Rivalstvo SAD i Kine biće sve jače

Kako god posmatrali rezultate prve godine mandata predsednika Trampa, nesumnjivo je da je prodrmao svet i međunarodne odnose. Nesporno, posredovanje SAD dalo je odlučujući doprinos okončanju ili deeskalaciji u nizu sukoba – između Izraela i Irana, Pakistana i Indije, Ruande i DR Konga, Tajlanda i Kambodže, Jermenije i Azerbejdžana. Plan za okončanje sukoba u Gazi zasad koliko-toliko funkcioniše, a za Ukrajinu se i dalje formuliše. To su diplomatski uspesi koji pokazuju važnost SAD na međunarodnoj sceni, ali i agilnost predsednika Trampa i njegovog tima, kaže u razgovoru za „Politiku” prof. dr Branislav Đorđević, direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu, najstarijeg državnog naučnog instituta u oblasti međunarodnih odnosa u Evropi, koji će sutra navršiti 78 godina postojanja. S druge strane, ističe naš sagovornik, Trampove tarife, razne netarifne barijere i druge protekcionističke mere i ambicije oštetile su poverenje u slobodnu trgovinu, a mnoge zemlje su se našle pod pritiskom SAD da prihvate bilateralne trgovinske aranžmane za koje smatraju da nisu fer.

Godinu na izmaku obeležio je i odnos Donalda Trampa i Vladimira Putina, naročito kada su u fokusu bile teme poput Ukrajine, testiranja novog oružja…

U odnosima Trampa i Putina bilo je ove godine uspona i padova, izjava „bliskosti” i pretnji, približavanja i udaljavanja od dogovora o Ukrajini. Ali nesumnjivo je vidljiv pozitivan pomak na relaciji Vašington–Moskva, naročito u poređenju sa periodom kada je Džozef Bajden bio predsednik SAD. Tramp je svestan da politički Zapad nije naneo strateški poraz Ruskoj Federaciji, da je ukrajinska vojska pred kolapsom u Donbasu i da je dogovor sa Moskvom neophodan. Istovremeno, odnos SAD i Rusije se ne svodi samo na Ukrajinu već zahteva i niz veoma teških dogovora i kompromisa u vezi sa strateškim naoružanjem i bezbednosnom arhitekturom. Moskvi se svakako ne sviđa ubrzana militarizacija Evropske unije, inspirisana Trampovim pritiscima oko vojnih budžeta, kao ni pokušaj zamene ruskih američkim energentima u Evropi pod mantrom „energetske diversifikacije”. Sve su to pitanja koja ostaju za 2026, ali važno je da su diplomatski kontakti sada brojni i na više nivoa. Nema sumnje da će odnosi Trampa i Putina obeležiti i narednu godinu.

Čini se da Tramp nije uspeo da odvoji Putina od Sija?

Jedna od interesantnih teza, naročito u prvoj polovini godine, bila je i ona o pokušaju Trampa da sprovede „obrnutog Kisindžera”. Odnosno, da ponovi uspeh koji je državni sekretar SAD Henri Kisindžer imao početkom sedamdesetih godina 20. veka kada je uspeo da ubedi Maoa da se Kina distancira od SSSR-a. Teza je bila da bi Tramp mogao da iskoristi svoje odnose sa Putinom da se ovog puta Moskva distancira od Pekinga, kao potencijalno najvećeg rivala Vašingtona u 21. veku. Međutim, vrlo brzo je postalo jasno da od toga neće biti ništa. Moskva i Peking su dodatno učvrstili bilateralne odnose, podigli nivo saradnje i trgovinske razmene na 250 milijardi dolara, ojačali i proširili BRIKS i Šangajsku organizaciju za saradnju. Kina i Ruska Federacija jedna drugoj „čuvaju leđa” i na to će SAD morati da računaju ubuduće. Sa druge strane, jasno je da će se pokušaji da se Moskva i Peking „razdvoje” nastaviti.

Kako ocenjujete odnos snaga u geopolitičkom trouglu SAD – Kina – Ruska Federacija?

Ove tri vodeće svetske supersile imaju svoje vizije svetskog poretka u procesu multipolarizacije. Svaka ima i svoja superoružja. Ruska Federacija ima trenutno najiskusniju vojsku, uz izuzetne nuklearne kapacitete i neverovatne resurse. Kina ima demografsku prednost, izuzetnu ekonomsku, industrijsku, a slobodno se može reći i vojnu snagu. SAD imaju najveći vojni budžet, najmoćniji digitalni ekosistem i, naravno, imaju dolar.

Paralelno s trkom za retkim mineralima, odvija se i borba za najnaprednije čipove. U tom kontekstu, kako procenjujete da će se razvijati odnosi Sjedinjenih Država i Kine?

