​Raspeti Čeda

Da li je, kao prerano osedeli lutak iz dečjeg pozorišta, sa smeđim, gotovo uplakanim očima, Čedomir Jovanović završio na političkom dnu? Da li se Đinđićeva Nikita, ambiciozni i beskrupulozni izvršilac najtežih političkih zadataka, za koga su i najpametniji predviđali da će izvan Firme važiti za mrtvaca, pretvorila u sopstvenu grotesku ili je to još jedna reinkarnacija čoveka koji je sa 54 godine, preživeo sto života!

U političkoj mitologiji Srbije, poneki likovi se ukazuju kao kontroverzni junaci iz epskih pesama: nisu dovoljno heroji, ni dovoljno antiheroji, ali su nemoćni da se ikada povuku u senku običnog, dosadnog života. Čeda je jedan od takvih. On nije samo političar, već Čeda misterija koji kao da se stalno rađa iz sopstvenih ruševina. Kada se čini da se konačno sastavio, ponovo se raspadne. I naravno, opet će se sastaviti, jer je njegova sudbina odavno predodređena. Čeda je Hari Poter srpskog predskazanja.  

Danas mnogi likuju nad njegovom sudbinom. Od nekadašnjeg komandosa DOS-a, opčinjenog službama, džipovima, vladom, parlamentom, javnom i tajnom Srbijom, intrigama i zaverama, postao je usamljenik koji snima klipove na društvenim mrežama, kuva, razgovara sa alasima na pijaci, drži se za ruke sa svakim ko će mu dati par minuta pažnje ili se pojavljuje u društvu narodnjačkih izvođača kao da traži novu ciljnu grupu. Više nije operativac iz senke. Sada je performer koji nostalgično pevuši o svetu koji je davno izgubio.  

Kao da je čovek koji je jednom rukom merio puls političkih operacija, a drugom pištolj, postao lik iz postmodernog vica: iznenada se pojavljuje na mestima gde ga niko ne očekuje, od tezgi do kafane, pokušavajući da se, kroz male, svakodnevne životne scene, vrati u svest onih koji su ga nekada poštovali ili mrzeli. Ali da li je to njegov politički ili estradni povratak?

U moru tračeva i viralnih gluposti, pojavila se nedavno priča o njegovoj navodnoj veridbi sa prijateljem, koju je Jovanović ubrzo demantovao na društvenim mrežama kao lažnu vest, otišao u policiju i poslao, kao u stara vremena, šifrovanu poruku na dve adrese, za one koji ga razumeju: na crkvu i na tajnu službu. Javni odgovor mu još nije stigao. Ali, ma kako da izgleda kao raspeti Čeda, bez mentora, kapitala i obezbeđenja, videćemo kako će uzvratiti. Možda kroz ćutanje i povlačenje u sebe? Malo verovatno. Možda kroz sklapanje primirja, uz neki dil? Vrlo verovatno. Možda kroz dogovor da se vrati u političku igru kao liberalni Trampovac, sa populističkom kampanjom? Nije nemoguće.    

Nemam podatke da lider LDP-a pije čarobne napitke, ali je često od đavolka unapređivan u anđelčića srpske politike, koji, uzgred, za patriote konstantno predstavlja izdajnika, ali, čak i kada ga optužuju da se zalaže za nezavisno Kosovo, da se sreće s Kurtijem u Prištini i Komšićem u Sarajevu, to zvuči nekako čedno. Kao da je zaboravio da plati parking u drugoj zoni.

Možda zato što je jedna od Čedinih najvećih osobina da može spojiti nespojivo, jer treba razlikovati njegovo shvatanje srpskog društva i želje da ga promeni brže nego što ono to želi. To je ključni nesporazum između Čede i Srba. Druga karakteristična stvar za Čedu je što on teži ka približavanju suprotstavljenih strana, umesto ka društvenoj destrukciji. Osim ako se ne računa autodestrukcija, odnosno adrenalinska ambicija da Čeda strasno uništava samog sebe!

Ta kontradikcija ga je dovela do beogradskih žardinijera, tokom Studentskih protesta 1996-1997. godine, gde je držao zapaljive govore, a potom hodao sam, sa nekoliko prijatelja, noseći baklju, kao čuvar revolucije. Naravno da je Zoran Đinđić prepoznao talenat, odmah ga je preuzeo i katapultirao ga u najviše svodove Demokratske stranke. Taj sprint kroz stranačke organe, gnevni aktivisti koji se lome prilikom svake kampanje, i na kraju, za nagradu, umesto funkcije, dobiju bedž na kojem piše: „Čedo, oženi me”, nikada nisu zaboravili. Smatrali su ga za jeretika i neuspešno transplantovanog organa koji se nikada nije primio na telo žutih. Od „Čedo, oženi me”, do „Čedo, ne oženi me”, prešao je dug put.

