Ako mladi odu iz sela, ko će hraniti grad

Goran Popović živi u selu Dučina, sedamdesetak kilometara udaljenom od Beograda. Sa tek 23 godine ume da seje, tanjira, vrše žito, balira seno i muze krave. Sve su to radovi potpuno strani njegovim vršnjacima iz „kruga dvojke”, koji studiraju razne „menadžmente” i „ekonomije”, nadajući se da će po završetku studija uskočiti u fotelje predviđene za rukovodioce unosnim biznisom, pri čemu u najboljem slučaju završavaju kao bankarski činovnici. Goran, koji od škole ima samo osmoletku, pak, nema dilemu – želi da, kao i njegov rođeni brat, šesnaestogodišnji Dragan, ostane na selu i brine o gazdinstvu Popovića, koje već petnaestak godina proizvodi sir. I dok njihov otac Vlada predlaže da idu u grad i nađu posao, deda Novica (75), poljoprivrednik u penziji koji je, uprkos godinama, osedeo samo na zaliscima, ima suprotno mišljenje.

– Ako oni to žele, nemam ništa protiv. Imaju uslove i mašine, a ni znanje im ne manjka. Uostalom, ako svi, pa i mladi, odu sa sela, ko će hraniti ljude? – pita se Novica.

Dučinu čini 300 kuća raširenih po ataru nedaleko od podnožja Kosmaja. Da bi se došlo dovde, može se ići preko Avale, krivudavim putem po kome kompakt-disk u plejeru automobila preskače zbog rupčaga na drumu, ili nešto mirnijim autoputem, pa kroz Žarkovo i Barajevo. Kako bilo, ako se ovamo uputi onaj pomenuti stanovnik prestoničkog jezgra, proći će kroz hrpu za njega neotkrivenih mesta. U prvom slučaju, putokazi će pokazivati natpise Đurinci, Nemenikuće, Rogača, Drlupa, dok će se iz pravca Barajeva putnik zaplesti u gustu mrežu egzotičnih toponima, kao što su Beljina, Manić i Slatina.

Dom petočlane porodice Popović nalazi se u delu sela poznatom kao Petlovac. Deda Novica kaže da je ime poteklo u vreme kada su Osmanlije, osvojivši ovaj prostor, poharale i pobile sve što se moglo opljačkati i ubiti osim – jednog petla. U Petlovcu i danas ima petlova, ali Popovići su poznatiji po – kravama.

– Dugo vremena samo smo muzli krave i prodavali mleko. Kada su došle devedesete i hiperinflacija, „Imlek” nije mogao redovno da plaća otkup, pa smo odlučili da se „prešaltujemo” na proizvodnju sira. Sada imamo oko 16 krava i teladi odličnog zdravlja. Štaviše, jedna od krava, koja deluje mršavo na prvi pogled, dala je 36 litara mleka u jednom danu – priča Vlada Popović, dodajući kako njegovi ukućani ne planiraju da se vrate proizvodnji mleka, jer cena otkupa pada iz godine u godinu. Prošle godine, kaže, litar su mogli da prodaju za više od 30 dinara, dok danas za istu količinu mogu da dobiju svega 14. Sir koji proizvedu prodaju na pijacama u Ralji i na Banovom brdu, što je Goranov „rejon”. Koliko je veliko interesovanje ovog momka za ostanak na selu svedoči činjenica da je od 12 đaka koji su išli u njegov razred on jedini koji nije tražio posao van poljoprivrede. Decembra prošle godine, blagodareći preporuci opštine Sopot, Goran je bio jedan od 25 mladih ljudi iz naše zemlje koji su pod pokroviteljstvom Evropskog pokreta u Srbiji nedelju dana boravili u Poljskoj, obilazeći stočarska gazdinstva i industrijske pogone.

– Mnogo sam naučio na tom putovanju. Svakodnevno smo imali predavanja koja su nam držali njihovi predavači, stručnjaci. Obišli smo i ergelu konja, kao i najveću mlekaru u Poljskoj, koja mlekom snabdeva osam od ukupno 12 regiona u ovoj državi. Fotoaparatom nismo mogli celu spolja da je „uhvatimo” – ushićen je Goran, dok nam pokazuje slike iz postojbine polke. Kaže da se ne plaši ostanka na selu jer je „zdravije živeti ovde nego u Beogradu”, ali smatra da je jedino što može da bude prepreka – nedostatak državne podrške seljaku.

– Mladi beže sa sela jer nije isplativo ostati. Bogu hvala, ja ne krećem od nule, već potičem iz familije u kojoj stariji ne pamte da je neko bio zaposlen van poljoprivrede. Potrebno je da država doprinese oživljavanju sela. Uvoz robe, poljski toaleti, niska cena otkupa, sve su to problemi sa kojima se seljak suočava. Nije problem da započneš proizvodnju, nego da prodaš to što napraviš – razborito govori Goran.

Na rastanku, priča nam kako brinu da li će ove godine dobiti poljoprivredne subvencije jer je, veli, najavljeno da će sredstva iz državne kase biti data samo onim domaćinstvima u kojima članovi porodice ne ostvaruju primanja van poljoprivrede. Jasno im je, kaže Goran, da je taj uslov preduzet zbog onih koji imaju zemlju ali je ne obrađuju, ali strahuje da kojim slučajem Novičina penzija neće tu pomrsiti račune. Pitamo Novicu koliku svotu dobija mesečno.

„Primam 8.000 dinara”, odgovara on, dodajući: „I to iz dva dela, po 4.000 na svakih 15 dana...”