Amerika drugi put u Evropi

Američki predsednik Donald Tramp odlučio je da „malo prodrma” Evropljane. Vidna anemija političara zemalja Starog kontinenta, pojačana dugim ratom u Ukrajini i usponom birokratije u Briselu, zapretila je u jednom trenutku da naš deo sveta odvede u ćorsokak. I to takav koji bi bilo teško kontrolisati iz Vašingtona. 
A tako nešto je za SAD, jednostavno – neprihvatljivo. Ne toliko zbog slabljenja uticaja prekoatlantskog hegemona, ili zbog eventualne duhovne premoći Rusije ili Kine. Reč je o – ugledu. A on je u svetskim okvirima ključan za svaki dobar posao.
Tramp je za svoju nameru odabrao taktiku vruće-hladno. 
Danas preti, sutra pomirljivo pruža ruku. Preko noći od protivnika pravi partnera, od neprijatelja – sagovornika. I sve to neretko u svega nekoliko sati, kroz dve-tri rečenice ili poteza koji će u trenutku uzdrmati javnost širom planete. 
Svedoci smo toga i u slučaju Srbije. Cilj je da se vidi kako poruke, svejedno dobre ili loše, utiču na one kojima su upućene. Da li ih shvataju kao ozbiljnu opomenu, naredbu, ili tek kao razlog za razmišljanje, podešavanje strategije… 
Prvi čovek Bele kuće i u duši i u stvarnosti je – trgovac. Kako poslove vodi na nivou svoje osnovne profesije, tako isti način razmišljanja reflektuje i na politiku kojom se trenutno bavi. Tamo gde treba, lupi šakom o sto, a gde može – cenjka se. Bez obzira na ugled i moć sagovornika. To se zove – diplomatija. 
Evropljanima, naviklim da njihova reč uvek bude poslednja, ova taktika je strana. Kao da je iščezla iz redovne upotrebe tokom kolonizatorskih vekova i nadmoći nad slabijima. To je i opredelilo Trampa da rešenje za obustavu ruskih ratnih dejstava u Ukrajini potraži bez uključivanja Brisela, pa i bilo koje evropske prestonice posebno. 
Računica je jednostavna: Evropljani su u ovaj sukob krenuli misleći prevashodno na sebe. Hteli su da dobiju nešto što nisu u stanju (ekonomskim ili vojnim merama) sami da obezbede. A to je velika i blagorodna ukrajinska zemlja. Njima je Amerika trebalo da posluži tek kao neka vrsta poluge kojom će pokrenuti ceo proces. Džozef Bajden je takvu ulogu prihvatio, Tramp – neće. 
Evropa se uplela u sopstvenu zamku. Moć koju je vekovima imala (i izdašno zloupotrebljavala) kao kolonijalni centar, počela je da se topi onog trenutka kad je ostatak sveta, a s njim i Rusija kao prvi komšija, shvatio da takva Evropa svoj opstanak zasniva na iskorišćavanju drugih, a ne na posebnoj pameti i sposobnostima njene intelektualne elite. 
I Tramp je došao do istog zaključka. Nejedinstvo država na kontinentu već je toliko uočljivo da je, prema njegovoj proceni, dalje vezivanje za EU, praktično, klađenje na pogrešnog konja. Posebno nakon podizanja izdataka za opstanak NATO-a, što je počelo finansijski da ugrožava članice alijanse, koja je tokom godina izgubila globalnu vojnu premoć zamišljenu njenim formiranjem. 
S druge strane, prvom čoveku SAD jasno je da komandu nad tako moćnom vojnom družinom, koju je zemlja koju vodi ujedinila 4. aprila davne 1949, ne može sasvim da ispusti iz svojih ruku. U igru je ubačen Nemac. Dakle, ni Britanac ni Francuz. Logika je jasna: Nemci su navikli na ratove, kao i na vremena pre i posle njih. Francuzi su se još od Napoleonove ere odvikli od ozbiljnijih vojevanja. Uostalom oni su faktički bili gubitnici u oba velika rata u prošlom veku. Na strani pobednika našli su se samo zahvaljujući političkoj veštini umnih glava u Parizu. 
Britanci su se nešto više vojno dokazali, ali oni imaju čudnu sklonost da svoje ratove vode zakulisno i uglavnom preko tuđih leđa. Za njih su najčešće drugi ginuli, što smo najbolje osetili i mi na Balkanu. Takođe, skloni su da sklapaju čudne bezbednosne sporazume, uključujući onaj iz 1939. s Adolfom Hitlerom, koji je ovome dao odrešene ruke za porobljavanje velikih delova Evrope. 
Tramp vrlo dobro procenjuje kako stoje stvari na Starom kontinentu, ko ovde vodi igru i na koji način. Svestan je u šta se sve Evropa uplela u dosadašnjim uzaludnim pokušajima da nadigra Rusiju. Zna i da više nema mnogo vremena za čekanje. Zato i preuzima inicijativu. Njegova izborna obećanja da će zaustaviti sve ratove ovog sveta bila su samo u funkciji opipavanja pulsa onih koji ne ispuštaju oružje iz ruku. Relativno smirivanje haosa u Gazi nije mu donelo Nobelovu nagradu, ali ga nije ni pokolebalo. Misao da bi slična akcija, ovog puta u Ukrajini, svakako bila korak bliže statusu mirotvorca nije ga napustila. 
Takođe, Tramp je shvatio da su mu u tom poslu najveća prepreka upravo evropski saveznici iz NATO-a. Odlučio se stoga na direktnu komunikaciju sa ruskim liderom Vladimirom Putinom. Bez posrednika. Jasno mu je i da Ukrajina sa Volodimirom Zelenskim na čelu definitivno gubi rat. Zato je krenuo drugim putem, nastojeći da pobedu Rusije učini što manjom, tačnije, prihvatljivijom za buduće ustrojstvo Evrope. Naravno one koja će kao i do sada igrati prema američkim notama. 
A da bi sve pomenuto ostvario, Tramp mora Ameriku drugi put da „preseli na Stari kontinent”. Njegovi prethodnici su to ostvarili pre 80 godina, kad su se na dokumentima o okončanju Drugog svetskog rata u Evropi našli i potpisi američkih zvaničnika. Potonje stavljanje Zapadne Nemačke pod upravu SAD, Velike Britanije i Francuske bilo je samo prelazna faza za dolazak američkih trupa, a potom i kapitala u ovu zemlju. Ni London ni Pariz nisu u tome mogli da učestvuju na adekvatan način. 
Slično bi sada moglo da se desi i s Ukrajinom. U Trampovim planovima za posleratnu obnovu ove zemlje, tačnije, u onih 28 tačaka, Evropljani se praktično i ne pominju. Sve bi trebalo da se obavi američkim i ruskim kapitalom. Već prema tome ko će obnavljati koji deo uništene zemlje. Drugim rečima, bio bi to novi dolazak Amerike u Evropu, i to na prostor koji svojom površinom premašuje nekadašnju Zapadnu Nemačku, pa i Francusku i Veliku Britaniju ponaosob. 
A za to mu je neophodna – dozvola Rusije.

*Novinar „Politike” u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista