Umiriti borbene prošlosti

Malo je reći da nove balkanske države spaja ekonomija, ali razdvaja prošlost. Još više od toga, akutan je građanski rat sećanja. Nema organizovanog rada na kritičkom sećanju, pa nema ni izmirenja. Prestali su oružani sukobi, ali se prošlosti bore. Kako ih smiriti ako nema centralnog komiteta?

Teško, ali ne i nemoguće. Najpre treba napustiti ptolomejsku (žablju) perspektivu iz koje se čini da su Srbi u središtu svetske pažnje i zameniti je kopernikanskom (ptičjom) perspektivom koja realnije sugerira koliko smo nebitni. Iako su Srbi u Holivudu sve češći negativci, svet se ne vrti oko Srba, niti oko Kosova. Dalje, treba decentrirati martirologiju:nije moja nacija glavna žrtva, nego smo svi žrtve minulog građanskog rata. Masovni nacionalni zločini na prostorima bivše Jugoslavije su višestruko uzajamno povezani, na sličan način medijski obrađivani i pravdani manje ili više sličnim iskonstruisanim „istorijskim pravom”. Zbog nerazmrsive isprepletenosti zločina i sećanja na zločine trebalo bi prevazići današnje jednostranosti kod suočavanja sa prošlošću: pre svega isključivost hegemonog službenog konzervativno nacionalističkog isticanja izvornog i neuporedivog zločina drugih nacija i neprikosnovene žrtve vlastitog naroda.A zatim i onog drugog, doduše daleko manje raširenog, ali takođe jednostranog isticanja samozločina vlastite nacije, koje je vidljivo kod nekih nevladinih organizacija. Na neki način, reč je o „trećem putu”, s onu stranu apologije vlastite nacije, koja je svuda preporuka za akademiju nauka, ali i iznad često profiterske politike zaštite manjina, koja osigurava finansijske podrške nevladinim organizacijama.

Odavno je uočeno da se ne sme podvući crta ispod prošlosti, jer je zaborav zločina kontraproduktivan, a planska amnezija senki prošlosti stvara crnu rupu neodgovornosti. Da bi zločini ostali konstruktivna opomena za budućnost, nužan je sinhroni prosvećeni srpsko-hrvatsko-bošnjački rad na sećanju, ali lišen balansiranja žrtava. Ne treba kriti činjenicu da su Bošnjaci u poslednjem ratu najviše stradali, ali ni to da su Srbi pretrpeli najveći progon. Osim toga, nužna je promena perspektive. Na zločine i na sećanje na zločine treba gledati sa uzdignutije ptičje jugoslovenske osmatračnice. Ova je hladnija od žablje nacionalističke i jasnija od satelitske briselske perspektive.

Stvaralačka srpska, hrvatska i bošnjačka humanistička inteligencija trebalo bi da sinhrono podstiču alternativnu kritičku kulturu sećanja. U protivnom, sve dok intelektualci na svim stranama ponavljaju da se moja nacija uvek branila, a nikada nije napadala, nemoguće je očekivati regionalno zbližavanje. Vlastita nedužnost je alibi za osvetu. Istinska alternativa „nedužnoj inteligenciji”, koja se takođe predstavlja kao žrtva, jeste odgovorna inteligencija kadra da se kritički suoči sa vlastitim ulogom u normalizovanju nacionalizma. „Nedužni” i „žrtve” nisu kadri da preuzmu odgovornost. Naprotiv, traže odštetu. Upravo je „nedužnost” tipični samoopis današnjeg „patriotskog” intelektualca na svim stranama, a samim tim caruje masovna intelektualna neodgovornost. Nema samorefleksije niti prihvatanja odgovornosti za krojenje onih prošlosti koje su tražile osvetu, a baš to bi trebalo danas da bude izraz intelektualnog sazrevanja i odrastanja. Najdublji smisao prosvećenog sećanja jeste demitologizacija slavne prošlosti i neutralizacija njene borbenosti u čijem je središtu dogma da je moja nacija uvek ili skoro uvek bila u pravu. Može li se ovaj napor očekivati od marksista koji su preko noći postali „braniči” kapitalizma i nacionalnog interesa? Cinici bi rekli: možda i može, jer je najteže prvi put prevjeriti.

Još je teže verovati da trajnijem smirivanju mogu pripomoći crkve, čije milosrđe vezuje izmirenje sa izvanzemaljskim spasenjem. Katkad se čini da će akteri promena nužno izići iz generacijskog kontejnera u kom je uvek prisutna zasićenost starim i spremnost mlađih da se kritički suoče sa mitskim slikama slavne nacionalne prošlosti. Možda. Ali je svakako naivno verovanje da su elite neoliberalizma zainteresovane za prosvećeno sećanje ove vrste. Iako je multinacionalnom kapitalu potreban prostor bez sukoba, vera da će globalizacija i tržište spontano doneti izmirenje izanđala je floskula tržišnih fundamentalista. Pre će biti da suzbijanje ili bar slabljenje neprogresivnog građanskog rata sećanja traži svetovne neprofitne aktere.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu