Panahi: Imam samo jedan pasoš i planiram da ga zadržim

22. MARAKEŠ

Marakeš – Za predstavnike medija, ali i za samu publiku na 22. Marakeš festivalu bila je velika radost spoznaja da će biti u prilici da pozdravi Džafara Panahija i razgovara sa ovim iranskim rediteljem, ovogodišnjim dobitnikom kanske „Zlatne palme” za film „Jedan običan incident” koji je inače i zvanični kandidat Francuske za nagradu Oskar jer je i finansiran francuskim novcem. Vrlo brzo je za sve usledio šok: na ovdašnjem festivalu primljena je vest da je Panahi u odsustvu u Iranu osuđen na godinu dana zatvora za „propagandne aktivnosti protiv svoje zemlje”. U primljenom saopštenju, u citatu njegovog advokata Mostafe Nilija stoji da ova kazna „uključuje i dvogodišnju zabranu putovanja i zabranu Panahiju članstva u bilo kojoj političkoj ili društvenoj grupi” i da će Nili uskoro podneti žalbu.

 U Marakešu su odmah otkazani svi intervjui sa Panahijem, ali je ovaj scenarista i reditelj ostao dosledan i ipak je prisustvovao jednočasovnom „Razgovoru na sceni” u prepunoj dvorani gde je odmah na početku prokomentarisao novonastalu situaciju i odagnao sve intrige vezane za eventualnu mogućnost traženja azila u nekoj drugoj zemlji.

– Vraćam se u Iran čim završim kampanju za Oskara za film „Jedan običan incident” na kojoj danonoćno radim već više od tri meseca – govorio je on na persijskom uz prevodioca na engleskom, i nastavio:

– Imam samo jedan pasoš. Ovo je pasoš moje zemlje i planiram da ga zadržim. Iako mi je pružena prilika, čak ni u najtežim godinama, nikada nisam razmišljao da napustim svoju zemlju i budem izbeglica negde drugde. Svakom je svoja zemlja najbolje mesto za život, bez obzira na probleme i teškoće. Moja zemlja je mesto gde mogu da dišem, gde mogu da pronađem razlog za život i gde mogu da pronađem snagu za stvaranje. Problemi sa kojima se Iran suočava ovih dana su privremeni problemi, baš kao i problemi sa kojima se suočavalo bilo koje društvo.

 Podsećanja radi, njegove muke sa otadžbinom počinju još 2010. godine kada je bio osuđen na šest godina zatvora i dvadesetogodišnju zabranu snimanja filmova, davanja intervjua ili putovanja u inostranstvo (uz veoma ograničene izuzetke). Na kraju je odslužio nekoliko meseci iza rešetaka pre nego što je pušten uz kauciju, a uprkos zabranama Panahi je nastavio da snima filmove u tajnosti i krijumčarivši ih izvan zemlje. Donedavno je bio, zapravo, u nekoj vrsti kućnog pritvora, ali se dovijao da filmove snima u taksiju tokom vožnje ili u kućnim uslovima sa svojim glumačkim prijateljima. A onda je bio ponovo uhapšen 2022. godine i proveo je sedam meseci u zatvoru pre nego što je započeo štrajk glađu. Pušten je 48 sati nakon što je izjavio: „Odbiću da jedem i pijem bilo kakvu hranu i lekove do trenutka puštanja na slobodu. Ostaću u ovom stanju dok se moje beživotno telo možda ne oslobodi iz zatvora.”

I upravo ta zatvorska iskustva su ga i inspirisala da snimi film kakav je „Jedan običan incident”, koji je nedavno bio prikazan i na 31. FAF-u, a u distribuciji je zahvaljujući kući  „MegaCom Film-MCF”.

 Priča iz ovog filma prati grupu bivših iranskih političkih zatvorenika koji se suočavaju sa moralnom dilemom dok drže za taoca čoveka za kojeg veruju da je bio njihov mučitelj, ne znajući zapravo kako on stvarno izgleda, jer su tokom tortura imali poveze na očima, ali ga prepoznaju samo po zvuku njegovih specifičnih koraka. „Jedan običan incident” je minimalistički, ali i duboko politički film. Panahi koristi poludokumentarni stil s kojim briše granice između fikcije i stvarnosti, ne prestajući da preispituje krhkost individualnih sloboda i složenost socijalnih veza u društvu kojim upravljaju cenzura i neizrečenost. U jednostavnoj radnji ovog filma, koja bi se mogla sažeti u rečenicu „nakon male nezgode, događaji se dešavaju”, reditelj koji snimanje i dalje smatra činom otpora, prikazuje iranski narod koji se bori za svoju slobodu i prikazuje snagu pobune muškaraca i žena u ograničenom društvu, a sve to uz boje crnog humora. Panahi otvara i ogroman prostor za debatu o tome da li će žrtve činom osvete i upotrebom nasilja i same pasti na nivo svojih krvnika i mučitelja i da li je oprost rešenje. U filmu ne daje odgovore na ova pitanja, ali je možda svojim „krvnicima” već oprostio.

