Trominutni rat bez pobednika

Čemu rat čiji je ishod poznat i pre nego što bi bio ispaljen prvi metak? Pogotovo ako bi taj prvi metak bio balistička raketa sa nuklearnom bojevom glavom, koja prilikom detonacije oslobađa temperaturu od 4.000 stepeni. Sasvim dovoljno da Ajfelov toranj pretvori u jezero istopljenog metala.

Da se razumemo, nemamo ništa protiv Pariza i Francuske. Ajfelov toranj poslužio je kao ilustracija devastacije u slučaju rata između Rusije i Evrope. Jer u tom ratu svi bi bili gubitnici. Udarni talas koji prati nuklearne eksplozije zbrisao bi i Koloseum. Radioaktivni cunami stigao bi Temzom do Londona, dok bi Berlin ponovo dobio obrise koje je imao u maju 1945. godine.

Ništa bolje ne bi prošla ni Rusija. Bajkovite kupole Kremlja nestale bi u treptaju oka. Od Sankt Peterburga ostala bi gomila krša i prašine koju bi vetar raznosio po jezeru Ladoga i Baltiku.

Sve u ratu Rusije i Evrope bilo bi potpuno besmisleno. Iz kojeg god ugla pokušali da sagledamo opasnost i tok mogućeg sukoba, on se uvek završava isto – katastrofalno. Ali pođimo redom.

Zamislimo da ruska vojna mašinerija jednog dana krene u pravcu Zapada. Ispostavi se da su jastrebovi u Briselu bili u pravu i da su ruski tenkovi pregazili pribaltičke zemlje, a potom prešli i granicu sa Poljskom. Naravno, Moskva bi pre toga rasporedila podmornice sa interkontinentalnim balističkim raketama, a trupe u Kalinjingradu zauzele bi odbrambene položaje oko baza i baterija sa protivbrodskim projektilima koji pokrivaju Baltik. PVO sistemi u ruskoj enklavi pokrili bi i dobar deo Poljske. Skoro pa do same Varšave.

Šta bi u tom slučaju učinila Evropa? Poljska armija je snažna. Moderna. Poljaci su odlični ratnici, visoko motivisani. Posebno kada je reč o Rusima, istorijskim neprijateljima.

Poljska bi najverovatnije odolela prvom udaru. Milijarde uložene u kupovinu najboljih američkih, nemačkih i južnokorejskih tenkova bi se isplatile. Istina, pitanje je koliko dugo bi to trajalo. Naime, Rusija na bojnom polju ima veću vatrenu moć u artiljeriji, isprobane PVO sisteme koji bi isključili upotrebu neprijateljske avijacije. I što je najbitnije – ima ratno iskustvo iz tekućeg sukoba u Ukrajini. To nema nijedna druga armija u Evropi. Ako među njih ne računamo Ukrajince.

Poljacima bi u pomoć pohitali saveznici NATO-a. Prvi bi na bojno polje stigli Nemci. Potom Holanđani, Francuzi. Trupama Velike Britanije trebalo bi nekoliko dana više. Tek da svojih 300 tenkova prebace preko Lamanša. Zatim bi stigli Italijani, Španci i ostali, koji bi dobili zadatak da osiguraju sredinu i jug fronta.

Posmatrano statistički, Evropa, bez Amerike, mogla bi da se odupre ruskom napadu. Evropa ima više aktivnih vojnika i veću rezervu. Evropa je posebno jača na polju avijacije. Evropske zemlje na raspolaganju imaju više od 22.000 aviona. Rusi imaju nešto ispod 5.000. Zaostaje i mornarica pod komandom Moskve. U štabu u Briselu na brojnom stanju imaju oko 1.200 brodova, u odnosu na oko 450 ruskih. EU ima gotovo milion vojnih vozila, a Rusija manje od 150.000.

Gorenavedeni scenario o ruskom napadu na pribaltičke zemlje i Poljsku priželjkivali bi generali u Briselu. Oni bi preuzeli komandu, stabilizovali front i u velikom kontranapadu bi krenuli u pravcu Istoka. Rusi bi se povukli, da ne kažemo pobegli, a u Briselu bi spremali medalje i ordenje za pobednike.

Mogući rat Evrope i Rusije, sasvim smo sigurni, ne bi imao takav tok. Zašto bi Rusi gubili vreme sa koncentracijom trupa i tehnike, lagerovanjem zaliha za klasičan sukob? Oni imaju nešto znatno efikasnije. To je elektromagnetno oružje.

Prilikom nuklearne eksplozije na velikoj visini (30.000 metara i više) generiše se elektromagnetni puls (EMP), odnosno vremenski kratak talas elektromagnetne energije koji uništava elektroniku. On ne utiče na ljude i živi svet, ali može da uništi većinu infrastrukture na kojoj počiva savremeni način života.

Dakle, Moskva bi uz pomoć takvog oružja mogla da onesposobi veći deo ratne mašinerije NATO-a u Evropi. Ne bi mogli da polete avioni, kamioni i tenkovi bi stali nasred puta, ne bi mogli da izađu ni iz skladišta ratne rezerve. Na brodovima bi pregoreli radari, raketni i torpedni sistemi. Zaštitu od EMP-a nude samo duboko ukopani bunkeri sa jakom armaturom koja bi poslužila kao Faradejev kavez.

Veruje se da bi EMP onesposobio i satelite u nižoj orbiti. Među njima su i oni koji služe za komunikaciju i navigaciju. Bez njih, evropska armija bi morala da u svoje redove uvrsti kurire koji bi prenosili pismene i usmene naredbe. Oficiri na terenu mogli bi da se orijentišu samo uz pomoć papirnih mapa. I to pod uslovom da se prisete kako se koriste busole.

