ma­hav­ka” Ukra­ji­ni. Mi sve ta­kve pret­nje mo­ra­mo pa­žlji­vo pro­ce­ni­ti i uze­ti u ob­zir. Ipak, na­dam se da će u Va­šing­to­nu bi­ti do­volj­no zdra­vog ra­zu­ma da se NA­TO ne uvu­če u su­kob.

Če­sto ste ko­men­ta­ri­sa­li si­tu­a­ci­ju na Bal­ka­nu. Sma­tra­te li da po­sto­je ri­zi­ci da se na Bal­ka­nu ob­no­ve su­ko­bi iz de­ve­de­se­tih?

Ne znam sve de­ta­lje, ali po mom mi­šlje­nju, si­tu­a­ci­ja sa­da ni­je ta­kva kao de­ve­de­se­tih, ka­da su se ras­plam­sa­li ra­to­vi na Bal­ka­nu. Da­nas ipak po­sto­ji ne­ka vr­sta sta­bil­no­sti. Isto­ri­ja se kre­će u ci­klu­si­ma. De­ve­de­se­te za Sr­be i sve na­ro­de ko­ji su na­se­lja­va­li Ju­go­sla­vi­ju, bi­le su go­di­ne ve­li­ke tra­ge­di­je, što je kul­mi­ni­ra­lo od­u­zi­ma­njem Ko­so­va od Sr­bi­je. Mi­slim da se ovaj ci­klus za­vr­šio. Sa­da iskre­no ne vi­dim in­te­re­so­va­nje bi­lo ko­je ze­mlje za ob­na­vlja­nje su­ko­ba. Mo­žda po­sto­je ne­ke si­le ko­je su že­le­le da iza­zo­vu ne­što, ali to ni­su ve­li­ki igra­či. Evrop­ska uni­ja je za­o­ku­plje­na Ukra­ji­nom. SAD su za­o­ku­plje­ne Ukra­ji­nom, Ira­nom, Izra­e­lom, Ve­ne­cu­e­lom i sa­da im su­kob na Bal­ka­nu uop­šte ni­je po­tre­ban.

Mi­slim da je sa­da je­di­ni pro­ces ko­ji se od­vi­ja na Bal­ka­nu po­ku­šaj Za­pa­da da Sr­bi­ju uklju­či u svo­ju zo­nu uti­ca­ja, da pod­stak­ne Be­o­grad da se pri­dru­ži an­ti­ru­skim sank­ci­ja­ma i pod obe­ća­njem da će je uklju­či­ti u EU, da Sr­bi­ju pod­stak­ne da pri­zna Ko­so­vo kao ne­za­vi­snu dr­ža­vu. To su ci­lje­vi Za­pa­da. Ipak, vi­di­mo da ovi ci­lje­vi na­i­la­ze na ot­por srp­skog na­ro­da. A po­što je Za­pad sa­da za­o­ku­pljen ve­ćim bro­jem kri­za, on­da, či­ni mi se, da ne­ka no­va kri­za ni­je u nji­ho­vom in­te­re­su.

Dru­ga stvar je po­dr­ška tim sna­ga­ma u is­toj Sr­bi­ji ko­je bi, re­ci­mo, že­le­le pro­me­nu re­ži­ma, sa ci­ljem da na vlast do­đu pro­za­pad­ni­je sna­ge. Ta­ko je, na pri­mer, to uči­nje­no u Ru­mu­ni­ji ka­da je po­ni­šten pr­vi krug pred­sed­nič­kih iz­bo­ra, ka­da je po­be­dio evro­skep­tik Ka­lin Đor­đe­sku. Ta­kve po­li­tič­ke ope­ra­ci­je EU mo­že po­ku­ša­ti da spro­ve­de i u od­no­su na Sr­bi­ju.

Ne se­ćam se da je za po­sled­njih 25 go­di­na u ru­skim me­di­ji­ma to­li­ko pa­žnje uka­za­no Sr­bi­ji. Si­tu­a­ci­ju sa pro­te­sti­ma ne­dav­no je ko­men­ta­ri­sao i pred­sed­nik Pu­tin, ka­kvo je va­še vi­đe­nje tre­nut­ne si­tu­a­ci­je kod nas?

