Ovom Frankenštajnu je imao ko da piše

22. MARAKEŠ

Marakeš – Slavni meksičko-američki reditelj, scenarista i producent Giljermo del Toro (Gvadalahara, 1964), jedan od najistaknutijih autora savremenog žanrovskog filma poznat po svom jedinstvenom spoju fantastike, horora i bajkovitih motiva, dobitnik je počasne „Zlatne zvezde” na 22. Marakeš festivalu, a uz počast ovom višestrukom Oskarovcu organizovana je i mini-retrospeketiva.

Tvorac ostvarenja poput „Mimika”, „Grimiznog vrha”, „Đavolje kičme”, „Panovog lavirinta”, „Oblika vode”, „Helboja”, „Kronosa” i „Pinokija”, priključio je sada svojoj žanrovski utvrđenoj stvaralačkoj lepezi i film „Frankenštajn”, u kojem je taj čuveni književni i više puta filmski reinkarnirani lik pretvorio u emotivnu, čovečnu figuru, a sam film u filozofsku sagu o emocijama i pitanjima koja muče i običnog čoveka. Njegov „Frankenštajn”, sa kojim je sada u trci za nagrade „Zlatni globus” i Oskar, nije više simbol straha, on je dopadljivo biće. Telo mu jeste podario tvorac – Viktor Frankenštajn, ali mu je Del Toro stvorio dušu i sposobnost da oseća, žali i traži ljubav.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, do kojeg je došlo zahvaljujući „Netfliksu”, prvo putem „Zuma”, a potom i u Marakešu, Giljermo del Toro govori o novom čitanju romana Meri Šeli i značaju postojanja reči, o frojdovskim, ali i katoličkim aspektima u novom filmu i o najgorem stvaralačkom iskustvu u karijeri...

I u „Frankenštajnu” ste pokazali veštinu sličnu Hičkoku, pa i Spilbergu, a to je da zadirkujete publiku sa neizvesnošću?

Ako razmislite o načinu na koji počinje Hičkokov film „Ozloglašena”, postoji duga sekvenca gde se ne prikazuje lice Kerija Granta. Samo je prikazan njegov potiljak i odmah je jasno da tako intrigirate publiku. Ključ otkrivanja jeste da se otkrije samo ono što publika jedva čeka da razume ili vidi. Ako to otkrijete prerano, nije ih briga. Ako to otkrijete prekasno, umorni su. Dakle, stvar je u tome da kada to radite i način kako to radite, morate biti razigrani.

Ova vaša verzija „Frankenštajna” sadrži mnogo više „frojdovskog” nego bilo koja druga do sada viđena, sve ovo je više kao odnos oca-tvorca i sina kojeg otac poriče i ima u svemu tome i psihološkog udela.

Mislim da je na to više uticao moj tata, odnos mene i moje dece nego sam Frojd. Naravno da nisam bio u prilici da lično upoznam Frojda, ali sam siguran da je i on imao problema sa ocem. Mislim da je univerzalno to da je otac senka nad sinovima, čak i kada je veoma dobar prema sinu. Moj otac je, po svemu sudeći, bio veoma dobar čovek, ali je njegova senka veoma duboka. I ako ne možete to da prevaziđete, nećete moći da prevaziđete ni bol koji smatrate normalnim da nanosite sebi, jer ste rođeni sa „polomljenim” kompasom. Vaša porodica ga pokvari i ako toga ne postanete svesni, prenosite to dalje misleći da ne činite zlo, već dobro. Sama priča ovog mog filma ima i katoličku dimenziju koja se ne gubi. Što više proučavate Meri Šeli i njen roman o Frankenštajnu, tačnije o njenom ocu, stvari će vam biti jasnije. Poslužio sam se i Miltonovim „Izgubljenim rajem”, gde čovek trči da pita Boga: „Zašto sam ovde? Šta je dobro? Šta je zlo?” i tako dovodi u pitanje ulogu anđela i đavola, ulogu uzvišenog u našim životima. Mislim da je ovo sjajna katolička priča o ocu i sinu.

Bog šalje svoje stvorenje, koje je on sam, da bude razapet i da iskusi bol, a vi se toga nekako i držite u ovom filmu?

Da, sve se to nekako stopilo sa ovim filmom. Dubina književnog i duhovnog istraživanja koje je uloženo u snimanje mog „Frankenštajna” nije slučajno. Za mene je to čitav život pokušavanja da artikulišem šta mislim da je svet. Isto kao što je Meri Šeli uradila. Ništa se ne radi bez razloga. Šelijeva je ispitivala materijal sa duhovne tačke gledišta, ispitivala je očevu figuru u tri svoja romana. Mislim da je Šelijeva bila intrigirana spajanjem smrti i života koji je proizašao iz rađanja. Dakle, deo fundamentalnog mita je da sam čovek daje život. To je veoma centralističko muško bitisanje, sa veoma slomljenim ženskim likom. Sa likom Elizabet u filmu pokušao sam da ponešto drugačije artikulišem. Moja Elizabet je neka vrsta Meri Šeli. Ukratko, moj film je nekako više dijalog sa umetničkim delom napisanim pre 200 godina, ali ni Frojd, kojeg ste pomenuli, ne bi imao nikakav problem sa mnom.