Rusija ne bi mogla da pobedi Evropu. Kao što ni Evropa ne može da pobedi Rusiju. Jer kako pobediti zemlju koja u inventaru ima više od 5.000 nuklearnih bojevih glava?

Istina, Evropa bi mogla teško da rani Rusiju. Krstarećim raketama i avionima koji bi se probili kroz PVO odbranu Brisel bi mogao da cilja velike energetske komplekse, aerodrome, železničku mrežu. Transsibirska pruga sigurno bi bila među prioritetnim ciljevima. Ako bi ona bila prekinuta, ne bi mogla da stignu pojačanja sa Istoka. Ruska, kineska ili severnokorejska.

Ruska mornarica bi skupo platila ceh rata. Recimo, sa ulaskom Švedske i Finske u NATO, direktnoj pretnji su izloženi aerodromi i baze atomskih podmornica oko Murmanska. Ruske podmornice morale bi da prebaziraju u Severodvinsk ili Arhangelsk. Tamo bi bile kao u mišolovci jer bi prilikom izlaska na otvoreno more mogle da upadnu u zasede.

Da ne idemo tako daleko. Evropa bi u pravcu istoka mogla da napreduje samo do granica Rusije. Onog trenutka kada bi EU trupe prešle tu liniju, Moskva bi dobila odrešene ruke da upotrebi nuklearno oružje. Tu dolazimo do onih 5.000 nuklearnih bojevih glava.

Naime, u Moskvi bi mogli lenjirom da povuku liniju između Baltika i Crnog mora, recimo, preko Ukrajine i Poljske i da u razmaku od sto kilometara detoniraju po jednu taktičku atomsku bombu. Uz povoljne vetrove koji bi duvali u pravcu zapada, Moskva bi dobila odbrambenu liniju u kojoj neprijateljske trupe ne bi mogle da borave.

Francuska i Velika Britanija kao evropske nuklearne sile, mogle bi da odgovore upotrebom svog oružja sudnjeg dana. Širom Rusije ima dovoljno ciljeva ka kojima su usmerene rakete sa nuklearnih podmornica koje su bazirane u Škotskoj (severozapadno do Glazgova) i Bretanji (preko puta Bresta).

I Rusija bi imala dovoljno ciljeva. Među njima je svakako Aerodrom Bodo u Norveškoj, koji obezbeđuje podzemne baze za američke nuklearne podmornice. Sa tog aerodroma poleću avioni koji u hladnim vodama između Norveške i Grenlanda prate kretanja ruskih podmornica. I tako dalje, u nedogled.

Za kraj da se setimo lekcija iz prošlih vremena. Koliko puta ste čuli da se istorija ponavlja? Trenutno, sve podseća na period Španskog građanskog rata. Evropa je živela u prividu mira, dok je Iberijsko poluostrvo gorelo u bitkama iza kojih su stajali Nemačka, Italija i Sovjetski Savez. Najveću cenu platili su Španci. Kao sada Ukrajinci.

I tada su svi govorili o miru, polagali nadu u zdravu pamet i logiku. Ali na konferenciji u Minhenu 1938. godine, Čehoslovačka je u cilju mira, mada je niko ništa nije pitao, ostala bez Sudetske oblasti (svaka sličnost sa zahtevima za predaju teritorije u Ukrajini je slučajna). Britanski premijer Nevil Čejmberlen je po povratku iz Minhena govorio o „miru našeg vremena”. Ne znajući da će godinu dana kasnije početi Drugi svetski rat.

Hoće li svet sada biti pametniji? Ne treba se kladiti na tu mogućnost. Da je pameti, niko ne bi govorio o ratu. Jer ovog puta bitke ne bi trajale danima i mesecima, već minutima. Taman koliko je potrebno raketama sa nuklearnim bojevim glavama da stignu do ciljeva širom Evrope i Rusije. Neko je izračunao da bi jednom takvom projektilu, ispaljenom iz bivšeg Kenigzberga, do Berlina trebalo manje od tri minuta leta. Za to vreme ni Jusein Bolt ne bi uspeo da napusti kancelariju, otrči do najbližeg skloništa ili da zaklon potraži u stanici metroa. Čak i da uspe u tome, pitanje je šta bi ga sačekalo na površini. Po okončanju trominutnog rata.

Amerika – posmatrač punih džepova

Od osnivanja NATO-a Amerika je uvek imala glavnu reč u toj organizaciji. Ta uloga usko je vezana sa američkom namenskom industrijom. Amerika je saveznicima u Evropi prodavala oružje, koje su oni kupovali, često bez pitanja. Tako je Zapadna Nemačka za svoje vazduhoplovstvo svojevremeno kupila američke avione F-104 „starfajter”, koji su zbog malih krila bili veoma nestabilni pri manjim brzinama. Piloti su taj avion zbog više stotina poginulih letača za njegovim komandama prozvali „proizvođač udovica”. To je bila javna tajna, ali niko nije smeo da zvanično postavi pitanje i zatraži odštetu od Amerike.

Vašington je i dalje svetski diler oružja broj jedan. On bi zaradio na sukobu Evrope i Rusije. Ipak, postavlja se pitanje da li bi Amerika aktivno učestvovala u tom ratu. To je tema o kojoj se uveliko raspravlja i mnogi se slažu da bi, ako Rusi zaobiđu američke vojne instalacije u Evropi, Vašington ostao na nivou posmatrača. Drugim rečima, ako Rusi ne ugroze američku komandu za Evropu u Štutgartu, američku komandu za Evropu i Afriku u Vizbadenu, vazduhoplovnu komandu u Ramštajnu, „Avijano”, „Indžirlik” i druge baze, posebno one u kojima se nalaze atomske bombe, Amerika bi mogla komotno da se izvuče iz sukoba koji bi verovatno uništio Stari kontinent.