 Zanimljivo je da je proletos posle osvajanja „Zlatne palme” Džafar Panahi već na aerodromu u Teheranu dočekan aplauzima svojih prijatelja i fanova i da od tada pa do pre neki dan nije bilo reči o mogućnosti njegovog ponovnog kažnjavanja zatvorom. Sa svojim iranskim pasošem putovao je svugde po svetu prateći svoj film. U Marakeš je stigao iz SAD gde je takođe uspešno promovisao „Jedan običan incident”, susretao se sa novinarima i održao i nekoliko Zum intervjua sa Evropljanima. Upravo zbog ovih činjenica ima i onih, doduše veoma retkih, sumnjičavih glasova da po sistemu „Persijanci znaju kako da se dodvore ljudima” i ovaj najnoviji Panahijev zatvorski slučaj može da izgleda kao „predoskarovska iranska propaganda”. Lično, volela bih da su ovi sumnjičavci u pravu i da Panahi u Iranu neće završiti ponovo u zatvoru već da će ga vlast i slaviti i poštovati jer to zaslužuje. Iz nekih, sada već davnih intervjua sa njim (Panahi je bio i u Beogradu, na jednom od izdanja Festa) sa sigurnošću mogu da tvrdim da Džafar Panahi veoma voli svoju rodnu zemlju i svoje zemljake. Takođe, mogu sa sigurnošću da smatram da ga Iran voli, jer sam se lično u Teheranu, kroz svojevremenu posetu jednog od najlepših Muzeja filma na svetu, uverila da su sve njegove nagrade tamo izložene, a njegovi ogromni portreti kao slavodobitnika krase muzejske zidove. Iranske vlasti trebalo bi da shvate i prihvate da Džafar Panahi svugde gde kroči dostojanstveno i ponosno predstavlja svoju zemlju. I nikada nije rekao ružnu reč protiv nje...

 Na kraju svog „Razgovora na sceni”, koji je bio i bogato ilustrovan insertima iz svih njegovih filmova, od „Belog balona”, preko „Kruga” do ovog najnovijeg, Džafar Panahi se obratio i brojnim ovde prisutnim studentima filma.

– Postoji nešto oko čega bi trebalo da budete jasni prema sebi, a to je da postoje samo dve vrste filmskih stvaralaca. Jedne čine oni koji trče za publikom, koji su izuzetno osetljivi na potrebe, ukus, očekivanja publike, kako bi je privukli svom filmu, 95 posto. Druge čine oni koji misle: „Nije me briga za ukus publike. Ja pravim svoj film, pitam se šta želim da kažem, a onda publika mora da dođe i pronađe me.” Bez obzira na to da li pripadate jednoj ili drugoj grupi, jer svi moramo da radimo za život, najvažnije je da pokušate da budete najbolji. Trudite se da budete najbolji, bez obzira u kojoj kategoriji se pronalazite. Ali, ako ste ipak odlučili da budete deo tih preostalih pet posto i snimate samo ono što smatrate ispravnim, onda se ne možete potčiniti nijednoj moći. U tom slučaju treba da znate da postoji cena koju treba platiti. Ova cena može biti ekonomska ako ste u zapadnoj zemlji, ili može biti politička u zemlji poput moje. Ali, ja sam toga od početka bio svestan. Napravio sam ovaj izbor. Znam da moji filmovi ne zadovoljavaju vladu, ali to nije razlog da se ne vratim u moju zemlju...

„Zlatna zvezda” za „Obećano nebo”

Marakeš – Film „Obećano nebo” francusko-tuniske rediteljke Erige Sehiri osvojio je „Zlatnu zvezdu” kao najbolje takmičarsko delo prema odluci žirija kojim je predsedavao južnokorejski scenarista i reditelj Bon Džun-Ho.

Ovaj pobednički film je drama o marginalizovanim imigrantkinjama, neželjenim pridošlicama iz Obale Slonovače, koje se bore za svoje dostojanstvo ne samo u Evropi već i na svom afričkom kontinentu. Ova priča Sehirijeve prati četiri generacije ovih imigrantkinja koje prolaze kroz mnoge trenutke napetosti, ali i međusobne podrške, a njihove međusobne veze postaju sve zategnutije u zemlji dubokih društvenih i ekonomskih podela...

Glavni takmičarski program 22. FIFM, koji je svojim izborom kreirao umetnički direktor festivala Remi Bonom, bio je filmski veoma ujednačen i prilično snažan, a sam festival kao i uvek koristan spoj velikih svetskih glumačkih i rediteljskih imena sa brojnim studentima filma sa severa Afrike, koji su vredno učili u okviru „Atlas radionice”...