Neki kažu trka za retkim mineralima, neki govore o „tihom”, odnosno nevidljivom ratu. Retki zemni minerali, posebno litijum, titanijum, cirkonijum i grafit, provejavali su na nekim od najvažnijih svetskih događaja tokom čitave godine. Od Trampovog interesovanja za „preuzimanje” Grenlanda, koji je bogat ovim mineralima, do dogovora Vašingtona sa Kijevom o njihovoj eksploataciji. Ne treba zaboraviti da je Amerika, pre bilo kakve ozbiljne mirovne inicijative, ultimativno tražila i na kraju 1. maja prošle godine potpisala sa Ukrajinom sporazum o „saradnji” u oblasti ukrajinskih mineralnih resursa. Ako se imaju u vidu i nedavni sporazumi sa Pakistanom i više zemalja jugoistočne Azije tokom samita ASEAN-a u Kuala Lumpuru, jasno je da su SAD u hitnoj potrazi za ovim ključnim komponentama za razne industrije – od zdravstvene do automobilske i vojne. Kina je apsolutni lider u procesuiranju retkih minerala, sa udelom od preko 85 odsto na globalnom nivou. Samim tim, Peking ima „oružje” kojim može da parira Trampovim pretnjama ogromnim tarifama. Videli smo da je Vašington bio primoran da popusti kada su u Pekingu uvedeni mehanizmi za kontrolu izvoza retkih minerala. Sa druge strane, Peking je bio nezadovoljan septembarskim sporazumom Vašingtona i Islamabada u vezi sa eksploatacijom minerala, pre svega u Balučistanu. Između ostalog, i zbog toga što se u ovoj pakistanskoj pokrajini nalazi i luka Gvadar, ključna tačka na koridoru Kina–Pakistan između kineskog Sinđanga i Arapskog mora, koji je jedna od najvažnijih ruta u okviru inicijative „Pojas i put”. Istovremeno, razbuktala se „tehnološka bitka” oko čipova, gde SAD i kompanija „Nvidija” sa „blekvel” tehnologijom i dalje ima prednost, ali se ona stalno smanjuje. Ne treba zaboraviti ni bitku za 6G mrežu, koja tek predstoji, a u kojoj kineski „Huavej” ima preimućstvo. To sve govori da će rivalitet SAD i Kine nastaviti da jača. Bilo bi dobro da ostane u domenu tehnološko-ekonomskog napretka.

U međuvremenu, ekonomska i politička kriza u EU ne jenjavaju. Tu su i predstojeći važni izbori u Mađarskoj. Kako vam Evropska unija izgleda danas?

Nemačka veoma sporo izlazi iz recesije, politička kriza u Francuskoj ne jenjava u susret predsedničkim izborima 2027. godine. Setimo se da je Francuska samo ove godine promenila tri vlade. Nakon pobede Andreja Babiša u Češkoj, ojačale su suverenističke snage u okviru Višegradske grupe, koju čine Mađarska, Poljska, Slovačka i Češka. Ostaje da se vidi kako će izgledati Mađarska nakon izbora u aprilu. To će biti najpraćeniji izbori naredne godine. Sama EU se suočava sa onime što u Davosu zovu „polikrizom” – koktelom niza kriznih i neizvesnih procesa: strateška autonomija joj je umanjena, energetski je veoma zavisna, a ubrzana militarizacija ne može da nadomesti godine deindustrijalizacije. Migrantska pitanja i dalje dominiraju u društvima Zapadne Evrope i ne vidi im se kraj. Proširenje EU zvanično postoji, ali se postavlja pitanje koliko je ono iskreno, pogotovo ako imamo u vidu da se iz geopolitičkih razloga kao ozbiljni kandidati postavljaju države sa ogromnim unutrašnjim izazovima, poput Ukrajine.

Istovremeno, Srbija se suočava sa pritiscima da odustane od dosadašnjeg spoljnopolitičkog kursa. Koliko je moguće odupreti se tome?

Srbija vodi politiku „hedžinga”, jednu vrstu multivektorske spoljne politike, u okviru koje mora da se oslanja na više ključnih aktera. U procesu pregovora o članstvu u EU, nalazi se u okruženju zemalja NATO-a, gde ključnu ulogu imaju SAD, a sa druge strane ima ključne partnere u Ruskoj Federaciji i Kini kada je reč o pitanjima teritorijalnog integriteta Republike Srpske, ali i energetskog, infrastrukturnog i ekonomskog razvoja. Pritisci da se odustane od takve politike su izuzetno vidljivi, ali svrstavanje Srbije u jedan blok, pre svega političkog Zapada, protiv RF i Kine, izuzetno bi se negativno odrazilo na naše nacionalne interese.

Gde su tu onda pitanja poput Kosova i Metohije, procesa našeg pridruživanja EU, odnosa Srbije s Kinom, SAD, Evropskom unijom i Ruskom Federacijom?

