Bilo jednom davno u Srbiji

Prošle sedmice jedna urednica osuđena je na novčanu kaznu i privremeno joj je oduzeto pravo da uređuje novine tokom dugotrajnog razdoblja. Srpsko modernizovano pravosuđe donelo je presudu koja je presedan, neobičnu toliko da je njena kritika prevazišla podržavaoce sadašnjih vlasti. Otkako je došlo pod kontrolu SAD i EU naše pravosuđe nikad nije pokazivalo ni strogost, ni pravičnost kad je reč o stranim medijima registrovanim u Srbiji, pa je ovaj izlazak iz ideološke matrice, makar i jednog udruženja, lep, mada sasvim formalan gest. 
Urednicu je tužio advokat Zdenko Tomanović, našoj javnosti odskora poznat kao opozicionar i gorljivi zagovornik studentskog blokaderskog pokreta. Njegovi prijatelji govore da je ovaj advokat s višedecenijskim iskustvom prezreo režim zbog Briselskog sporazuma iz 2013. i politike prema Kosovu i Metohiji. Mnogi pamte Tomanovića iz vremena kada je, početkom dvehiljaditih godina, bio prvi branilac Slobodana Miloševića i jedini Srbin koji ga je video mrtvog. Režim je čak započeo i kampanju kojom je ovog advokata, za koga veruje da je najmoćnija ličnost u blokaderskom pokretu, predstavio kao osobu u koju prvi predsednik naše republike na posletku nije imao poverenja. 
Trideset godina sam u srpskoj politici. Jednom davno, u prošlom veku i hiljadugođu... imao sam 24 godine i kao glasnogovornik Demokratske stranke učestvovao sam u borbi protiv režima koji je u jednom času novinare predao privrednom sudu, odredivši da njihovi prestupi budu kažnjavani baš kao u slučaju nemarnih vozača ili „seksualnih radnica” (što bi rekli u Britaniji). Bilo je dovoljno da neko tuži novine zato što „Oslobodilačka vojska Kosova” u tekstu nije stavljena pod navodnike pa da usledi presuda s globom od milion maraka (što je vrednost današnjih tri miliona evra), koja bi smesta zatvorila novine, a autora lišila sve imovine i pretvorila u dužničkog roba (u zemlji gde banke nisu davale personalne kredite). 
Opozicija se bunila, ali bila je vanparlamentarna, a i da nije – spremao se rat NATO-a protiv Srbije i demokratija je bila prva žrtva – tuđina i domaćih. U to vreme ministar informisanja bio je današnji predsednik republike Aleksandar Vučić. Opoziciji nije baš uvek smetalo da iskoristi ovaj zakon: tako je beogradska sekretarka za kulturu, glumica Ljiljana Blagojević, tužila dvadesettrogodišnju novinarku, a njen suprug pisac, slobodoumnik i aktuelni opozicionar Siniša Kovačević na ročištu je poručio da mlada novinarka može da ode na ulicu da živi. Naravno, SPO je u gradskoj vlasti bio bez DS-a i GSS-a, podržan od vladajućeg SPS-a. Pošto je opozicija uglavnom bila nemoćna, a njene akcije propadale, energični, mada često u brzini nepromišljeni, Zoran Đinđić odlučio je da tuži režimsku „Politiku” i njenog direktora Hadži Draga Antića. Imao je mnogo razloga za tužbu – bilo je to vreme pre interneta, Srbija je bila izolovana i u opasnosti, ulozi su bili veći, a uvrede i klevete su čak i u jednim takvim novinama za današnje vreme bile nezamislive. Odlučio je da to učini na mah, blagovestio je o tome stranku i advokata, ali nije konsultovao svoje koalicione partnere, niti je na bilo koji način – a kamoli na današnji način sofisticirano – konsultovao srpsku javnost. Jedina saveznica, Vesna Pešić iz Građanskog saveza Srbije, smesta je osudila ovu tužbu kao nepromišljeno priznavanje nepravednog i drakonskog Zakona o informisanju. 