Kao politički posinak Đinđića, ulazi u prvu ligu, postajući kumče dvojice predatora Demokratske stranke. Umesto da se igra lopte u dvorištu, poslat je u vatru da se igra sa Zemuncima, Crvenim beretkama i juri džipovima s Legijom, sposoban da ode u vilu „Mir” i presudno utiče na velikog vožda Slobu, utonulog u depresiju, da povuče koaliciono obezbeđenje sa imanja – na brzaka pokupljene rezerviste Šeste ličke i četnika. Svi ostali saradnici Slobe, pobegli su od njega kao da je radioaktivan!

Kako je ubedio Miloševića da se preda? Istim metodama kojima je ubedio Đinđića da ode tamo. Samo Čeda poseduje dečju infantilnost i neukroćenu hrabrost, ali tako što ono prvo pobeđuje ono drugo. Kada se to smućka u koktel makroistorije i epa, sasvim je moguće da je Sloba u Čedi video ono što on nikada nije bio, a želeo je. Mladog političkog komesara koji na ravnoj nozi pregovara sa njim, dojučerašnjim gospodarem života i smrti!

Sudbina je tada spojila dva antijunaka. Požarevačkog bankarskog činovnika unapređenog u vožda i „Krcuna DOS-a” koji je postao sam vrh plemstva u okruženju Đinđića, projektovanog da u budućnosti postane broj jedan.

Ali, ubistvom Zorana Đinđića, počinje da kopni Čedina moć. Apsurd je da je bio omraženiji u okruženju Borisa Tadića, nego među bliskim ljudima Vojislava Koštunice. Prvi su ga smatrali za neželjeno dete DS-a i konkurenciju, drugi za protivnika s kojim su igrali u živom blatu srpske politike.

Sa raskošnim talentom i mračnim senkama koje su ga pratile, Čeda je postao smetnja svima ostalima, a najviše sebi! Upravo je ta stalna napetost stvorila njegov politički identitet. Ima u tome i hrabrosti i tvrdoglavosti, ali i nečeg što se može nazvati srpskim političkim romantizmom: lupanje sopstvene glave u zid, uz pitanje zidu da li ga nešto boli!  

Ako bi bilo moguće snimiti njegovu biografiju, verovatno ni HBO za to ne bi imao hrabrosti. Serijal bi trajao večno, jer njegova priča, od političkih do ličnih lomova, kao da nema kraj. Od nabildovanog političkog bosa koji se poliva ledom, postao je čovek trajno narušenog zdravlja koji hramlje sa titanijumskim kostima. Kao Terminator u invalidskoj penziji.  

Nekada vojnik specijalac i ronilac, čovek-žaba iz najelitnije jedinice JNA, potom novinar koji je shvatio da je mnogo unosnije kada pišu o njemu, nego da on piše o njima, koprca se na suvom.

Kao političar bio je spreman da skoči u veliku baru i crnu rupu, da uroni u mračne dubine političkih intriga, da rizikuje sve dok su se ostali sklanjali što dalje. Čeda bi se samo bućnuo!

Da je sve to preživeo u Americi, Britaniji, Nemačkoj ili Francuskoj, Čeda bi verovatno bio legenda, a ne incident. Mediji i javnost bi ga tretirali kao operativca i političkog vizionara, a njegov prelazak iz vrha moći u ulični performans bio bi marketinški hit.

U Srbiji je, međutim, stvar nešto komplikovanija. Čeda je suviše mnogo živeo, suviše mnogo uradio, suviše mnogo upropastio i suviše dugo bio „previše”, za ljude koji vole jednostavne priče. Možemo li razumeti čoveka koji je istovremeno liberal, pregovarač sa najvećim strahovima nacije, provokator sa „Instagrama”, koji se leči od posttraumatskog sindroma posle toliko bitaka koje je vodio u srpskoj politici? Većina prijatelja koje je postavljao na funkcije i koje je obogatio, odavno su ga napustili. Tako srpski, zar ne Čedo?  

Zapravo su Jovanović i Srbija mnogo sličniji nego što iko misli. Zemlja koja stalno pokušava da se promeni, ali uvek luta u sopstvenom lavirintu. Zemlja koja je zaranjala u ratove, intrige, izdaje, pobede i sopstvene strahove i dalje pokušava da se izdigne iz dubina sopstvenih zabluda.

Čeda se potcenjuje jer nas plaši njegov višak života, ma kako bio neobičan. Baš kao što svet ne razume Srbiju, ma kako neobična bila! To je predskazanje Čedomira Jovanovića!