Iza nas je još jedna izuzetno teška godina za srpski narod na Kosovu i Metohiji, uz tiho etničko čišćenje i sramnu segregaciju. Politička kriza u Prištini ne jenjava, a sa Zapada pritisaka nema da odustane od politike „aparthejda” prema Srbima. Ne naslućuje se Zajednica srpskih opština, koju je garantovala EU još pre 12 godina. Istovremeno, malo je pomaka u EU integracijama. Ostaje da se vidi da li je Klaster 3 moguće otvoriti do kraja godine, ali iz današnje perspektive biće teško jer je i dalje dosta protivnika, uprkos pozitivnoj preporuci Evropske komisije. Sa SAD vodimo ojačani strateški dijalog i poboljšali smo odnose, iako fundamentalno ostaje mnogo problema, naročito u vezi sa Kosovom i Metohijom i našim odnosima s Moskvom i Pekingom. Trenutno je pozitivna uloga SAD kada je reč o BiH, imaju više razumevanja za stavove Republike Srpske. Sa Pekingom razvijamo „Zajednicu Kina–Srbija”, primenjujemo sporazum o slobodnoj trgovini, predsednik Vučić je imao dva susreta sa predsednikom Sijem, kineske kompanije su najveći investitori i izvoznici u našoj zemlji. Postoje jasni spoljni napori da se ugroze odnosi Beograda i Moskve, a za to se koriste i pitanja NIS-a i nametanje „gasne diversifikacije”.

Svedoci smo ubrzane militarizacije u svetu, pa i u Evropi, uz povećanje vojnih budžeta u državama članicama NATO-a. Klizi li međunarodna zajednica ka većem ratu?

Imali smo 59 aktivnih sukoba u svetu, a 78 država je angažovano u sukobima van svojih granica. Trend demilitarizacije, koji je bio dominantan od početka 21. veka, u poslednje dve godine je preokrenut, imamo povećanje militarizacije u 106 država. U našem regionu posebno je zabrinjavajući trend militarizacije koji prati narativ sekuritizacije u Evropskoj uniji, naslonjen na navodne pretnje o mogućem napadu iz Ruske Federacije. Dogovoreno povećanje vojnih budžeta članica NATO-a na pet odsto nacionalnog budžeta teško da će doprineti smanjenju tenzija, a može da dovede do ozbiljnih posledica po unutrašnju ekonomsku i socijalnu stabilnost. Svedoci smo i kršenja Rezolucije 1244 i naoružavanja takozvanih kosovskih bezbednosnih snaga od strane SAD, Velike Britanije i Turske, kao i stvaranja nekakvih „mini-savezništava” u regionu usmerenih protiv Srbije i Republike Srpske. To su vrlo opasni trendovi, koji se očigledno tolerišu i služe kao dodatan pritisak na Beograd i Banjaluku.

Ujedinjene nacije su 2025. obeležile 80 godina postojanja. Kako vidite budućnost multilateralizma?

Svet je obeležio 80. godišnjicu UN u skladu sa trenutnim stanjem multilateralizma u svetu – nezadovoljavajuće i neprimereno. Ipak, početkom godine, Kina je posredstvom ministra spoljnih poslova Vang Jija u okviru Saveta bezbednosti UN pokrenula inicijativu za obnovu multilateralizma zasnovanog na sistemu i Povelji UN. Odgovor na ovu inicijativu ohrabrio je predsednika Sija da na samitu ŠOS-a u Tjencinu početkom septembra predloži „Inicijativu za globalno upravljanje”, koja se naslanja na njegov koncept „istinskog multilateralizma” i suverene jednakosti, odnosno protivljenja dvostrukim standardima kada je reč o poštovanju teritorijalnog integriteta. Veoma je važno to što je i Republika Srbija bezrezervno podržala ovu inicijativu, a nakon toga isto su učinile i mnoge druge države. To je nešto što uliva nadu.

Stanje u Gazi je i dalje katastrofalno

Može li se govoriti o deeskalaciji na Bliskom istoku, nakon izuzetno turbulentne godine?

Činjenica je da je barem zasad okončan izuzetno opasan direktan sukob Irana i Izraela, ali i da je postignut dogovor o deeskalaciji u Gazi, tako da možemo da kažemo da je do određenog pomaka došlo. Moj utisak je da su stavovi Irana i Izraela u vezi sa trajnim rešenjem palestinskog pitanja i bezbednosnom arhitekturom na Bliskom istoku i dalje fundamentalno suprotni. Upravo te razlike će održavati veliku tenziju, uprkos određenom napretku na terenu. Svima je jasno da je situacija u Gazi i dalje katastrofalna, pre svega sa humanitarnog aspekta, ali i sa aspekta međunarodnog prava. Mnogo je kršenja primirja, sa obe strane, a neka od ključnih pitanja na samom terenu nisu rešena. Situacija ostaje izuzetno opasna i tragična.

Institut na dobrobit Srbije

Institut za međunarodnu politiku i privredu sutra obeležava 78 godina postojanja. Kako ocenjujete put koji je pređen od 8. decembra 1947, kada je osnovan Uredbom Vlade FNRJ?

Sve promene koje su se dešavale u državi, odnosno u društvu, odražavale su se neminovno i na naš institut, koji je inače najstarija državna naučna ustanova oblasti međunarodnih odnosa u Evropi. Odlaskom SFRJ u istoriju, institut je postao pastorče SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore, ali su se stvari poslednjih godina popravile. Kako bilo, u kojim god uslovima da je institut radio, to je bilo ozbiljno i predano, a tako će nastaviti i u budućnosti, na dobrobit Srbije