Demokrate su očekivale makar medijski spektakl. Hadži Dragan Antić, u to vreme gojazan, s kubanskom cigarom među zubima i sa zalizanom kosom, izgledao je kao karikatura mladog latino-lepotana, slavnog holivudskog glumca tog vremena, a rana pojava klasne gordosti stalno je grdila ovog čoveka zato što je po obrazovanju bio električar (što bi u filmu rekli „banderaš”). Odatle i nije čudno što je u sali, koju su ispunile demokrate (uglavnom zaposleni u stranci i centralnim gradski opštinama), nastala provala smeha kada je Goran Vesić – Đinđićev večiti ađutant – glasno zapitao: „Da li je došao Banderas?” 
Sudinici sve to nije bilo smešno. Izraz lica – osobe koja je saznala da ima rak pluća, a tužitelj je jedini koji je u njenom prisustvu godinama palio cigaretu cigaretom – pratio je krvničkim pogledom upravo Đinđića. Čak je i davanje podataka strana bilo svojevrsno ponižavanje, u kojem je bivši gradonačelnik unezvereno ponavljao „ime, ime oca i prezime”, status neosuđivanosti i drhtavom rukom pružao ličnu kartu neumoljivoj suđaji biblijskih inspiracija i armagedonskih namera. 
Banderas se nije pojavio. Umesto njega, došao je drugi holivudski glumac. Entoni Hild koji u filmu „Kad jaganjci utihnu” glumi dr Frederika Čiltona, upravnika zatvorske bolnice u kojoj su zatočeni najgori zločinci i među njima strašni dr Hanibal Lektor (sir Entoni Hopkins). Pošto glavni glumac ne može biti omraženi i odvratni negativac, autori scenarija prebacili su deo tereta na rošavog Hilda i rolu ambicioznog i zlog psihijatra, koji je zbog karijerizma prihvatio da bude tamničar. Pobednički osmeh još više je razvijao antipatije okupljenih zaposlenih i blejača, među kojima „niko i nikada nije glasao za Miloševića”. Tomanovićeva odbrana bila je izvanredna. Đinđića i advokata Gorana Draganića vezao je u čvor kada bi obuzdavajući osmeh drhtavog glasa i sa suzom u oku naglašavao kako se čudi da je svetski čovek kakav je Đinđić podržao jedan tako nepravedan zakon i sada nastoji da osudi njegovog klijenta i ugasi bezmalo vek stare, najstarije žive, srpske novine. Dok smo čekali presudu Draganić je pao u malodušnost: „Osudiće ga...”, mrštio se nemoćno, prvi put u životu na pobedničku perspektivu svog slučaja. I bio je u pravu. Hadži Struju su osudili, na malu kaznu, koja je smesta bila i plaćena. Tomanović je bio najsrećniji poraženi advokat koga sam u mom bogatom iskustvu sa srpskim pravosuđem video. 
Prošla sedmica predstavila mi je ovu priču u sasvim novom svetlu. Uputila me je na jednu staru istinu – ništa nije onako kako se čini. 
Zato želim da poručim svima koji misle da je pred nama „novi svet”, „poslednja revolucija”, svrstavanje na „pravu stranu istorije”... Sve se kreće i vremenom preokreće... Pazite, revolucionari, Robespjeri, Kronveli i Trocki... da i vi ne doživite da vaš „Tomanović” postane opozicija. Da novinare „tvorca Zakona o informisanju” lišavaju zanimanja ili radne pozicije. Da vam „Vesići” postanu režimlije koje čekaju da ih „Banderasov” advokat pošalje na doživotnu robiju. Da „slobodoumnik” postane onaj ko je devojčicu-pripravnicu terao da jede iz kontejnera... Nije problem u ceni koju ćete lično platiti. Svako ko je u politici mora da plati. Ni u razočaranju. Ono je deo života – sreća je incident. Problem je u tome što ćete ogrešiti dušu, unesrećiti nepoznate, obogatiti one koje prezirete, otkriti da ste mrzeli uzalud, a u međuvremenu ostali bez prijatelja, stekli neprijatelje i prokleli sopstvene kumove. 
Ne zalažem se protiv svete i uzvišene borbe za slobodu. Ne relativizujem zlo. Ali vas pozivam da sebe i svoja skromna iskustva i nevelika znanja ne uzimate za meru dobra i da, kako god bilo, malo usporite, umerite, o’ladite i prikočite. 
Srdačno vaš 
Starac Čedomir

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista