Sve manje obraćamo pažnju jedni na druge

U lepo i sunčano jesenje jutro vraćam se iz dobro snabdevene samousluge u našem naselju sa torbom punom provijanta za dnevne potrebe domaćinstva. Do naše kuće, udaljene oko pola kilometra, vodi uska ulica bez trotoara, pa se krećem kolovozom, i to usporenim korakom jer nikuda ne žurim. Negde na polovini puta prolazi pored mene sredovečni muškarac koji malo zastade pa mi se obrati:

„Jel’ teška torba, komšija, treba li pomoći?”

„Ne treba, komšija”, upotrebih i ja taj odomaćeni izraz, iako čovek nije iz našeg susedstva. „Nije teška, mogu i sam, a Vama mnogo hvala na pažnji.”

Posle kraćeg vremena, sustiže me jedan mladić, pa valjda videći kako sporo hodam, upita:

„Mogu li, stari, malo da pomognem ako je teško to što nosite?”

„Nije teško, momče, samo pet-šest kilograma pa mogu i sam, a tebi puno hvala na ponuđenoj pomoći.”

A kad stigoh nadomak svog doma, odnekud se kraj mene nađe golobradi dečak, verovatno stariji učenik ovdašnje osnovne škole, pa kaže da bi želeo da mi pomogne, jer njega su i u školi i kod kuće učili da starijima pomaže uvek kad zatreba. „Kad je tako”, rekoh, „onda, sinko, uzmi u ruke jednu ručku torbe pa ćemo je nositi zajedno dalje.” I tako ubrzo stigosmo do kapije našeg dvorišta.

„E pa, dobri dečko, veliko hvala na pomoći, blago majci koja ima takvog sina.”

„I ćaletu, čiko”, dopunjuje me tinejdžer.

„Da, i ocu naravno”, dodajem naknadno, pozdravivši se sa simpatičnim dečakom, koji veselo odšeta ulicom.

Ovi neočekivani postupci prijatno su me iznenadili. Jer do sada, kad bih se iz pomenute prodavnice vraćao kući istom ulicom, niko od prolaznika nije se obazirao na mene niti se ponudio da pomogne. Obično bi gledali negde u daljinu ili hodali pognute glave s pogledom upernim u asfalt ispred sebe kao da broje pređene korake, a najčešće bi s mobilnim telefonom kraj uha čavrljali s nekim na sav glas.

Nisam zbog toga bio razočaran, znajući kako se u novije vreme mnogo šta u narodu promenilo. Sve je manje među ljudima bliskosti i druželjublja, srdačnosti i poštovanja, solidarnosti i spremnosti da se pomogne, a sve više otuđenosti i odbojnosti, apatičnosti i sebičnosti i brige samo o svojim interesima. Imajući ovo na umu, nije čudno što su postupci pomenuti na početku ove priče danas postali prilična retkost. Dok su ranije, kada je među ljudima postojalo više empatije, bili nešto uobičajeno što ne zaslužuje posebnu pažnju.

Sveta Jokić,

Beograd