Filmovi o „Frankenštajnu” trebalo bi da plaše publiku, ali ova vaša verzija je veoma emotivna i film nije zastrašujući kako bi se moglo očekivati?

Nadao sam se tome da će film izazvati empatiju gledalaca i nadam se će oni, na neki način, moći sebe da prepoznaju u ovom stvorenju. Bilo na način da žele da se brinu o ovoj nevinosti, bilo da su oni ta nevinost. Jer svi smo rođeni kao ova stvorenja sa onim što se može nazvati predsvest. Na kraju filma moj Frankenštajn gleda u sunce i odlučuje da nastavi da živi uprkos svim neredima. Osvešćeno shvata da postoji razlog da jednostavno nastave dalje.

Dirljive su scene kada to stvorenje sastavljeno od mnogih delova uči svoje prve reči i to mnogo menja u vašem filmu, ali koliko je vama lično važno korišćenje moći reči?

Da, to je jedna od glavnih stvari koja nije bila sasvim zabeležena u drugim filmovima o Frankenštajnu. Ne baš na isti način. Želeo sam da to pretvorim u gotovo bajkoviti odlomak, a takođe je i veoma biblijski. Kada Adam i Eva odu do Drveta poznanja i jedu jabuku, uče reči i uče koncepte i to je ono što ih šalje u izgnanstvo iz raja. A ono što je lepo jeste to što Frankenštajn kao stvorenje vuče sa sobom ceo život čoveka i ličnosti. On uči reči. Sa rečima dolazi koncept. Sa konceptima dolazi osećaj sebe. Sa osećajem sebe dolaze pitanja, sumnje i bol. I na kraju, on se ponovo prepušta milosti Božjoj, koje je sunce, ali i milosti univerzuma. Dakle, potrebne su ti reči da pronađeš obnovljeni oblik milosti. Reči su mi izuzetno važne. Ovo je moj drugi jezik i većina dijaloga u Frankenštajnu je nova, ali je zadržana muzikalnost dijaloga koji je Šelijeva napisala. U mom filmu ovo stvorenje govori na način na koji je učio kroz knjige koje mu je slepi starac čitao.

Zanimljivo je postojanje te tri ključne reči koje je stvorenje prvo naučilo.

Da, tačno, stvorenju su potrebne samo tri reči da bi razumelo svet. Viktor, Elizabet i prijatelj. I to je to. To je ceo svet. I što više reči nauči, to više poznaje bol, a onda mora da se oporavi od tog bola prepuštajući se milosti. To je, dakle, deo njegovog životnog putovanja. Toliko je važno, to je tematski jedna od stvari sa kojima sam se borio u scenariju. I mislim da je to u scenariju na kraju prilično lepo artikulisano.

Nekako se, osim na naučna, u ovom filmu osvrćete i na filozofska pitanja...

Postojalo je vreme u istoriji čovečanstva kada su filozofija i nauka išle ruku podruku. Ljudi su razmišljali o stvarima ne težeći dobitku ili slavi, već iz čiste radoznalosti. I postavljali su pitanja koja su dominirala misterijom i dovodili u pitanje filozofske implikacije toga. Mislim da je tragedija sada u tome što mi to ne činimo. Stvaramo naizgled progresivnu stvar, ali nas zapravo jednostavno ne brinu granice ljudske interakcije i društvene posledice. To je ideja koja se provlači kroz mnoge moje radove i drago mi je što u to i publika u Marakešu može da se uveri jer se ovde mnogi od njih, a ne samo „Frankenštajn” prikazuju.

Kako gledate na ovaj trenutak svog života kada dajete glas čudovištima ili bilo kom drugom iz filmske industrije?

Mislim da je jedino loše iskustvo koje sam imao u 30 godina karijere bilo vezano za moj film „Mimik”. A to je zato što sam bio u jednoj od najgorih mašina za mlevenje filma koje su ikada izmišljene, a to je bio „Miramaks”. Način na koji su uništavali karijere bio je sistematski. Ni ja nisam bio izuzetak od tog pravila, ali je to tada bilo veoma teško naglas reći, jer su svi obožavali i podržavali Vajnstinov „Miramaks”. Svi su mislili da su oni zaštitnici filma, a ja sam bio samo tridesetogodišnji filmski stvaralac iz Meksika. Ali pogledajte, preživeo sam, ovde sam. I u pravu ste kada me to pitate.

Sa „Netfliksom” vam je bolje?

Iskreno, u „Netfliksu” su odmah iskazali veliko poverenje u mene i samo su mi rekli: „Daj nam svoju listu želja, šta bi želeo da radiš sledeće?” i dali su mi ne samo potpunu slobodu, već i znak da na filmove gledaju u razmerama u kojima ih ja vidim. „Frankenštajn” je zapravo velika opera, veliki poduhvat. I nijednom me nisu pitali o načinu na koji sam pristupio materijalu, koji je veoma ličan i veoma emotivan. Zato sada mogu da vam kažem da ovaj današnji trenutak vidim kao savršen treći čin svog života. Ha, ha. Hičkok je govorio da je za njega sreća odsustvo ijednog oblaka na nebu. I želeo sam i nadam se da je to taj trenutak za mene. Nikad se ne zna, život vam donosi iznenađenja, ali za mene je ovo zlatno doba i nešto potpuno suprotno od „Mimika” s početka moje karijere.