Va­ši du­go­traj­ni pro­te­sti, mi­slim da ni­su po­ve­za­ni sa­mo sa unu­tra­šnjim fak­to­ri­ma, već su po­sto­ja­li i spolj­ni fak­to­ri. Kao da je ne­ko že­leo da pred­sed­ni­ku Vu­či­ću po­ka­že da su nji­me ve­o­ma ne­za­do­volj­ni iz­van Sr­bi­je. Mi­slim da u EU po­sto­je sna­ge ko­je bi že­le­le da iz­vr­še ozbi­ljan pri­ti­sak na Sr­bi­ju da bu­de po­slu­šni­ja i či­ni mi se da ove pro­te­ste mo­gu ve­o­ma lo­gič­no ko­ri­sti­ti u ta­kve svr­he. Ina­če, ne­što slič­no smo vi­de­li u Bra­ti­sla­vi, gde su or­ga­ni­zo­va­ne i ma­ni­fe­sta­ci­je pro­tiv po­li­ti­ke Ro­ber­ta Fi­ca, pod za­sta­va­ma EU i Ukra­ji­ne. U Sr­bi­ji je ma­lo dru­ga­či­ji ka­rak­ter. Ali ipak ve­ru­jem da ove ma­sov­ne pro­te­ste EU ko­ri­sti kao po­lu­gu pri­ti­ska na one li­de­re u Evro­pi ko­ji im ne od­go­va­ra­ju.

Oni bi to že­le­li da ra­de i u Ma­đar­skoj, ali ta­mo je to te­že re­a­li­zo­va­ti, jer je Or­ban is­te­rao fon­do­ve So­ro­ša, pa su i po­lu­ge pri­ti­ska EU osla­bi­le. Ipak, 2026. u Ma­đar­skoj će se odr­ža­ti par­la­men­tar­ni iz­bo­ri, a EU će že­le­ti po­be­du opo­zi­ci­je. Pre­ma ne­kim po­da­ci­ma, Ki­jev će ak­tiv­no uče­stvo­va­ti u to­me, jer im se uop­šte ne svi­đa Or­ba­no­va po­li­ti­ka. Da­kle, ma­sov­ni pro­te­sti i iz­bo­ri su oni ala­ti ko­je EU po­ku­ša­va da is­ko­ri­sti za stva­ra­nje, re­kao bih, ta­kve je­din­stve­ne sfe­re uti­ca­ja i do­mi­na­ci­je u Evro­pi. I u tom kon­tek­stu, sma­tram da pro­te­sti u Sr­bi­ji, ko­ji ima­ju unu­tra­šnji po­kre­tač, mo­gu se ko­ri­sti­ti od stra­ne stra­nih si­la za pri­ti­sak na srp­sku vla­du.

Sr­bi­ja se tre­nut­no su­o­ča­va sa ozbilj­nim pri­ti­ci­ma iz EU da uve­de sank­ci­je Ru­si­je, a sa dru­ge da li­ši „Ga­sprom” vla­sni­štva nad NIS-om. Ka­ko ovi pri­ti­sci mo­gu uti­ca­ti na ru­sko-srp­sko part­ner­stvo?

Či­nje­ni­ca da Sr­bi­ja ne vo­di u pot­pu­no­sti po­li­ti­ku ka­kvu bi od nje že­leo Za­pad. Bri­sel ni­je za­do­vo­ljan iz jed­nog, a Va­šing­ton iz dru­gog raz­lo­ga. I jed­ni i dru­gi sma­tra­ju da Sr­bi­ja mo­ra pot­pa­sti pod sfe­ru za­pad­nog uti­ca­ja. U slu­ča­ju NIS-a ne­ma ni­ka­kvog po­seb­nog kur­sa SAD pre­ma Sr­bi­ji. Isto zah­te­va­ju od svih evrop­skih ze­ma­lja i cilj im je da Evro­pa pot­pu­no pre­sta­ne da ku­pu­je ru­ske ener­gen­te. Sa­mo je Or­ba­nu us­pe­lo da se Tramp slo­ži da Ma­đar­ska i da­lje ku­pu­je ru­sku naf­tu i gas. Ne znam ka­ko će da­lje bi­ti sa Slo­vač­kom, ko­ja je u te­škoj si­tu­a­ci­ji. Me­đu­tim, u Va­šing­to­nu sma­tra­ju da bi sve osta­le ze­mlje tre­ba­lo da se od­rek­nu ru­skog ga­sa i poč­nu da ku­pu­ju ame­rič­ki. To je je­din­stve­na po­li­ti­ka SAD pre­ma evrop­skim ze­mlja­ma.

