Zašto je Evropa ostala usamljena

Evropljani su se godinama zavaravali uverenjem da je američki predsednik Donald Tramp, iako nepredvidiv i nedosledan, neko sa kim se na kraju ipak može izaći na kraj. Ta predstava je bila prijatna, ali se pokazala potpuno pogrešnom, navodi se u analizi „Forin polisia“.

Od govora američkog potpredsednika Dž. D. Vensa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru, u kojem je otvoreno omalovažavao Evropu, do nove američke Strategije nacionalne bezbednosti objavljene 4. decembra, Trampova administracija je sistematski promovisala jedinstven pristup Evropi. Taj pristup se zasniva na davanju prednosti američko-ruskim odnosima i podsticanju podela unutar samog kontinenta.

U tom procesu važnu ulogu imaju nacionalističke i krajnje desne snage koje danas uživaju podršku i Moskve i Vašingtona.

Vreme je da Evropa shvati da je, kada je reč o ratu u Ukrajini i bezbednosti kontinenta, u najboljem slučaju prepuštena sama sebi. U najgorem slučaju suočava se sa dvostrukim izazovom: Rusijom na istoku i Trampovim Sjedinjenim Državama na zapadu.

Svaki put kada bi Tramp ili članovi njegove administracije napadali Evropu, uključujući i Ukrajinu, evropski lideri su reagovali uzdržano, nastojeći da ne naruše odnose i pritom ugađaju Beloj kući. Smatrali su to razumnom taktikom – pokušajem da se iskoriste Trampova taština i sklonost promenama kako bi ga se zadržalo unutar transatlantskog okvira.

Ali svaki put kada bi Tramp ozbiljnije usmerio pažnju na rat u Ukrajini, stao bi na stranu Rusije. Od situacije u kojoj je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski u februaru bio izložen pritisku u Ovalnom kabinetu, preko srdačnog dočeka Vladimira Putina na Aljasci u avgustu, pa do mirovnog plana od 28 tačaka koji više liči na dokument sastavljen u Moskvi nego na predlog neutralnog posrednika.

Evropljani su svaki put primili udarac, zaokupljeni održavanjem privida saradnje sa Vašingtonom. Okrenuli su Trampu i drugi obraz toliko puta da se postavlja pitanje imaju li ih više na raspolaganju.

Ipak, Evropa se kladili na gubitničku strategiju, nadajući se drugačijem ishodu uprkos stalnom ponavljanju istih obrazaca. Kada je reč o Evropi, Ukrajini i Rusiji, Trampova administracija je bila izuzetno dosledna.

Tramp želi da se rat u Ukrajini završi, pre svega zato što ga vidi kao prepreku normalizaciji američko-ruskih odnosa, a posebno planiranim poslovnim dogovorima između njegovih saradnika i kremaljskih poslušnika.

To se savršeno uklapa u njegov pogled na svet kao arenu imperijalne saradnje. Liberalni svetski poredak je prošlost, zamenjuje ga zakon jačeg. Umesto staromodnog nadmetanja supersila, Tramp želi da sprovodi imperijalnu saradnju sa Rusijom i Kinom. Ostatak sveta, uključujući Evropu, nalazi se na kolonijalnom jelovniku.

Strateški, u tome postoji određena kratkoročna logika. Ideološki, to se poklapa sa podrškom krajnje desnim strankama i vladama u Evropi i šire. Te snage ne samo da dele nacionalističke i društveno konzervativne stavove pokreta MAGA, već aktivno rade na podeli Evrope i potkopavanju evropskih integracija, dok im snage desnog centra služe kao korisni idioti sarađujući s njima.

Ništa nije manje patriotsko od takozvanih suverenista u Evropi koji uništavaju evropsko jedinstvo, a istovremeno sarađuju sa Rusijom.

Vizija izneta u novoj američkoj Strategiji nacionalne bezbednosti ne nudi konkretne politike prema Evropi, ali je poruka jasna: jedina zamisliva transatlantska veza je ona između krajnje desnih snaga, gde alfa Amerikanci dominiraju svojim evropskim podanicima. To je preslika vizije i strategije koju Putinova Rusija godinama sprovodi prema Evropi.

Ako Tramp još nije podredio Evropu svojim željama, to nije zbog pametnih evropskih manevara. Ulagivanje Trampu, pokloni i kraljevske večere neće spasiti ni Ukrajinu ni transatlantski odnos. Isto tako, panična diplomatija, hodočašća u Vašington ili alternativni mirovni planovi neće uroditi plodom.