A što se ti­če pri­ti­ska EU, oni že­le da iz­gra­de je­din­stve­nu sfe­ru uti­ca­ja ko­ja bi se pro­ši­ri­la na ce­lu is­toč­nu Evro­pu. One sna­ge ko­je sa­da vo­de EU že­le da sa­ču­va­ju lo­gi­ku ši­re­nja. Ako se EU ši­ri, ra­ste uti­caj Bri­se­la, bi­ro­kra­ti­je sa Ur­su­lom fon der La­jen na če­lu. Ako se za­u­sta­vi pro­ši­re­nje uni­je, ulo­ga bri­sel­ske bi­ro­kra­ti­je će spla­snu­ti. Na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve ta­da će po­če­ti da igra­ju ve­ću ulo­gu od Bri­se­la. Sr­bi­ja je po­ten­ci­jal­ni kan­di­dat za član­stvo u EU, Mol­da­vi­ja, Ukra­ji­na i Gru­zi­ja ta­ko­đe.

Sto­ga, sma­tram da će se pri­ti­sak na va­šu ze­mlju na­sta­vi­ti. SAD će vr­ši­ti eko­nom­ski pri­ti­sak, do­mi­nant­no na te­mu ener­gi­je, dok će ze­mlje EU vr­ši­ti pri­ti­sak na ši­ro­kom spek­tru pi­ta­nja, po­čev­ši od Ko­so­va, pa do sank­ci­ja Ru­si­ji. Znam sa su u Sr­bi­ji isto­rij­ske tra­di­ci­je za­šti­te su­ve­re­ni­te­ta ve­o­ma ja­ke. Ipak, uko­li­ko do­pu­sti­te da dru­gi do­no­se od­lu­ke u va­še ime su­o­či­će­te sa eko­nom­skom šte­tom, po­seb­no u sfe­ri po­ljo­pri­vre­de i ener­ge­ti­ke. Sr­bi­ja na kra­ju mo­že iz­gu­bi­ti ne­za­vi­snost, a kva­li­tet ži­vo­ta obič­nih gra­đa­na zna­čaj­no se sro­za­ti.

Na Sr­bi­ju ki­di­šu moć­ne si­le, SAD i EU ve­li­ki igra­či na svet­skoj sce­ni. Upr­kos nji­ho­vim pri­ti­sci­ma Sr­bi­ja odr­ža­va po­seb­ne od­no­se sa Ru­si­jom, ko­ji ne­ka­da u se­bi no­se i slo­že­nost. Ovo po­ka­zu­je da isto­rij­ska bli­skost ru­skog i srp­skog na­ro­da i da­lje po­sto­ji i za­i­sta bih že­leo da se ta bli­skost odr­ži.

Za­ni­mlji­va bi­o­gra­fi­ja

Se­na­tor Alek­sej Pu­škov, lič­nost je za­ni­mlji­ve bi­o­gra­fi­je. Ro­đen je u po­ro­di­ci so­vjet­skih di­plo­ma­ta u Pe­kin­gu 1954, za­vr­šio elit­ni „Mo­skov­ski in­sti­tut me­đu­na­rod­nih od­no­sa -MGI­MO“, ali ipak ni­je po­stao di­plo­ma­ta. To da de­ca di­plo­ma­ta po­sle MGI­MO „na­sle­de“ funk­ci­ju svo­jih ro­di­te­lja ne­pi­sa­no je pra­vi­lo ko­je vla­da u ru­skom Mi­ni­star­stvu spolj­nih po­slo­va.

Pu­škov je rad­nu ka­ri­je­ru po­čeo u ko­mu­ni­stič­kom bil­te­nu u Pra­gu, po­tom je ra­dio u ka­bi­ne­tu Mi­ha­i­la Gor­ba­čo­va, gde se ba­vio pi­sa­njem go­vo­ra za po­sled­njeg so­vjet­skog li­de­ra. Kra­jem 90-ih raz­vio je bli­sku sa­rad­nju sa va­šing­ton­skim Fon­dom „Kar­ne­gi”, po­stao eks­pert fo­ru­ma u Da­vo­su, ko­lum­ni­sta vo­de­ćih me­di­ja i vo­di­telj na po­pu­lar­noj te­le­vi­zi­ji TV Ren. U po­li­ti­ku ula­zi 2011. kao član vla­da­ju­će Je­din­stve­ne Ru­si­je. Ta­da je iza­bran u Du­mu i ime­no­van za pred­sed­ni­ka par­la­men­tar­nog Ko­mi­te­ta za me­đu­na­ro­ne od­no­se, a 2016. pre­la­zi u se­nat – Sa­vet Fe­de­ra­ci­je.